Steyr M12 (Steyr-Hahn)
U vreme pune serijske proizvodnje „konjičkih” pištolja M07, fabrika u Steyr-u pristupila je izradi modernijeg oružja koje bi koristilo jaču municiju kalibra 9 mm. Ima nekih indicija da je glavnu ulogu u razvoju novog pištolja odigrao fabrički konstrukcioni biro na čelu s inženjerom Konrad-om Murghtaler-om. Slično svom prethodniku, i ovo oružje se baziralo na odbravljivanju pomoću kratkog trzanja i rotacije cevi za 60°, a punilo se odozgo, iz okvira sa 8 metaka. Prvi nacrti novog pištolja bili su završeni 1909. godine. Tek tada, fabrikama municije „Sellier & Bellot” i „Hirtenberger Patronenafabrik AG” (ranije Keller & Co), upućen je zahtev za izradu projekta odgovarajuće municije 9 mm. No, upravo u to vreme (a nakon smrti G. Roth-a), Karel Kraka je napustio bečku firmu i prešao na položaj tehničkog savetnika i direktora konstrukcionog odeljenja hirtenberškog zavoda. Tako je ovaj Čeh dobio idealnu priliku da stekne uvid u planove novog, za njega konkurentskog pištolja. Zauzevši arogantan stav, Krnka je počeo da stavlja niz primedbi i neopravdanih zahteva na detalje konstrukcije pištolja. Da bi izbegla dalje komplikacije, direkcija ÖEWG dalju razradu municije prepustila je isključivo češkoj firmi Sellier & Bellot, što je Krnku posebno uvredilo. Zahvaljujući ranije stečenoj slavi, brojnim vezama i ličnom uticaju na prestolonaslednika Franz-a Ferdinand-a, Kaisertreu („veran caru”, pseudonim Karela Krnke) je uspeo da spreči prodor novog pištolja u armiju za sledećih nekoliko godina.
Prva, nulta serija od 500 komada ovog oružja izrađena je tokom 1911. godine. Sledeće, 1912, pištolj je nešto modifikovan i ozvaničen pod nazivom „9 mm Selbstladepistole 12” (Steyr M12). Kako je novo oružje posedovalo eksterni oroz (hahn = hammer, čekić, udarač, oroz), ono se kadkad označavalo i kao ,,Hahn-Steyr”.
Za (tada još uvek) komercijalni austrijski pištolj prvo se zainteresovala armija Čilea. Ova južnoamerička zemlja naručila je 14.000 pištolja koji su na levoj strani navlake označeni čileanskim državnim grbom. U to vreme, u Steyr-u se nalazila i rumunska komisija za prijem pušaka Mannlicher Md.93. Uverivši se u kvalitet novog pištolja, Rumuni su, 1911/1912. godine, počeli sa svojim narudžbinama oružja Md.1912. Na njihov zahtev, na pištoljima su uklonjene neke mane uočene na čileanskom kontraktu; sem toga, svako oružje, na levoj strani navlake, žigosano je rumunskom krunom i oznakom modela. Isporuke pištolja Bukureštu trajale su sve do izbijanja rata između dve zemlje, 1916. godine. Do tog trenutka, Rumunija je primila ukupno 56.000 pištolja. Nakon sloma rumunske armije, veliki broj ovih pištolja dospeo je u posed Bugara. Kao austro-ugarska saveznica, bugarska armija je bila u mogućnosti da nabavlja municiju 9 mm Steyr. Shodno tome, zaplenjeni pištolji uvedeni su u naoružanje bugarskih vojnika; u prvo vreme, sa navlake oružja uklanjna je samo neprijateljska kruna a, kasnije, i oznaka ,,Md.l912″. Krajem tridesetih godina, ovo oružje je izbačeno iz naoružanja bugarske vojske i prodato susednoj Grčkoj. Oružje koje nemački Wermacht nije pokupio, čuvano je u magacinima u Solunu (Saloniki) sve do 1947. godine. Tek tada, grčki trgovci deo pištolja prodali su izraelskom paramilitarnom Haganah-a u deo, sa pojačanom oprugom oroza, bio je namenjen Biafri. No, do ove isporuke nije došlo jer revolucionarna armija afričke zemlje nije bila u mogućnosti da nabavi retku municiju 9 mm Steyr.
