Avganistansko ogledalo sa bezbroj slika

Miriomorfoskop je naprava ogledala sa bezbroj slika, zavisi odakle se gleda, pa je ta vrsta kaleidoskopa nekako najpogodnija da se opiše složenost situacije u Avganistanu, nakon iznenadnog (da li?) povlačenja američkih trupa sredinom avgusta i munjevitog prodora talibana u veće gradove Avganistana uključujući i sam Kabul. Dakle, taj „avganistanski miriomorfoskop“ kao skup složenih regionalnih, lokalnih i globalnih vektora u srcu Evroazije, možemo sagledati i u dijahronijskoj ravni praveći paralele između sovjetskog povlačenja pre tri decenije sa ovim sadašnjim američkim, ali iako postoje određene geopolitičke konstante ovog prostora, koje ćemo naglasiti, ipak je situacija i celokupni kontekst bitno drugačiji, iako na nivou forme teško je ne videti određene sličnosti.

Etnička mapa Avganistana
Etnička mapa Avganistana

Naša teza je da se o ovom povlačenju iz Avganistana u Vašingtonu dugo razmišljalo, o čemu svedoče ne samo izjave pređašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa, već i mnogobrojni izveštaji generalnog inspektora SAD o obnovi Avganistana (g. Dž. Sopko). Zahvaljujući korupcionim shemama „raspiljavanja“ dodeljenih sredstava Islamskoj Republici Avganistan od strane samih Amerikanaca, samo su se pogoršali ionako složeni uslovi u zemlji, koja je pokušavala da se oporavi od vojno-političkih potresa. Za skoro dve decenije „avganistanske kampanje“ i prisustva natovskog i američkog kontingenta Vašington je formalno izdvojio ogromna sredstva ne samo za sadejstvo na polju bezbednosti, već i za građansku obnovu i razvoj te zemlje. Od 2001. za Avganistan izdvojeno je orijentaciono 130 milijardi američkih dolara. Naravno, daleko od toga da je sav novac stigao do onih, kojima je potreban u toj zemlji, pre svega zahvaljujući razrađenim shemama korupcije o čemu se raspravljalo i u američkom Senatu. Kada su američki senatori — demokrate, tražili od ministra odbrane SAD Marka Espera izveštaj koji se odnosi na umanjenje rashoda, isti nije bio dostavljen. Očito, Pentagon nije bio voljan da mnogi podaci stignu do javnosti. Jednostavno SAD nisu mogle dalje da izdrže veliki odliv vojnih  resursa i procenjeno je da varijanta dolaska na vlast etnički dominantnih Paštuna, koji kontrolišu veoma heterogenu strukturu talibana, može da ima bočne efekte, koji za interese SAD i nisu tako loši. Tako da je posrednih kontakata sa delom vrha talibana bilo još od 2016. godine, a da je to tako govori i sama činjenica da ipak u periodu povlačenja američkih snaga i civila od sredine avgusta do 11. septembra 2021. godine (simbolično su talibani dali rok baš na godišnjicu rušenja Kula bliznakinja u Njujorku) nije bilo većih incidenata što se tiče američkih žrtava. A to je i za američkog predsednika Dž. Bajdena i američko javno mnjenje  najvažnije. Mnogo gore su prošli američki saveznici, naročito Nemci i Britanci, pa je tako Toni Bler žestoko kritikovao SAD kao nikada do sada. Pukotine između SAD i Velike Britanije, koje su prisutne još i pre Bregzita, sada su postale sve vidljivije, a jasno je da Velika Britanija nije želela povlačenje iz Avganistana, bar ne na takav način.

Kad smo kod velikih sila, iako je rano donositi konačne zaključke, novom rekonfiguracijom Avganistana može da bude još nezadovoljnija Indija, koja je imala izuzetan uticaj u periodu vladavine sada odbeglog predsednika Ašrafa Ganija, što su indijski mediji shvatili već 16. avgusta. Ovaj poraz indijske geopolitike igranja na samo jednu kartu u Avganistanu, naravno da je pozdravljen iz suparničkog Pakistana, koji je veoma zadovoljan razvojem ove situacije, bez obzira na kontraverzne odnose sa „dobrim“ i „lošim“ talibanima u Vaziristanu i drugim svojim provincijama, koje naseljavaju tribalski nastrojeni Paštuni. Tome dopinosi i činjenica da je ubedljiva većina talibanskih lidera prošla pakistanske vojne obuke, pa su i lični kontakti sa novim talibanskim režimom izvesni.

