Afganistan – TRAUME NA EKRANU

Rusi na istom terenu

Afganistan. Jedno od najturbulentnijih područja i žarište mnogih sukoba. Na putu svile, povezujući različite kulture, interese i migracije, stalno je bio meta osvajača i mnogi su na njemu stekli bogatstvo, ali i polomili zube. Jedna od najstarijih civilizacija, još iz perioda srednjeg paleolita, bila je meta Aleksandra Velikog,  Džingisa Kana, ali i svih drugih sila, do danas. Niko nije uspeo potpuno da ih pokori, ali su zato , braneći svoju slobodu, platili visoku cenu: ostali na veoma niskom nivou životnog standarda i kulture živlјenja, opterećeni religijama, podelama, i – reklo bi se – osuđeni da stalno ratuju. Ako pogledamo mapu ove države, videćemo na njenom severoistočnom kraju neku vrstu slepog creva, koridor koji je nastao tako što su se bogovi igrali geografije i rata. Britanska imperija  našla je način da se nigde  ne graniči sa carskom Rusijom, tako što je  postigla dogovor da  se između Rusije i Indije ,duž zajedničke granice, napravi koridor koji je ostao do današnjeg dana;  nikome više potreban, jer se  tu više ne nalazi teritorija pod upravom Velike Britanije. Dotle se išlo sa zloupotrebom ovog tla i bezobzirnošću prema ovom narodu.

Tako su godine 1979.  u situaciju da  svoju moć oprobaju došli i komunisti, a teorija ograničenog suvereniteta dovodi do još jednog rata koji mnogi nazivaju sovjetskim Vijetnamom.  Činjenice se znaju i zato ću samo kratko podsetiti na njih – rat je trajao devet godina. Početno razmeštanje 40. armije započelo je 25. decembra 1979. godine, a 15. februara 1989. godine SSSR je objavio da je njegov ”ograničeni kontigent oružanih snaga” (kako su ”u nedostatku dokaza” sovjetski političari nazivali intervencionističku armadu)  napustio ovu zemlјu.  Denь pamяti o rossiяnah, ispolnяvših služebnый dolg za predelami Otečestva , odnosno Dan sećanja na Ruse koji su izvršili službenu dužnost van otadžbine je upravo 15. februar, dan kada su i poslednje kolone napustile teritoriju Afganistana. Treba znati i to da su od 1936. do 2008. godine Sovjeti učestvovali u 47 vangraničnih konflikata u 22 zemlјe, ne računajući Drugi svetski rat (!). O tome kako Afganistanski rat nije napustio Rusiju i ratne veterane, odjecima tog rata u kulturi i umetnosti  bavimo se u ovom tekstu.

Nije se dugo čekalo na reakciju umetnika, s obzirom na to s kakvim udarima se susretao SSSR i kakve su ga, već na vidiku, očekivale promene. Na ustalјeni red, uobičajeni život u kome se svemoćna država brinula za sve (dok neko caru nije rekao da je go) sručilo se mnogo nevolјa – i unutrašnjih i spolјnih. (savetnici, eksperti, kako su ih već eufemično nazivali) okrvavili ruke pa i ginuli. Afganistan je bio kulminacija sovjetskih intervencija u kojima su mnogi (savetnici, tehnički saradnici, kako su ih već eufemično nazivali) ostavili živote. Relativno malo (za ruske pojmove) poginulih bili su u cvetu muškosti, i svi su bili reproduktivno sposobni. O tome sam često slušao u Rusiji. Običan narod je iskonski osetio da je tamo ginuo mlad, sposoban naraštaj. I danas je u Rusiji teže ženama da se udaju nego muškarcima da se ožene. Prvi sovjetski film o ratnicima-internacionalistima bio je „Avganistanski slom“. Film je snimlјen neposredno nakon povlačenja trupa .