U samoj Austriji, Steyr M12 za svoj prodor u armiju ima da „zahvali” atentatu na Franca Ferdinanda; 28. juna 1914. ubijen je moćni Krnkin pokrovitelj što je, praktično, značilo kraj embarga na uvođenje modernih pištolja u vojsku. Iste, 1914. godine, “9 mm Selbstladepistole 12” usvojen je kao oficijelno vojno oružje.
Tokom maja 1915. godine, ÖEWG je pristupio i izradi male serije (1200 komada) mornaričkih pištolja M12 (9 mm Steyr M12 Marine). Ovo oružje odlikovalo se nešto dužom cevi (165 mm; u projektnoj dokumentaciji. cev je bila duga čak 200 mm), zadnjim tangentnim nišanom gradiranim za distance od 20 do 125 metara i povišenom mušicom prednjeg nišana. Sem toga, uz pištolj je obavezno dužna standardna štajerova kundak-futrola (slična onoj za Mauser C-96 ili Browning M1903). Deo ovog ekstravagantnog oružja podeljen je brodovima ratne mornarice a deo su zadužili piloti mornaričkog vazduhoplovstva. Prema legendi, mornarički pištolji su pred sam kraj rata odigrali jednu neslavnu ulogu. Vođe pobune mornara u bokokotarskoj luci (Cattaro), mornar 2. klase Antun Grabar, strelac Jerko Šižgorić (oba as broda SMS „St. Georg“), strelac Mate Brničević (sa broda SMS „Gea“) i bocman František Raš (reflektorska stanica Kumbor), pogubljeni su (u Škaljarima, 11. februara 1918. u 6 časova i 50 minuta), navodno hicima iz mornaričkih štajera.
Bavarska je 13 aprila 1916 godine u OEWG, za potrebe nemačkih jedinica, naručila 16.000 pištolja M12 u standardnom kalibru 9 mm Steyr (9×21 mm). Dve godine kasnije, 23 marta 1918, iz Minhena je usledila nova narudžbina od 6000 istih pištolja. Tokom maja i aprila austrijska fabrika je Bavarskoj isporučila po 1500 a, od juna do oktobra 1918, u Minhen je mesečno isporučivano po 600 pištolja M1912. Prilikom priprema za veliku martovsku ofanzivu 1918. na Zapadnom frontu, nemačka Vrhovna komanda insistirala je da u prodoru prema St. Quentin-u (Operation Michael) učestvuju i austrougarske trupe. Car Karlo je sa Sočanskog fronta nevoljno izdvojio 46 baterija teške artiljerije. No, svesni da bi artiljerci naoružani standardnim pištoljima M1912 u kalibru 9×23 mm imali logističke probleme, Austrijanci su u OEWG naručili određenu kvotu oružja prerađenog na nemačku pištoljsku municiju 9×19 mm. Ovi pištolji su, kako ne bi došlo do zabune, na navlaci nosili žig ”08”. Nakon povratka Austrijanaca u sastav svoje armije, oružje ”08” je ostavljeno Nemcima.
Kada su 1920 godine u Austrijskoj Republici legalizovane oružane snage – Bundesheer, OEWG je novoosnovanoj domaćoj armiji isporučio 2000 pištolja M1912 (žig ”W-n 19”, proba u Beču 1919). Jedina izmena usledila je 1930 godine, kada je umesto starog žiga kontrole ”W-n” sa godinom, usvojen novi, ”HW-30” (Heeresverwaltung 1930). Ovo je označilo obnavljanje proizvodnje štajera M12 u kalibru 9×23 mm. Praktično, u vreme Anschluss-a (pripajanja Austrije Trećem Rajhu, 12 marta 1938) i inkorporiranja Bundeshera u nemački Wehrmacht, pištolja M12 je bilo u tolikom broju da se postavilo pitanje opredeljenja između ovog oružja i Lugera P-08 (Walther P-38 postaće aktuelan nešto kasnije). Na zasedanju austrijskih i nemačkih vojnih stručnjaka došlo je do kompromisnog rešenja; proglašen kao bolje ”odbrambeno oružje” (Verteidigungspistole), 9×23 mm M1912 je dodeljen planinskim trupama (Gebirgsjäger) dok je 9×19 mm P-08, kao ”napadno oružje” (Angriffspistole), ostao u opremi svih ostalih jedinica Vermahta.