Povlačenje sovjetskih trupa

Kina koja ima solidne odnose sa Pakistanom, i direktno i indirektno može uspostaviti kontakt s talibanima, a svakako će ih zanimati određene trase kineskih investicija, koje bi išle ka regionu Kaspijskog jezera preko Avganistana. Postoji naravno i oprez da se migrantski talas iz Avganistana ne prelije i na ranjivu kinesku provinciju Sinkjang, naseljenu muslimanskim Ujgurima, ali veruje se da Kina može da održi pod kontrolom taj region, bar na srednji rok.

Povlačenje sovjetskih snaga iz Avganistana, Feb. 15, 1989, (AP Photo/Alexander Zemlianichenko)
Povlačenje sovjetskih snaga iz Avganistana, Feb. 15, 1989, (AP Photo/Alexander Zemlianichenko)

Iran je posebno zainteresovan za odnos talibana prema šiitskoj manjini, pre svega prema narodu Hazara u centru Avganistana, i prvi znakovi pokazuju da će tu biti problema. Sama etnička slika Avganistana je takva da se očekuje prelivanje uticaja i na prostor Srednje Azije, zbog velikog broja Turkmena, Uzbeka, Tadžika i Kirgiza, koji su spojeni rođačkim i plemenskim vezama sa matičnim državama. U tom pogledu, posebno je ranjiv Turkmenistan, koji je slabo naseljen, pa i prostor Ferganske doline u Uzbekistanu (gde stalno postoji napetost između Samarkandskih klanova i Fergana). Manji narodi u Avganistanu poput Baludža ili Nuristanaca prihvatili su i ranije dominaciju Paštuna, pa se ne očekuje da tu bude problema. 

Rusija je posebno zainteresovana da područje Srednje Azije održi stabilnim, jer su tu njene saveznice iz ODKB poput Kirgizije i Tadžikistana, ali to će na srednji rok teško moći, jer je čak petina stanovništva Srednje Azije sklona ili blizu toga da se radikalizuju i da prihvate nestandardna vehabijska učenja, a uz izvesni  priliv izbeglica iz Avganistana, pa i povratnika iz Sirije, taj proces može da dobije na dinamici. Svaka od srednjeazijskih zemalja je ranjiva na svoj način, i naša procena je da će u većini tih zemalja u roku od godinu-dve nastupiti ozbiljna kriza, koju može da iskoristi i neko treći na primer Turska, koja je zasad veoma oprezna prema novoj konfiguraciji u Avganistanu, pa je i novoizgrađeni zid prema Iraku pokazatelj i toga, između ostalog.

Britanske snage u Avganistanu

Evropske sile poput Nemačke i Francuske mogu da se pozabave kritikom svog obaveštajnog aparata na Bliskom i Srednjem Istoku, koji su očigledno podbacili i to je jedna od tema u zapadnoevropskoj štampi, kako su mogli da daju toliko pogrešne procene. U svakom slučaju ići će se u Zapadnoj Evropi na model delimičnog zbrinjavanja izbeglica iz Avganistana, gde će naravno biti otpora, pre svega od strane zemalja Višegradske grupe, ali u ovom slučaju i Grčke, koja je u veoma oštrim tonovima kritikovala Zapadnu Evropu.

Trenutno stanje je takvo da talibani kontrolišu sve avganistanske provincije, a jedina ozbiljnija tačka otpora tokom avgusta i prve polovine septembra bio je Pandžšir, ali i tu su talibani slomili otpor i pogubili brata bivšeg potpredsednika Avganistana Amrulaha Saleha, koji je bio jedan od lidera Nacionalnog fronta otpora u toj provinciji.

Epilog je taj da su se američke snage povukle, da su zapadni saveznici bili u velikim problemima, kako prebaciti svoje ljudstvo iz Kabula, te da su talibani preuzevši Kabul, ipak izvukli pouke iz svoje prve vladavine, te da su sada u mnogome promenili retoriku. Međutim, još je talibanski režim daleko od međunarodne legitimacije, za šta ipak je potreban veći konsenzus zainteresovanih strana. Pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li će se u narednih pola godine nastaviti sporadični gerilski i plemenski sukobi unutar Avganistana, a ne zaboravimo da i unutar samih talibana postoji više škola mišljenja i tvrđih i mekših struja, te da je rano da procenjujemo kako će se stvari odvijati.