  Režiser Vladimir Bortko je počeo rad na filmu već na samom kraju neprijatelјstava, podstaknut idejama i slikama koje su se pojavlјivale još za vreme rata.  To je bilo najteže vreme za rad na filmu. Sve ono staro, na šta su u SSSR navikli nestalo je, a novo se nije završilo. Izveštaji iz Afganistana bili su daleko od istine. To su shvatili i najokoreliji komunisti i crv sumnje je počeo da deluje. U zemlјi nije bilo novca, pa su se Italijani ponudili da finansiraju ovaj film, naravno, iz njima (a sada i nama) znanih razloga. Jedan od formalnih uslova bilo je i to da u filmu glumi Mikele Plačido koji je već bio popularan u SSSR jer je postao poznat široj publici po ulozi u seriji ”Sprut” (Спрут, ”Hobotnica”).

 Od  kojih premisa su polazili ruski reditelјi? Šta ih je to motivisalo ,osim patriotizma, odavanja počasti žrtvama?  Protest? Krik protiv rata?  Nemaju Rusi problem s odbranom zemlјe jer rusofobija traje već gotovo deset vekova, pa su oni stalno u nekoj vrsti rata ili ratnog stanja. Ovde je reč o dizanju glasa protiv slepe poslušnosti i pogrešne politike, koja je sovjetske vojnike vodila u smrt na tuđim teritorijama, u ime internacionalizma i sujete političara. Fjodor Bondarčuk (sin Sergeja Bondarčuka i Irine Konstantinovne Skobcove, velike glumice) navodi jedan od motiva koje su , najčešće, spominjali ”Afganci” (kako u Rusiji zovu veterane tog rata): ”Izvršiti! Glavno je izvršiti naređenje…i oni to čine. Po cenu svog života. Oni to i čine u poslednjoj, surovoj bici”.  Pavel Lungin, veliko rusko i svetsko ime filmske režije, režirajući film ”Bratstvo” zapazio je: ”Bioskop nije pravlјen posebno za Afgance, već za sve gledaoce. Takav je i film – pravlјen je za mlade. Da vide kako stvarno (koliko je to moguće) izgleda rat. Treba stalno govoriti o lјudskim dramama i tragedijama i šta za određenu osobu znači povratak iz takvog rata”.

   Treba reći da su filmovi snimani u dva perioda (etape). U prvoj, sovjetsko rukovodstvo trudilo se da skrije masovnost i nivo uvučenosti u konflikt. Zato iz tog vremena i nema mnogo tragova u umetnosti jer je službena deviza bila da je ”SSSR ispunio svoj internacionalni dug u prijatelјskom Afganistanu na molbu revolucionarne afganistanske vlade”. Narod je bio uveren da se sovjetska armada bavi gradnjom, polјoprivredom, a temu o borbenim dejstvima svi su se trudili da ne dotiču mnogo. S obzirom na to da je država u oblasti filma bila glavni finansijer, nije ni čudo što reditelјi nisu mogli (ni smeli) doći do reči.  Već 1985. godine, u drugoj etapi, dolazi do masovnih promena u ideologiji, ekonomskom i političkom životu, danas poznatim pod nazivom perestrojka (prestrojavanje). Sve do 1990. filmovi još nisu snimani, ali ta tema se već provlačila u vidu fraza ili ”slučajnih” prisećanja, ali i priprema za snimanje.  

Upravo iz tih razloga Rusi se nisu utrkivali u pravlјenju filmova o Afganistanskom ratu i nisu, kao Amerikanci, snimili preko 500 filmova i serija. No, ono što su uradili, doživelo je planetarnu slavu kod lјubitelјa ovoga žanra. Kao da je postojao prećutni dogovor da se kaže šta se ima reći i da se ta tema ostavi na miru, onako kako se na miru ostavlјaju i duše ratnika. Izdvojiću najistaknutije predstavnike ovog žanra.

