Poznato nam je kako se razvijalo vatreno oružje za ličnu upotrebu, posebno ”kratke cevi”. Od revolvera ”Kolt”, ”Smit&Wesson” u monstruoznom kalibru 11,43 mm (čuvena ”četrdeset petica”) do pištolja kalibra 5, 54mm, pa čak i 4,6 mm, isto tako ubistvenih, ali neuporedivo manjih, lakših za nošenje, skrivanje i iznenadnu upotrebu.
Istovremeno, nepisano pravilo bilo je da visoki oficiri, posebno štabski, mogu za svoj novac da nabavljaju pištolje. Ne zbog luksuza, već iz praktičnih razloga. Kad već moraju da ga nose po ceo dan, neka bude što lakši.
Onaj ko je osam sati na pozorničkom reonu nosio ”tetejac” zna o čemu je reč. Zato su naši komandanti nosili ”berete”, ”zbrojovke”, naše ”Zastave” 6,35 mm, a poneko i originalne ”Valtere PP”.
Istorijat malih pištolja počinje sa revolverima veldog i buldog, revolverima za odbranu biciklista od napada pasa. Nije bilo mnogo potrebno da se oružari odluče za konstrukciju malih, prikrivenih modela, često bruniranih, pozlaćenih, bogato ukrašenih i graviranih. Pri tom su oni, iz neposredne blizine bili ubistveni i sasvim dovoljni za odbranu od atentatora, pljačkaša, itd. Mogli su da se prikriju u bilo koji deo odeće.
Danas ih policajci zovu ”backup” i obično ih nose na članku noge. Pištolj koji se nalazi u vlasništvu autora ovog teksta je belgijske proizvodnje (”Cleman patent” u kalibru 6, 35mm) i pronađen je kod jednog italijankog generala u manšeti šinjela, odnosno na opštivci rukava u kojoj su, češće, naši oficiri nosili dokumenta. Vlasnik ovog oružja jednom prilikom ga je kroz kontrolni punkt proneo skriven u šajakči, odnosno ”titovki”.
Nije, stoga, veliko čudo što je jedan od najpoznatijih malih pištolja (”damskih”) nastao u fabrici koja se bavila proizvodnjom bicikli i oružja. Vojnici su ga crnohumorno zvali ”lek od zarobljeništva”.
Ovim pištoljem mogao se prilično lako iznenaditi opušten protivnik, ali i, ako nema drugog izlaza, iz njega ubiti. Do njega smo došli tragajući za pištoljem koji je nosio Paulus, od kog je Hitler očekivao da se ubije.
Pištolj ”Langenhan Mod III” (treća modifikacija) u kalibru 6,35 mm počeo je da se proizvodi početkom 20. godina prošlog veka u oružarsko-biciklističkoj fabrici Fridriha Langenhana, u poznatom oružarskom mestu Zul u Tiirginiji (”Gewehr – und Fahrradfabrik Fr. LANGENHAN”, Suhl).
Zvali su ga pištolj za prsluk (Westentaschenmodell) ali i džepni. Lako je mogao da se smesti u damsku torbicu ili manji džep i da ne bude primetan. Dug je bio svega 12,7 cm, pri masi od samo 450 grama. Tražnja je bila velika; on je proizvođen od 1918. do 1930. godine, a u prodaji je mogao da se nađe i posle tridesete.
Nezavisno od toga što je prekinuta proizvodnja, mnogi oficiri Vermahta, posebno veterani, nosili su ga u toku rata kao pomoćno oružje ili, kako su crnohumorno govorili, kao ”poslednje sredstvo protiv zarobljavanja”.
Jedan od takvih pištolja stigao je posle rata u privatno vlasništvo nekog od državljana baltičkih zemalja koji je bio saradnik logora za nemačke visoke zarobljenike u Krasnogorsku. Pošto nije nađen prilikom pretresa,vlasnik je jednom prilikom menjao taj pištolj za dopunu u ishrani. Pištolj je završio u jednom od muzeja partizanskog pokreta.