Talas izbeglica najverovatnije neće krenuti samo ka zapadu, već još više ka severu na prostor Srednje Azije, a destabilizacija tog područja će biti problem i za očekivati je da će haos tek nastati na tom području za otprilike oko godinu dana, ukoliko se ne preduzmu neke malo verovatne preventivne mere tih država. Možda je zasad Kazahstan najmanje ranjiv u tom pogledu, ali na dugom roku i on će imati probleme sa prelivanjem krize iz Avganistana.

Sinhronijski pogled kroz miriomorfoskop Avganistana je takav kakav je, ali da sve bude složenije na celu priču ima uticaja i specifični ratnički kodeks Paštuna takozvani Puštunvali, od kojih je vrlo značajan kodeks Badal, koji kaže da treba tražiti osvetu, za onog ko je to zaslužio.

Kada su Sovjeti napuštali Avganistan 1989. godine, nakon desetogodišnjeg iscrpljivanja sopstvenih resursa, ipak su lokalnim avganistanskim vlastima ostavili dovoljno oružja i drugih resursa da nastave otpor mudžahedinima sve do aprila 1992. ubrzo nakon što je ruski predsednik Boris Jeljcin obustavio sve vrste pomoći Kabulu. Četvorogodišnji građanski rat u Avganistanu od 1992. do 1996. doveo je do prve talibanske vladavine, koja je trajala sve do američkog zbacivanja pre dve decenije. Međutim, iako su skoro dve decenije u Kabulu bili prozapadni lideri, ispostavilo se da islamsko društvo nije htelo zapadnu demokratiju i koncept ljudskih prava, pa su se vremenom talibani reorganizovali i pridobili i nepaštunske slojeve stanovništva (pre svega pojedine klanove Uzbeka i Tadžika). Kada su se Amerikanci povukli, korumpiranu vlast u Kabulu niko nije hteo da brani i usledio je munjeviti blickrig talibana. Imali su oružje da se suprotstave talibanima, ali jednostavno nisu želeli i to je činjenica, koja nije bila predviljiva za zapadne analitičare, koji Avganistan posmatraju samo kroz svoju prizmu. Pokazalo se da Zapad ne razume Avganistan, ali i da su plemensko-socijalne veze jače od bilo kakvih formalnih državnih resursa.

Evakuacija iz Avganistana 2021

Da zaključimo, ako su prosovjetski Avganistanci izdržali u borbi tri godine nakon sovjetskog povlačenja, a ako proamerički Avganistanci nisu izdržali ni tri dana nakon američkog povlačenja, onda to nešto govori i o smislu pravljenja paralela tog tipa, inače veoma popularnim u zapadnoj medijskoj mašineriji, koji akcenat i dalje stavlja na humanitarnim pitanjima prenatrpanih aviona sa kabulskog aerodroma, sasvim u skladu sa budućim migrant-frendli potezima, koji nas Evropljane očekuju.

Paralela sa Sajgonom se čini uverljivija, ma šta mislili o talibanima. Oni sami će unutar sebe tek imati bitku za prevlast. Primera radi, uticajni taliban mula Hibitula Akunzada i potpredsednik vlade talibana Abdul Gani Baradar nisu viđeni u javnosti od kako su talibani preuzeli kontrolu nad Kabulom.

No, za razliku od Vijetnama, u ovom slučaju Vašington sigurno nije jedini gubitnik, samo se prešlo u novu fazu bitke za Hartlend. Ova situacija koju mnogi vide kao poraznu po Amerikance, u geopolitičkom smislu, imaće za posledicu preformatiranje Srednje Azije. Amerikanci će se usredsrediti na neke druge prostore, a dovoljno je ostavljeno kadrovskog „američkog nasleđa“ i tamo da se u vojnom smislu može indirektno uticati na situaciju u Avganistanu. Mada ceo ovaj „slučaj“ iznenadnog pada Kabula, ne treba posmatrati izolovano u odnosu na ostale domine na evroazijskom kopnu. Možda je ovaj geopolitički šahovski potez najsličniji čuvenom šah-šeh-šuh. A to se retko događa i u šahu, i u životu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.