”Nevreme” (Ненастье, 2018). Televizijska serija koja na vrlo interesantan način pripoveda o bratstvu Afganaca i njihovom teškom prilagođavanju stvarnosti. U filmu su prikazani realni događaji. Sve počinje od plјačke banke u Permu kada se bivši specijalac , koji nije ratovao u Afganistanu, ali jeste u Bosni i Hercegovini (!) sklonio u mesto simboličnog naziva ”Nevreme”. Nastavlјa se poznatim događajem kada su veterani u Jekaterinburgu (nekada Sverdlovsku, mestu gde je likvidirana porodica Romanov) zauzeli preko trista stanova. Nјihovi ”podvizi” slede kao na traci: zauzimaju jedan voz i drže ga dva dana u stanici, kako bi država oslobodila njihovog vođu. Sve to možemo videti kroz jedan dugi ”fleš bek” u naraciji glavnog junaka (”Nemca”), a neki likovi iz serije zasnovani su, takođe, na realnim likovima. Serijal, kako vidimo, počinje bezazleno, kao triler o plјačkašu banke, a onda počinje da skida slojeve tajni sa lјudi koje i danas u Rusiji posmatraju drugim očima.

”Deveta četa” (Дeвятая рoтa) Ovim filmom je 2007. godine  je u Ruskom domu u Beogradu otvoren festival savremenog ruskog filma. Smatra se kamenom-međašem u ovom žanru. Film Fjodora Bondačuka jednostavnog imena ”Deveta četa” govori o grupi ruskih dobrovolјaca koji su se prijavili za služenje vojnog roka u ”desantnjikima”, u Afganistanu. Struktura filma podseća na ”Vod” (Platoon), a produkcija je urađena u visokobudžetnom stilu. Počevši od priče, preko uniformi, rekvizite, teške i lake opreme, specijalnih efekata, od početka do kraja se osećate kao da ste lično stajali iza kamere ili nevidlјivi i neravnjivi bili sve vreme pored njih. O scenariju, odnosno suštini priče, njenom verizmu, preciznosti i ubitačnim porukama čini se da treba otvoriti zasebnu temu (recimo – ”Čemu nas uči film ‘Deveta četa’), ali najkraće govoreći: grupa gubitnika upoznaje se na obuci i odlaze za Aganistan gde na jednoj koti, potpuno zaboravlјeni , odnosno previđeni u akciji povlačenja jedne ogromne armije, trpe udarce, pa od cele čete ostaje njih četiri ili pet – i dobijaju bitku. Jedan od njih kaže – ”Ruska armija je ovde doživela poraz, ali mi smo svoju bitku dobili”.

 Dodaću ovom opisu i lični ton. Srpsku premijeru gledao sam u društvu generala Vjačeslava Nikolajeviča Karabanova i Borisa Gromova. General Karabanov je bio komandant divizije u čijem sastavu se nalazila prava deveta četa, a Boris Gromov, u vreme premijere filma zamenik gubernatora Moskve, bio je takođe ”Afganistanac”.  Nјihova jedina primedba  bila je  – film je, naravno, istinit, ali ne postoji kamera koja može da oslika ratno drugarstvo.    

 ”Bratstvo” (Братство). Taj film je već spomenut prilikom citiranja njegovog reditelјa, Lungina. Film se pojavio relativno kasno (2019. godine) i postigao vrlo lep uspeh na blagajnama. Međutim, važnije od tih blagajni, govori siže tog filma, koji je svakako za uzor svim armijama sveta. Reditelј i scenarista se bave povlačenjem jedne motostrelјačke divizije preko useka koji kontrolišu mudžahedini. Oni, međutim, u zaroblјeništvu drže , kao taoca, sovjetskog pilota . Nastaje zamršena igra pregovarača, specijalaca , štabskih oficira, ali u prvom planu se nalazi jedinica obaveštajaca koja, ne mareći za razna komesarska upozorenja , izvršava svoj zadatak ne ostavlјajući druga neprijatelјu. Ovde je reč o nepoziranom patriotizmu, a scenario je, kao i većina ovakvih filmova, zasnovana na istinitom događaju.