Bez obzira što je proizvodnja municije 9 mm Steyr trajala sve do 1944 godine, Nemci se iz logističkih razloga nisu mirili sa ovom atipičnom municijom. Shodno tome, Heereswaffenamt (HwaA) Berlin je 1939 godine u Štajeru naručio 100.000 cevi M1912 prilagođenih municiji 9×19 mm. Ove cevi su ugrađene na staro oružje i tako je nastao nemački vojni Pistole Mod.12(ö) (sufiks ö od Österreichisches, austrijski). Radi lakšeg raspoznavanja, Vermaht je na levoj strani navlake utiskivao žig ”P-08” (slično praksi iz Prvog svetskog rata). Ubrzo se i nemačka policija odlučila za sličan potez; Ministarstvo unutrašnjih poslova (Reichsministerium des Innern) je, naime, 60.000 cevi M1912, prilagođenih metku 9×19 mm, naručilo u domaćem zavodu Mauser u Oberndorfu. Ove cevi su nosile specifične žigove: slovo ”L” (Lauf, cev) u trouglu i žig ”08” koji je ukazivao na kalibar 9 mm Luger. Za razliku od Vermahta, policija je ovako adaptirane M1912 nazvala Steyr Pistole M/12 umg (umgestellt).
Pištolj M12/P16
Austrijski piloti su odmah nakon početka Velikog rata počeli da se žale na mali kapacitet pištolja M12 kojim su bili naoružani. Izlazeći u susret ovim zahtevima, OEWG je jednostavno produžila magacin, povećavši kapacitet oružja na 16 metaka. No, nakon ulaska Italije u rat, austrougarske jedinice su se suočile sa prvim lakim automatskim oružjem – Pistola Mitragliatrice Villar Perosa M1915. Da bi donekle parirao protivniku, major Fuchs, komandant posadnog streljačkog bataljona (Standschutzenbataillon) Insbruck II, odmah je naručio šesnaestometne štajere za svoj jurišni vod. Bez ozira na povećani kapacitet, ovi pištolji se nisu mogli meriti sa automatima. Major Fuhs se tada direktno obratio fabrici, predloživši da se pištolji adaptiraju i na automatsku vatru. OEWG već u februaru 1916 na front uputio 50 prototipova ”jurišnih” (Sturm), automatskih pištolja kapaciteta 16 metaka. Tako je nastalo oružje M12/P16 (Model 12/Patronen 16), koje je do 1918 proizvedeno u seriji od 9873 komada. U tehničkom smislu, sama adaptacija je bila relativno jednostavna; na desnoj strani rama dodavana je poluga razdvajača koja je bila u mehaničkoj vezi sa obaračom. Poluga je zauzimala dva položaja: ”1” za jedinačnu i ”16” za rafalnu paljbu. OEWG je prijavu za zaštitu patenta bečkom birou podneo 19 decembra 1916 ali je patentni list br. 79.594 dobio tek 29 decembra 1919 (sa važnošću od 15 maja 1919) – znači, skoro godinu dana nakon završetka rata!
Nakon rata, iz čisto praktičnih razloga (nepraktični rukohvat sa produženim magacinom), kapacitet M12/P16 je ponovo sveden na 8 metaka (jednostavnom amputacijom produžetka magacina).
Nakon Anšlusa, oficiri bivše austrougarske vojske koji su inkorporirani u Baulehrbataillon zur besonderen Verwendung 800 (kasnije prerastao u famozni puk Brandenburg) zaključili su da je osmometni automatski štajer M2/P16 idealno oružje za nemačke komandose. Fabrika iz Štajera je ovoj jedinici isporučila 500 pištolja u kalibru 9×19 mm. Pripadnici Brandenburga su na M12/P16 često montirali i prigušivač pucnja. Upotreba prigušivača diktirala je da se cev produži toliko da se na deo koji je izlazio iz navlake može montiati uređaj. Uz primenu podzvučne municije Nah-Patrone 08S (proizvodnja DWM), pištolj je dejstvovao sasvim zadovoljavajuće.
Pištolji Steyr u bivšoj Jugoslaviji
Nakon sloma Austro-Ugarske, Boka Kotorska postala je ratna baza nove, jugoslovenske mornarice. Kraljevina SHS (Jugoslavija) nasledila je većinu opreme i objekata bivše Monarhije. Tako nije čudno što su nemačke mornaričke snage koje su nakon 17. aprila 1941. godine (uz 17. italijanski korpus) ušle u Boku, u Arsenalu zatekle još uvek konzervirane mornaričke pištolje M12. Tim povodom, vojnička radio-stanica Sonder-radio Belgrad (ista koja je proslavila šlager „Lili Marleen“), u svojim vestima sa “Adria” fronta oglasila je da se „tradicionalno oružje povratilo (u prave ruke)”.