Malo letovalište i odmaralište Sankt Blazien u Baden Virtenbergu, poznat po benediktanskom manastiru starom više od hiljadu godina, mesto poznato po slavnoj proizvodnoj istoriji, ničim nije odavao da se u njemu nalazi takva vrsta industrije. Godine 1842. Fridrih Langenhan osnovao je svoju ” Gever-und-Farradfabrik” gde je nekoliko decenija proizvodio lovačka oružja i biikle.
Pošto je krajem veka u modu stiglo i automatsko oružje, pištolji i revolveri, Langenhan je rešio da preusmeri proizvodnju prateći trendove. Istina, morao je da se potrudi da pronađe svoje mesto na tržištu jer su se već mnogi time bavili, a tržište je bilo izbirljivo i – nepredvidivo.
Za početak, Fridrih Langehan proučio je veoma temeljno potražnju. Prvi primerci konjičko-lovačkog oružja bili su se pojavili u Italiji još 1536. godine u gradu Pistoija, (odakle je i došao naziv pištolj). U vojne svrhe prva ga je primenila nemačka konjica 1544. godine u bici kod Rante.
Za nekoliko vekova konstrukcija pištolja malo se promenila. Koristili su manji kalibar od dugih cevi, a kasnije su se pojavili i pištolji na kremen koji su ubrzali punjenje i dejstvo. Kako se popravljao kvalitet baruta, tako je i kalibar opadao.
Pištolje kakve danas znamo izmislili su Amerikanci, ali to nije bio Semjuel Kolt kako se obično navodi. Savremeni pištolj patentirao je još 1818. godine oficir iz Masačuseca Artemas Viler. Istorija savremnih revolvera, za razliku od pištolja, počela je tridesetih godina XIX veka kada je Džon Pirson iz Baltimora napravio prvi upotrebljiv primerak. Svoj patent prodao je Koltu koji je 1836. godine otvorio prvu fabriku revolvera na kapislu i tada počinje njegovo trijumfalno širenje i popularizacija.
Međutim, ni tu nije kraj razbijanju zabluda i iluzija. Prvi upotrevljivi ”automatski pištolj” (kako su tada zbog svoje brzine zvali poluautomatike) proizvela je austrougarska fabrika ”Štajer” 1892. godine. Tada je krenula ”epidemija”, pa su pištolje počeli da proizvode u Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Velikoj Britaniji.
Kostrukcione mogućnosti su bile razne i danas svima poznate. U prvi plan izbijaju imena Manliher, Brauning, braća Mauzer, Karl Valter…Pištolji su bili najpre sredstvo za samoodbranu, da bi počeli postepeno da ih uvode u formacijsko naoružanje armija. Čuveni, veoma uspešni, čak legendarni model ”Parabelum” Georga Lugera 1904. godine, uveli su najpre za potrebe mitraljezaca i mornarice, a posle samo četiri godine i u sve oružane snage, vidove i rodove.
Koristile su ga i armije Bugarske, Portugalije, Grčke, Holandije, Finske, Afganistana i drugih država. Proizvodnja ”Parabeluma” završena je tek 1942. godine, posle više od pola miliona napravljenih primeraka.
Genijalni i skromni Fridrih Langenhan došao je do sledećeg zaključka, gde je video svoje mesto: trebalo je napraviti automatski pištolj za građansku samoodbranu koji bi bio izuzetno povoljan za skriveno nošenje i brzu upotrebu. S glomaznim ”Parabelumom” to svakako nije bilo moguće.
Današnjim rečnikom, njegov marketiški potez postao je apsolutni hit i pun pogodak. Što je još bolje, on je na njemu počeo da radi početkom rata, 1914. godine, a patent je formirao godinu dana kasnije. Šta mislite, ko je bio prvi kupac? Nemačka armija! Ona je pištolj deklarisala kao ”Aushilfswaffe”, odnosno kao pomoćno oružje. Langenhan je skromno stavio svoje ime u naziv prvog pištolja devetmilimetarskog ”FL Zelbstlader” (”F.L. Selbstlader”). Uspeh ovog pištolja samo je raspalio želje tržišta.