 ”Lovci na karavane” (Охотники за караванами, 2010).  Još jedna istinita priča, o samostalnoj  jedinici  majora Okovalova. Nјihov zadatak? U potpunoj tajnosti (čak i od svojih štabova), presretati kolone ”duhova” (kako su Rusi zvali pobunjenike) jer su iz Pakistana donosili prenosne raketne komplekse ”Stinger”, koji su znatno poremetili relativno lagodno dejstvo sovjetskog ratnog vazduhoplovstva. Ministarstvo odbrane daje grupi zadatak da se po svaku cenu domogne bar jednog ”Stingera”, ali mudžahedini nalaze i druge staze – pa nadmudrivanje traje. Tom prilikom grupa upada u zasedu ; preživlјava ih svega dvojica, koji dobijaju zvanje heroja Sovjetskog Saveza. Još jedan film koji govori o visokom profesionalizmu i bespoštednosti pripadnika ”ograničenog kontigenta”.

”Afganistanski slom” (Афганский излом, 1991). Sovjetske trupe povlače se iz Afanistana, a pobunjenici, kao hijene, vrebaju usamlјene ili zaostale odrede i uništavaju ih. Posle jedne od takvih akcija, nailazi odred ”desantnika”, elitne jedinice koju predvodi major Bandura , zatiče pobunjenike nespremne i likvidira ih. Stvari se komplikuju tokom povlačenja koje nije jednostavno i podrazumeva zaustavlјanje, konačenje, nabavku robe u lokalnim prodavnicama; sve to se dešava u atmosferi koja je, blago rečeno, usijana i prepuna nepoverenja. Jedan od vojnika greškom ubija lokalnog trgovca i počinju komplikacije. Preko noći u sovjetskoj jedinici je atmosfera opuštena, oficiri se napijaju, šenluče, a ujutru se kreće ka domovini – ali pravo u još jednu zasedu. Iz nje pešadince ponovo izvlače padobranci, pri tom trpeći gubitke, po cenu da nađu sve svoje drugove u obližnjem selu. Hrabri major drži sve u svojim rukama, dok konačno ne stignu helikopteri i primenjujući taktiku ”spržene zemlјe” , uništavaju selo. Sin, dete, ubijenog trgovca, puca u leđa majoru koji gine, posle svih nedaća koje je prošao. Ovako ispričano, deluje kao loš scenario, ali je zapravo verna slika onoga što se događalo tih dana.

Afganistanski slom

”Tovar 300” (”Груз 300”, 1989). Iza ovog šifrovanog naslova nalazi se termin za kolonu ili pojedinačno vozilo koje prevozi ranjenike i nepokretne vojnike.  Kolona treba da pređe preko ”glavnog junaka” filma, jednog mosta oko koga će se voditi glavna borba. Stvari se komplikuju jer u odredu mudžahedina nalazi se i dopisnik jedne velike zapadne agencije, odlično opremlјen satelitskim snimcima i drugim podacima, te je tako saučesnik u prepadu, a sve u želјi da dobije senzacionalističku vest. A vest nije bezazlena jer se već sluti da će Sovjeti morati da ”podviju rep” i odu iz Afganistana.   Hvalisavi novinar o tome govori u toku marša, no to je prilika da jedan od vozača  neopaženo pobegne i najavi Sovjetima o čemu se radi. Nastaje pakao;  sudarile su se iskusne jedinice, a prednost iznenađenja je izostala. Novinar dobija zasluženu kaznu, biva ubijen, a jedinica koja prevozi ranjenike i invalide, bez obzira na gubitke, dobija svoju bitku i probija se u sigurnost pozadine.  Film je od strane kritike svrstan u ”road movie”,  u njemu je korišćena masovno teška ratna tehnika, atraktivan je , kamera i fotografija ne daju vremena gledaocu da se opusti. Kao statisti učestvovali su obližnji garnizoni iz pograničnog sastava koji se nisu razlikovali po opremi i uniformama od klasičnih ”Afganaca”, a pri tom su imali za savetnika i ratnog veterana.                     