Prema Lothar-u Sengewitz-u, Nemci su stare mornaričke štajere podelili posadama monitora na Dunavu. No, dva pištolja izložena su i u oficirskoj menzi na teškoj krstarici „Prinz Eugen“; ovaj gest bio je u duhu tradicije s austro-ugarskom flotom, koju je oličavao pomenuti brod (porinut u brodogradilištu “Germania“, Kiel, tačno pet meseci nakon Anschluss-a Austrije).
Stanje u kome su zatečeni mornarički pištolji, ukazuje da je vojska Kraljevine Jugoslavije štajere M12 svrstavala u drugu kategoriju, odnosno, kategoriju rezervnog oružja. Bez obzira na to, Sengewitz konstatuje da nemačke okupacione trupe u Jugoslaviji nisu zaplenile, praktično, ni jedan jedini klasični steyr M12. Isti autor postavlja tezu da su pištolji M12, nasleđeni od bivše Monarhije, do 1920. godine činili osnovicu ručnog vatrenog oružja jugoslovenske vojske. No, 1920, svi austrijski pištolji prodati su – Poljskoj. Zaista, Wermacht je 1939. godine u Poljskoj zaplenio oko 300.000 pištolja M1912.
U vreme kada je nastajala vojska SHS (Jugoslavije), na rukovanju u jedinicama nije bilo službenih, državnih pištolja austrougarske provenijencije. Prema francuskim izvorima, novoformirana vojska je februara 1919. godine raspolagala samo s 5000 francusko-srpskih pištolja Ruby i Action. Doduše, ovde svakako nisu računati pištolji u privatnom vlasništvu 2590 aktivnih i 3200 rezervnih oficira bivše austrougarske vojske, koji su stupili u novu armiju. Ovakva situacija proizilazila je iz uslova o primirju, koji su zabranjivali otvaranje austro-ugarskih magacina na jugoslovenskoj teritoriji.
Tek nakon potpisivanja mirovnog ugovora u Sen Žermenu (Sain Germainen-Laye), 10. septembra 1919, jugoslovenska vojska dolazi u posed značajnijih količina ratnog materijala. Tako je sredinom 1921. godine iz Beča u Beograd stiglo 500 vagona sa oružjem. No, i tada je bio uočljiv manjak ručnog vatrenog oružja. Prema izveštaju francuskog vojnog atašea u Beogradu, Deltal-a, vojska Kraljevine SHS je 1921. godine raspolagala samo sa 1000 austrijskih revolvera i pištolja (u pitanju su bili revolveri Rast-Gasser M98 i pištolji Frommer M19).
No, nakon administrativno-upravnog sređivanja nove države, ispostavilo se da su se enormne količine kvalitetnih austrijskih pištolja nalazile u posedu civilnih vlasti, raznih paramilitarističkih organizacija i privatnih lica (prvenstveno bivših austro-ugarskh oficira i vojnika). Da bi se ovakva situacija pravno regulisala, izdat je „Pravilnik o korišćenju vojnog oružja” i kategorizacija oružja na vojno i civilno. Na bazi ovih akata, Ministarstvo vojske je 24. marta 1934. objavilo Naređenje o popisu i oduzimanju oružja od vojnog značaja (pištolji kalibra preko 7,65 mm). Zahvaljujući novom zakonu, tek od 1934. godine u vojne magacine slile su se velike količine pištolja M07 i M12. Iste godine, izdat je i novi imenik kompletnog naoružanja jugoslovenske vojske. Po njemu, Roth-Steyr nazvan je „pištolj 8 mm M.7 ŠT” a Steyr M12 – „pištolj 9 mm M.12 ŠT” (sufiks ŠT od Steyr). Broj austrijskih pištolja bio je toliki da je domaća „Fabrika oružja i municije Užice AD” (FOMU) pristupila proizvodnji municije 9×23 mm (,,Steyr 9 mm domaći” signatura na dancetu čaure FOMU). No, jugoslovenska vojska je zauzela stav da u formacijskom naoružanju zadži samo dva kalibra pištolja: 9 mm (k) (Browning M10/22) i 7,65 mm (pištolji VTZ 1933). Shodno tome, oružje M7 i M12 našlo se u magacinima, kao ratna rezerva. Pred sam rat, 1938/1939. godine, Ministarstvo vojske odlučilo je da ove rezerve praktično iskoristi; većina pištolja M12 zamenjena je u Poljskoj za daleko korisnije puške 7.9 mm Mauser wz. 29.
