Sevidž (Savage) 1907

„Žilav” čovek taj Raspućin

Prvo je pojeo brdo kolača filovanih cijankalijumom, pa pet puta pogođen zrnima iz tada čuvenog sevidž-a i – skončao tek pod vodom

raspućin

Elbert Sirl je 21. novembra 1905. godine u američkom patentnom uredu, pod brojem 804.985, zaštitio konstrukciju pištolja sa odloženim odbravljivanjem. Godinu dana kasnije, Sirl i njegov partner Vilijam Kondit sklopili su ugovor o daljem razvoju i proizvodnji oružja sa Arturom Sevidžem (Savage – Divljak). Sevidž je sa usavršenim modelom pištolja učestvovao na konkursu američke armije. Bez obzira na nesumnjiv kvalitet i tada revolucionarni kapacitet od 10 metaka, „sevidž” M.1907 je izgubio trku sa Brauningovim koltom 45 M.1911. Ovaj poraz nije obeshrabrio proizvođača. Okrenuo se komercijalnom tržištu koje je brzo osvojio zahvaljujući i izvrsnoj marketinškoj kampanji. Pištolj su reklamirali legendarni revolveraši poput Bata Mastersona, „Bufalo Bila” i Vilijama Pinkertona. Međutim, medijskoj popularnosti „sevidža” možda je najviše doprineo jedan događaj u dalekoj Rusiji.

Grigorij Jefimovič Raspućin rođen je 1872. u zabitom sibirskom selu Pokrovskoje. Adolescentski dani ispunjeni pijankama i nasiljem nisu obećavali blistavu budućnost sirovog gorostasa. Međutim, u osvit 20. veka monah Saborovski zainteresovao je Raspućina za mistični svet askeze. U inače inteligentnoj glavi sibirskog seljaka začeta je suluda ili proračunata zamisao da predstavlja Hristovu reinkarnaciju. Manipulacijama, sugestivnošću, mačo-izgledom i ponašanjem, brzo je osvojio naklonost dela labilnije i naivnije ženske populacije.

sevidž

Njegov meteorski uspon počinje nakon poznanstva sa kneginjama Milicom (suprugom Petra Nikolajeviča, ćerkom crnogorskog knjaza Nikole Petrovića i kumčetom srpskog kneza Mihaila Obrenovića) i Anastazijom. Fascinirane „svetim čovekom”, kneginje su inscenirale susret Raspućina sa najužom carskom porodicom. Opčinjena misticizmom, carica Aleksandra je lukavom čudaku širom otvorila vrata. Nakon seansi koje su navodno pomogle hemofiličaru, prestolonasledniku Alekseju, Raspućinov uticaj na caricu i cara postao je zastrašujući. Zaverenici iz kruga „Tajnog udruženja pravih Rusa” zaključili su da je Raspućinov uticaj poguban po budućnost zemlje i dinastije i da spas leži jedino u njegovoj eliminaciji. Međutim, Stareca nije bilo lako ukponiti. Primera radi, sa lakoćom je preboleo ranu od ogromnog noža koji mu je prostitutka Konja Guseva zarila u stomak istog dana kada je Princip u Sarajevu ubio Franca Ferdinanda.

Zato su neposredni izvršioci – princ Feliks Jusupov, knez Dimitrije Pavlovič, poslanik Dume Puriškevič, poručnik Suhotin i dr Lazavert – pristupili ozbiljnim pripremama. Feliks je u noći između 29. i 30. decembra 1916. pozvao Raspućina pod izgovorom da gospođa Jusupov želi da se ispovedi. Lazavert je čaše za vino i šolje za čaj premazao cijankalijumom, na stolu su bili servirani kolači bogato nafilovani istim otrovom, a za svaki slučaj su pripremljena i dva pištolja. Oblaporni Starec počeo je da guta kolače, obilno ih zalivajući čajem i vinom. Nakon konzumacije cijankalijuma dovoljnog da pobije četu vojnika, Raspućin je raspoloženo zatražio od Feliksa da mu – svira na gitari. Princ je prebirao po žicama sve do pola tri ujutro, kada je definitivno izgubio živce.

U srce žrtve ispalio je hitac iz „brauninga” M. 1910 koji je, inače, pripadao knezu Pavloviču. Raspućin se stropoštao na pod i atentatori su pohitapi po „ambalažu” u kojoj će ga preneti do rupe izbušene u ledenom okovu Neve. Odjednom, „leš” se podigao i krenuo ka Feliksu. Izbezumljeni princ, koji je već odložio pištolj, pokušao je da žrtvu dokusuri gumenim pendrekom. Neosetljiv na udarce, Raspućin se dovukao do vrata i kročio u dvorište palate. Tada je Puriškevič potegao „sevidž” 7,65 mm M.1907, kupljen u petrogradskoj radnji Adolfa Franka. Brzo je ispalio dva hica, ali meta se i dalje kretala ka kapiji okrenutoj Semenovskom trgu.

sevidž

Uspaničeni poslanik grčevito je stegao oružje, smirio drhtanje ruku i ispalio treći hitac u Raspućinova leđa. Div se samo stresao i nastavio teturavim hodom; u sneg ga je oborio tek četvrti metak, dobro ciljan u glavu. Atentatori su telo brže-bolje umotali u tepih i gurnuli pod led. Reka je leš izbacila posle dva dana; autopsijom je utvrđeno da je smrt nastupila – usled davljenja! Voda se pokazala moćnijom od pet pištoljskih zrna, cijankapijuma i pendreka.

Branko Bogdanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.