”Peševarski valcer” (Пешаварский вальс, 1994). Priča počinje ,za ratne pojmove, rutinski. Jedan britanski novinar i francuski lekar odlaze u zaroblјenički logor da intervjuišu zaroblјene sovjetske vojnike. Zaroblјenici su takvu priliku jedva dočekali. Očajnički potez je urodio plodom – likvidiraju stražu i uzimaju novinara kao taoca. Preko radio stanice traže pomoć , ali birokratska komanda u nekom obližnjem štabu misli da je to provokacija, dok američki ”savetnik” daje ultimatum zaroblјenicima da se predaju. Među njima, tradicionalno, nastaje pometnja – jedni bi da nastave s borbom, drugi da pregovaraju…Očajni novinar se ubija, jer se nalazi usled obračuna odbeglih zaroblјenika! Čuje se zvuk dolazećih helikoptera i Sovjeti su ubeđeni da im stiže pomoć. Međutim, leteći tenkovi tuku sve od reda (za svaki slučaj). Film je imao dve verzije (zapadna se zvala ”Bekstvo iz Peševara”), a ova, za zapadno tržište, unekoliko se razlikovala od sovjetske. Taman toliko da niko ne zaboravi šta je to manipulacija.

”Musliman” (Мусульманин, 1995).  Visokoumetnički film, intimistička drama o sudbini pojedinca. Redov Ivanov proveo je u zaroblјeništvu mudžahedina sedam godina. Afganistanski selјak otkupio je Ivanova kada su ga poveli na strelјanje, a u njemu je video i doživeo ubijenog sina. Nikolaj je prešao u islam, a svoje selo vratio se kao musliman. Selјani su ga najpre dočekali s radošću koji je sa sobom doneo i novo ime – Abdula, ali i nov odnos prema novcu, religiji, alkoholu, lopovluku…i tada nastaju problemi jer porodica ne želi takvog da ga prihvati, pogotovo ne stariji brat.  Posle niza konflikta, Abdula ”slučajno” gine prilikom jedne od svađa. Ovaj duboko socijalni film, jedan od retkih koji je započeo preispitivanje tog rata i sa ove, religijske strane,  Vladimiru Hotinjenku, jednom iz plejade izvanrednih svetskih reditelјa, doneo je dodatnu slavu, ali i mnoštvo neprijatelјa.

‘Za sve je plaćeno” (За всё заплачено, 1988).    Ovo je jedno od prvih umetničkih dela koje je progovorilo o Afganistanskom ratu. Trodelna televizijska serija. Posada jednog  oklopnog vozila ima zadatak da obezbeđuje povlačenje sovjetskih kolona, a već su  u mislima kod kuća, maštajući o pozorištu, dobroj šnicli u restoranu, devojci, dugotrajnom tuširanju…Međutim, počinje pakao! Sa okolnih visova ”Duhovi” napadaju kolonu, a jedna cisterna s gorivom je glavna prepreka da se nastavi dalјe i izbegne unakrsna vatra. Ekipa transportera ”taranom” odgura cisternu u provaliju i put je slobodan. Još nekoliko puta ih čeka isti zadatak, kojom prilikom gine najmlađi među njima. Nјega prihvata ”Gruz 200” (još sumornija šifra za prevoz poginulih). Avionom ga prebacuju u rodno mesto u Sibiru, a  ni ”Afganci” , ni njegova žena, ne primećuju ništa čudno na drugim putnicima.  Prošavši kroz razne smicalice ratnih profitera, uličnih bandi i raznih besprizornika,   Afganci ispunjavaju svoj zadatak, sahranivši svog druga.  Film je , više od sam priče, poznat po prvom multimedijalnom korišćenju izvanredne pesme ”Kukavica” (”Kukuška”) koju posle toga možemo čuti u mnogim filmovima (”Bitka za Sevastopolј” je najnoviji) . Ta pesma je postala nezvanična himna Afganaca i prilikom njenog izvođenja cela sala ustaje .  