Inače, Steyr M12 bio je i akter u jednom događaju koji je bitno uticao na političku istoriju Kraljevine Jugoslavije. Naime, kandidat radikalne stranke za srez andrijevički (Crna Gora), Puniša Račić, bio je poznat po tome da se uvek kretao naoružan „velikim pištoljem marke Mauser“. Kako je Račić za vreme Prvog svetskog rata bio komita i dobrovoljac, sasvim je moguće da je ovo oružje posedovao još iz tog perioda.
Račić je bio jedan od 22 radikala koji su 1927. godine bili izabrani u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS. Na skupštinskom zasedanju 20. juna 1928 u 11,20 časova, on je pucao na poslanike Hrvatske seljačke stranke. Tom prilikom, ubijeni su Pavle Radić i dr Đuro Basariček a ranjeni Ivan Pernar, Ivan Granđa i Stjepan Radić (od posledica ranjavanja preminuo 8. avgusta 1928). Račić je svoje oružje izvadio iz zadnjeg džepa pantalona i, sa neverovatnom preciznošću, ispalio šest metaka. No, konfuzija je nastala oko vrste inkriminisanog pištolja. Milan Stojadinović („Ni rat ni pakt“, Buenos Aires, 1964, 278-279) navodi da je to bio pominjani Mauser (koji nikako nije mogao stati u zadnji džep pantalona). U prvim izveštajima koje je objavila beogradska ”Politika”, 22 juna, navodi se kako je šef krivičnog odeljenja Grada Beograda Dušan Filipović, tokom pregleda mesta zločina, na osnovu pronađenih čahura i zrna, zaključio da je Račić pucao iz ”parabeluma”! Tek 27 maja 1929, tokom čitanja optužnice, šira javnost je obaveštena da je Račić pucao iz ”revolvera sistema Štajer”. Sudski eksperti artiljerijski pukovnik u penziji Aleksandar Lazarević i puškar Andrej Andra Bihel (iz Balkanske ulice) ustanovili su da je ubica pucao iz ”revolvera 9 mm marke Štajer koji nosi serijski broj 3097 i rađen je 1916 godine”. (Politika br.7567, god. XXVI, 18 maj 1929, 3; Vreme br. 2666, god. IX, Beograd, 28 maj 1929, 4.). Račić je Steyr M12 dobio od „komitskog vojvode” Vasilija Trbića. U sudskoj dokumentaciji nalazi se fotografija čaure 9 mm Steyr i deformisano zrno koje je probilo neke akte i odbilo se od džepnog sata Ivana Granđe. No, za nas je problematična fotografija samog pištolja uz koji se nalazi okvir sa 2 (preostala ?) metka. Naime, Steyr se punio slično mauzerovim puškama: jedinačno, metak po metak, ili iz okvira kapaciteta 8 metaka; no, kao i kod puške, okvir se nakon punjenja odbacivao. Znači, ili su dva preostala metka tokom istrage naknadno vraćena u okvir, ili je Račić oružje napunio samo sa 6 metaka (zadržavši okvir sa ostatkom municije kod sebe). Ovaj detalj bitan je jer se na suđenju polemisalo da li je ubica pucao u afektu (ispalivši sve metke) ili sa predumišljajem (tačno ciljajući, tako da je u magacinu ostalo neiskorišćeno još dva metka). Inače, ključni svedok, Vasilije Trbić, bio je čovek sumnjive reputacije; osam godina kasnije, on je bio umešan i u atentat (opet izvršen u Skupštini) na dr Milana Stojadinovića. Istražni postupak je trajao od 20 juna 1928 do 27 maja 1929 godine, kada je započeto suđenje Račiću.
Nakon Drugog svetskog rata, u nomeklaturama JNA osmometni zaplenjeni štajeri M12(ö) vođeni su kao 9 mm Steyr (n) a automatski M12/P16 – kao 9 mm M.18 (n) (n od nemački).