Oštro sečivo je bilo pomoćno oružje samuraja, ali i glavna odbrana žena i trgovaca. Poslednjih godina ima dosta pokušaja da se napravi verzija slična originalu
Tanto je tradicionalni japanski nož dužine sečiva otprilike jednog šakua (Shaku. 300 mm). Služio je kao pomoćno oružje samuraja i glavno oružje dama i trgovaca. U 20. veku, sklonom potenciranju minornih istorijskih detalja do senzacionalizma, vulgarizovano je nazvan „oružjem za hara-kiri”. Inače, Tantō se prvi put pominje oko 10. veka, a njegov razvojni put se odvija u „periodu starih mačeva” (Koto), odnosno, od ere Heian (794 -1185) do ere Muromachi (1388 – 1537). U adolescentskom dobu predstavljao je praktično, ubojito oružje jednostavnih linija, bez suvišnih ukrasa.
Opreman je tzv. hiratsukori sečivom ravne ili blago zakraivljene forme, klinastog preseka, bez produžnog rebra (shinogi). U ranom periodu Kamakura (1185-1333), na njemu postaje sve izraženiji uticaj primenjene umetnosti Japana. Tako i gravura pri osnovi sečiva (horimono) postepeno prelazi iz religioznih u čisto dekorativne motive. Linija temperovanja oštrice (hamon) postaje slična onoj na tačiju, talasastog (gunome midare) ili ravnog (suguna) oblika. Oko 1250. godine broj kovača tantoa, posebno u oblastima Jamato i Kjoto naglo se povećao. U potrazi za kupcima, oni su eksperimentisali tipovima i oblikom sečiva.
Na tržištu su se pojavili noževi sa zakrivljenim sečivima i središnjim rebrom (Kamuri-otoshi), kao i sečivima širim i dužim od arhetipa. Do poznatih godina ere Kama-kura razvilo se četiri tipa noža sa čak 12 različitih formi sečiva. U zavisnosti od konstrukcije i opreme, razlikovali su se: Aikuchi – tanto bez branika (tsuba), sa prstenom drške (fushi) poravnatim sa ustima kanije (sava), drškom (tsuka) bez obloge i gornjim okovom balčaka (kashira) od roga; Hamidashi – tanto sa izarazito malom tsubom; Kaiken – kratki tanto bez tsube sa kanijama od prostog drveta (obično su ga nosile žene) i Kamikaze tanto – nož sa drvenim kanijama i okovima od pora. Inače, zbog postepenog povećanja dužine, tanto je sve više ličio na minijaturni mač vakizaši. Sečiva su vremenom poprimila četiri tipa završetka: ravno zasečena (fukura-kareru), zaobljen (fukuratsuku), srednji Chu-kissaki) i kratak vrh (ko-kissaki).
Tokom 1573. godine zabeležen je pad vojnog guvernmana šoguna Muromači i početak ere Azuchi Motouata (1573 -1603). Ujedno, to je bio i početak perioda „novog mača” (Shinto), koji će trajati sve do sredine ere Edo (1603 -1867). U tzv. „lovu na mačeve”, 1586. godine. konfiskovano je oružje od seljaka i sveštenika pa su u prvi plan izbili mačevi privilegovane kaste (samuraja) – katane i vakizaši. Represivne mere su oružje do tada dostupno i nižim slojevima – tači i tanto – postepeno potisnule u zaborav. Istina, proizvodnja tantoa nije potpuno zamrla ali se svela na replike starijih uzora. Do bitnijih promena nije došlo ni u periodu „novog mača” (shinshinto) koji se poklopio sa poznom erom Edo.
Previranja će nastupiti tek u periodu Gendai koji traje od ere Meiji (1868 – 1912), preko era Taisho (1912 – 1926) i Showa (1926 – 1989) do ere Heisei (1989-2019). Naime, tokom 1868. izvršene su reforme državnog aparata i vojske. Dekretom iz 1876. civilima (pa i „ražalovanim” samurajima) uvedena je zabrana nošenja oružja. Tako su legendarna sečiva postala samo turistički suveniri koji su se izvozili (uglavnom) u SAD. Upravo iz profitabilnih razloga, tantoi proizvedeni u ovom periodu prvenstveno su dekorativni artefakti namenjeni kičerajskom ukusu zapadnih kupaca. Međutim, u eri Šova dolazi do buđenja nacionalističkih strasti, jačanja kodeksa Bušido i obnavljanja kulta mača. Proizvodnja tantoa, baziranog na stilu Kamakura, naglo je porasla. Sve do 1945. na dvoru se obavezno nosio tanto a u armiji je bilo nezamislivo videti oficira bez mača.
Tanto izvan Japana
Činilo se da su Hirošima i Nagasaki stavili tačku na legendu o japanskim mačevima. Međutim, 1981. godine predsednik čuvene američke firme „Cold Steel”, Lin Tompson, kreirao je borbeni nož baziran na gantou. To je bio početak „ludila” za sečivima koja ne samo da su bila praktična i ubojita nego su rasplamsavala sećanja na kult samuraja. Izazovu nije odolela većina poznatih firmi pa je tržištu ponuđeno mnoštvo verzija koji su katkad samo imenom asocirali na izvorni tanto.
Iznenađenje je izazvao hrabri potez nekadašnje zemunske „Impe” koja je, iako bez iskustva i tradicije poznatih svetskih proizvođača, 1991. ponudila svoj tanto. „Impa” je kao uzor usvojila dizajn Lina Tompsona. Domaći tanto ima sečivo od visokolegiranog čelika (57-59 HRC) tipa „šinogi zukuri” sa vrhom „fukura-kareru”. Tsuba i fuči su takođe od čelika a jednodelna drška je od čekiranog materijala, sličnog „Kold stilovom” (tačnije „Pahmajerovom”) kratonu. Čelična kašira takođe je preuzeta od Lina Tompsona. Zahvaljujući kvalitetu i izvrsnim performansama, domaći tanto prihvatile su specijalne jedinice vojske i policije i za njih su dizajnirane kanije od balističkog platna.