Naveo sam samo najpopularnije filmove. U njihovoj senci ostali su manje uspešni filmovi kao što su  ”Vrelo leto u Kabulu”, ”Napad”, ”Šuravi” (tako je lokalno stanovništvo zvalo Ruse), ”Karavan smrti”, ”Bele vrane”, ”Sagoreli Kandaharom”, ”Noga”, ”Dva koraka do tišine”, ”Afganac”, ”Da se preživi”, ”Crna ajkula”, ”Dezerter”, ”Tvrđava Badaber”, ”Beli pesak”, ”Operacija ‘Muhabat ‘ ”, ”Tuđi”.

Mnogo više reakcija usledilo je od strane dokumentarista. S obzirom na to da sam redovan član festivala u Moskovskoj oblasti (Gradska oblast Volokolamsk), posvećenog Sergeju Bondarčuku, a pod nazivom ”Volokolamski položaj”, bio sam u prilici da odgledam i ocenim mnogo dokumentarnih filmova o Afganistanu.  Ruska škola dokumentarnog filma je sam svetski vrh, a njihova estetika je posebna priča koju na ovakvom sajtu treba spomenuti, a na filmskim umetničkim školama izučavati.  Vredi reći i to da se u publici uvek nađe i neki Afganistanac i to autori znaju; stoga je obaveza autora više nego ozbilјno shvaćena. Jedno je umetnička sloboda, a drugo je netačno iznošenje činjenica, a to , sa ovom temom, nikako ne ide. Štaviše, dokumentaristi su prvi otkrivali ”zaboravlјene bitke” i lične drame, pa i tragedije.

Nisu se samo Rusi bavili Afganistanom. Nikoga više ne iznenađuje, bar ne dobre poznavaoce filma, da nam iz Irana dolaze odlični filmovi. Godine 1995. snimlјen je film koji je doživeo veliku popularnost i odličan prijem kod publike – ”Kandahar”. Ukratko: ruski Il-76 prevozio je, pod maskom humanitarne pomoći, municiju iz Turske za Afganistan. Presreću ga lovci i prisilno ga spuštaju u Kandahar u Afganistanu.  Posle pretresa Talibani zadržavaju posadu s namerom da ih ona obuči pilotiranju transportnih aviona. Reklo bi se da je zatvor u kome su smešteni, potpuno bezbedan od bekstva. Posada je ubeđena da će moćna Rusija, putem svojih diplomatskih kanala, razrešiti ovu situaciju i stoički podnosi sve teškoće zaroblјeništva. Kada shvataju da su prepušteni samima sebi, smišlјaju vrlo smeo plan – da prilikom obuke iskoriste priliku i pobegnu avionom.  Tokom obuke sve su lepo, profesionalno proučili – raspored straža, minskih polјa, itd. Koriste pogodan trenutak, i bez obzira na to što je pista na jednoj polovini onesposoblјena, oni, posle 378 dana zaroblјeništva, uzleću i stižu do slobode.  

 ”Čarobna planina” (La montagne magique) je  zakasneli rumunski pokušaj (u koprodukciji sa francuskim i polјskim producentima) da se priklјuče svetskoj sceni. Opisuje životni put polјskog antikomuniste koji se borio na strani Afganistana. Kombinovane su animacione tehnike, privatne fotografije, skice i filmski inserti. Osim kod kritičara-snobova, nije izazvao nikakvu pažnju ni na tržištu ni kod publike.

Američki sineasti o Afganistanskom ratu

Naravno da Holivud nije hteo da ispusti svoje parče kolača kada je reč o ovoj atraktivnoj temi. Stoga, ukratko, izdvajam neke filmove koji su, u umetničkom smislu, prozaični, ali im zato ne nedostaje akcije, uzbudlјivosti, trilera, pa i preterivanja.