Tu mofifikaciju konstrukor je u potpunosti nazvao svojim imenom ”Langenhan M II”. Prva modifikacija urađena je u osam hiljada primeraka, međutim ova druga je bila pravi hit, i njen fabrički broj zaustavio se na 52.200. Fridrih je uspeo da čak i da proširi proizvodnju u Zulu gde su nastale ostale modifikacije koje su se razlikovale po razmerama i kapacitetu okvira. Usput, dužina cevi kasnije modifikacije bila je svega 80 mm, a masa bez metaka oko pola kilograma. Magacin je primao osam metaka.
Langehan nije bio jedini koji je proizvodio ”damske pištolje”, odnosno pištolje za probranu, štabsku elitu, kojima oni nisu bili ni potrebni, već su ih nosili po propisu. Pošto su se često naginjali nad karte ili sedeli za stolom, a daleko od bojišta, što manji i lakši pištolj bio je udobniji za nošenje. Mnoge velike kompanije radile su i ovaj program sa svim već usvojenim prednostima.
Zul je neka vrsta ruske Tule, našeg Kragujevca, bugarskog Kazanlaka, pa je u njemu još bilo oružarskih fabrika. Proizvođeno je svakakvo oružje, a mnoge marke koje čitaoci našeg portala mogu prpoznati samo još kao rekvizitu filmovima, ako dobro zagledaju. Iz tog grada su stizali šmajseri, automati ”MP-40”, itd. Pored toga, kao obavezan program, minijaturne pištolje proizvodili su redovno i druge velike fabrike: ”Brauning”, ”Valter”, ”Luger”, ”Zauer”….
Bez obzira što je ”Langehan” bio slabiji od svojih konukurenata po nekim pokazateljima (ubojna moć), nije uopšte čudno što ga je Vermaht aktivno koristio tokom Drugog sv. rata. On je bio veoma kompaktan, udoban za nošenje u džepu šinjela ili u manšeti rukava i bio je pravo pomoćno oružje. Najpopularniji je bio kod štabskih i visokih oficira koji nisu učestvovali aktivno u bitkama, ali su morali da ga imaju.
Danas se nemački istoričari oružja šale kako su znali da naprave čak i najbolje oružje za samoubistvo, odnosno izbegavanje zarobljavanja ili eventualnog mučenja. Godine 1940. prekinuto je s njegovom proizvodnjom, pa ipak kroz razne modele najpravljeno je oko 85.000 komada. Jedan od najpoznatijih vlasnika bio feldmaršal Fridrih Paulus. U trenuku kada je bio zarobljen (odnosno, kada se dobrovoljno predao), on je bio goloruk. Svoj pištolj predao je ađutantu, nije imao nameru da se ubije.
Međutim, kada su Paulusa prebacili u Krasbnogorsk, za njim je odnet i njegov pištolj. Pišući o njemu i sudbini tog pištolja, nepobitno je utvrđeno da je general Šumilov, komandant 64. armije, to oružje predao tadašnjem komesaru Fronta Hruščovu, a ovaj Jerjomenku, komandantu prve grupacije koja je stala pred fašiste braneći Staljingrad.
Sada se taj pištolj nalazi u Centralnom muzeju OS na Poklonskoj gori u Moskvi, najvećem vojnom muzeju na svetu. Danas je kod kolekcionara ”Langenhan” veoma traženo i popularno oružje. Istina, original je praktično nemoguće kupiti, stoga se na internet-ponudi nalaze replike koje ne mogu da dejsvuju. Takva replika dostiže cenu i do 1.500 dolara. Koliko bi koštao Paulusov original, možemo samo da zamislimo.