”Zver”The Beast (aka The Beast of War). Snimlјen je 1988. godine . Priča prati posadu sovjetskog tenka T-55 koji se izgubio tokom povlačenja iz Afganistana. Tenk, shodno tradiciji, ima i svoje ime – ”Zver”. Kroz zamršenu, i pomalo nejasnu priču, oni se kroz nekoliko peripetija (ginu i dva člana posade) nekako dokopaju sovjetskih linija. Naravno, ”zli momci” upadaju u nove nevolјe, i taman kad pomisle da su se spasili, nailaze na miniran prolaz i pale svoj tenk. Glavni junak se spasava tako što ulazi u helikopter koji se, eto slučajno, našao tu, da ne bi film bio bez kakvog-takvog pomirlјivog kraja.

”Rat Čarlija Vilsona” (Charlie Wilson’s War), snimlјen  2007. godine predstavlјa neobičan spoj biografske drame-komedije. Nominovan je za više nagrada, ali nije dobio nijednu. Tekstaški kongresmen, u saradnji sa bogatom ženom iz Hjustona i agentom CIA, hteo bi da sprovede tajnu operaciju. U njima je proradio altruizam za ‘sirote Afganistance’  i oni su ubeđeni da će njihova domišlјatost (i pare, naravno) pomoći da se isteraju Sovjeti iz Afganistana. Istovremeno, to bi bila lepa prilika za Čarlija da se izvuče iz nagomilanih skandala i ”opere” svoju biografiju jednim patriotskim činom. Nekako plivajući kroz njemu nepoznate vode diplomatije (stiže čak i do pakistanskog premijera, doživalјava da bude i deo Reganove doktrine) uspeva da administraciju ubedi da poveća budžet za pomoć Afganistanu. Za te svoje amaterske napore biva nagrađen relativno skromnom medalјom, ostavši pod senkom predviđanja da će se to angažovanje  Americi loše vratiti (što se, kako znamo, i dogodilo).

Zmaj trkač (The Kite Runner) je američki dramski film iz 2007. U pozadini burnih događaja u Kabulu, scenario prati život dobrostojećeg dečaka. Film je, zbog opasnog okruženja, sniman u Kini, što nije prvi slučaj. Osim Afganistana, sam film nema mnogo žanrovskih dodira sa ratom, ali našao se na tom spisku zahvalјujući blagonaklonim kritičarima koji uvek više poštuju intimističke drame od masovnih scena.

The Living Daylights (Živa, dnevna svetlost) je dokaz da se nigde ne može bez Džemsa Bonda, odnosno 15. nastavka serije o Bondu, u produkciji Eon produkcije, a prvi od samo dva u kojima je glumio Timoti Dolton. Film ne vredi ni prepričavati, već samo konstatovati da je kod Bonda sve moguće, pa i to da stigne do Afganistana kako bi uništio tovar droge. Kod nas je preveden kao ”Dah smrti”.

”Rambo III” ( 1988).  Na ovaj film stvarno ne treba trošiti mnogo teksta jer je on proizvod one čuvene izreke koju su kod nas parafrazirali KUD ”Idioti”, poznata pank grupa – ”Mi smo ovde samo zbog para”.  Našao se na ovom spisku jer se radnja (da je tako nazovemo) odigrava u Afranistanu. I tamo je Rambu ostao neki komandant viška koga je trebalo spasiti.

Amerikanci, naravno, imaju filmove i serije o svom sukobu u Afganistanu (poznat je film ”Forpost” koji je u distribuciju ušao pod nazivom ”Borba za Kamdeš”), no oni nisu tema ovog teksta.

Još jedna  (da li neočekivana?) žrtva govori o istorijskom kontekstu koji je ovaj rat imao i izazvao: Letnje olimpijske igre u Moskvi 1980. godine bile su bojkotovane od strane SAD i njenih saveznika; 66 država su učestvovale u tom bojkotu! Naravno, četiri godine kasnije, u Los Anđelesu, Rusi su uzvratili, a Rumuni su bili jedini iz tog bloka koji se nisu pridružili bojkotu. Relativno najveći dobitnik bila je SFRJ koja je na te dve olimpijade uzela neočekivano mnogo medalјa.

VIJETNAMSKI RAT U POPULARNOJ KULTURI I UMETNOSTI

Dragi Ivić

Dragi Ivić

autor za oruzjeonline.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.