Zaboravljene žrtve sukoba kod Čukur-česme

Beogradska žandarmerija prvi put se proslavila na Duhove, 15. juna 1862, kada je došlo do sukoba između srpskih građana i turskih vojnika, a žandarmi poginuli braneći slobodu prestonice pali su u zaborav

Čukur-česma 1862. i spomenik podignut 1931. godine

Čukur-česma 1862. i spomenik podignut 1931. godine

Sukob kod Čukur-česme 1862. godine zabeležen je kao važan događaj u novijoj istoriji Srbije. Obeležen je i spomenikom – delom skulptora Simeona Roksandića, podignutim u blizini raskršća beogradskih ulica Dobračine i Gospodar Jevremove 1931. godine, zahvaljujući zaveštanju uglednog trgovca Vanđela Tome (1830–1906). Spomenik je, u suštini, posvećen šegrtu Savi Petroviću, koji je 15. juna 1862. povređen u sukobu sa turskim vojnicima, ali je, prema svim izvorima, preživeo ovaj događaj. Iz nepoznatih razloga, na postamentu je uklesano da je obeležje postavljeno u spomen događaja od 26. maja 1862 godine. Imena žandarma koji su toga dana položili živote časno obavljajući svoju dužnost pala su u zaborav.

Naime, 3. marta 1860. izrađeno je „Ustroenie upravitelstva varoši Beograda”, prema kome je, u cilju održavanja javnog reda i mira, predviđeno formiranje „edne žandarmerijske kompanije (čete) od 120 ljudi i 15 konjanika”. Regrutovanje prvih žandarma, kojima je komandovao konjički potpukovnik Miloš (Milan) Brka, započeto je u julu iste godine. U žandarmeriju su primani samo pismeni, zdravi mladići, visoki najmanje pet stopa i pet palaca (1,71 metar).

Svađa oko reda za vodu

Beogradska žandarmerija prvi put se proslavila u nedelju, na Duhove, 15. juna 1862. Toga dana, između 16 i 17 časova, na Čukur-česmi (Česma u rupi) došlo je do sukoba između srpskih građana i turskih vojnika. Česma se, inače, nalazila blizu šanca, ispod kasarne turske policije, u Jeličkoj ulici koja je vezivala Dunavski kej sa Stambol kapijom. U svađi oko reda za vodu jedan turski čauš (podoficir) glinenom tepsijom je teško povredio šesnaestogodišnjeg Savu Petrovića, šegrta u bakalnici na Velikoj pijaci.

Čim je čuo za sukob, major Mihailo Barlovac, upravnik grada, uputio je na lice mesta nenaoružanog činovnika gradske policije „terdžumana” (prevodioca za turski jezik) Simu Nešića i potporučnika Miloša Kadića, zamenika komandanta žandarmerije, sa četiri žandarma.

Srpski službenici su povređenog šegrta uputili na previjanje, a turskog narednika – vinovnika ekscesa – uhapsili i poveli u zgradu uprave. Grupa je na putu morala proći kraj glavne kasarne turske žandarmerije (na uglu današnjih ulica Višnjićeve, Simine i Braće Jugovića). Uhapšenik je to iskoristio i pokušao da pobegne. Dajući podršku čaušu, turski žandarmi su vatrom sa prvog sprata zgrade usmrtili Nešića, žandarme Petra Banovića i Milana Aranđelovića, te teško ranili Đorđa Jovanovića „Nišliju”, koji je nešto kasnije preminuo. U sukobu je teško ranjen i trajno onesposobljen za službu i pandur Jovan Pocerac, koji je dobio mesečnu penziju u visini od pet talira.

Stradanje srpskih žandarma izazvalo je revolt među srpskim stanovništvom i prve ulične sukobe. Uprava grada raspolagala je tada sa 135 žandarma i oko 100 noćnih stražara i pandura, koji su protiv sebe imali skoro 2.500 naoružanih Turaka. Erlije i turski žandarmi utvrdili su se u spoljnim kapijama, kasarni, nekoliko kuća i tekiji (tulbe Šeih Mustafe) preko puta srpske policije. Srpski žandarmi, građani i dobrovoljci uglavnom su se nalazili na tadašnjem gradilištu Kapetan-Mišinog zdanja, u žandarmerijskoj kasarni i oko spoljnjih gradskih kapija. Srbi su energičnom akcijom očistili većinu objekata, uključujući i gradske kapije. U ovim sukobima pali su redovi-žandarmi Petar Bonović i Aleksa Jovanović.

Presudna uloga

Oko 19.30 časova Turcima, opsednutim u Stambol kapiji i glavnoj žandarmerijskoj kasarni, iz tvrđave je krenula u pomoć četa nizama predvođena mulazimom (poručnikom), juzbašom (kapetanom) i bimbašom (majorom) Mehmed-agom. Znajući da će to dovesti do još većeg krvoprolića, Ilija Garašanin je sa „ćatipom” (pisarom) za turski jezik Popečiteljstva inostranih dela Aleksandrom Pačićem i članom Upraviteljstva grada „kvartaljnikom” Markom Babićem, pohitao u susret Turcima, a „popečitelju vnutreni dela” Nikoli Hristiću naložio je da za njim pošalje grupu žandarma. U dogovoru sa Hristićem, upravitelj varoši Beograda Miailo Barlovac je za Garašaninom uputio žandarmerijski vod sa potporučnikom Ivkom Prokićem na čelu. Garašanin je uspeo da nagovori turskog oficira da se vrati u tvrđavu. Međutim, major je tražio garanciju o bezbednom povlačenju, pa mu je, kao pratnja, određeno četiri žandarma, jedan podnarednik, potporučnik Prokić i član Upraviteljstva Babić. Prema očevicima, srpski eskort bio je naoružan samo pištoljima i bajonetima, dok su turski nizami imali pešadijske puške. Ima više verzija zašto je na putu do tvrđavske kapije došlo do sukoba između Srba i Turaka, ali većina izvora se slaže da je on izbio pod uticajem ratobornog Đoke Vlajkovića. U svakom slučaju, u kratkom okršaju poginuli su potporučnik Prokić, redov Jovan Stefanović iz Leskovca, podnarednik Petar Nikolić iz Užica i redov-žandarm Dimitrije Dugalić iz Požarevca, ali i turski major Mehmed-aga.

Жандармеријски официри 1865. године са командантом, Милошем Брком (седи у средини). (Фото Ана Фелдман, Архив САНУ)

Жандармеријски официри 1865. године са командантом, Милошем Брком (седи у средини). (Фото Ана Фелдман, Архив САНУ)

U ovim sukobima žandarmerija je odigrala presudnu ulogu. Štaviše, knežev ađutant, potpukovnik Dragutin Žabarac i narednik Janković sa 15 žandarma, u žaru sukoba bezbedno su proveli turske civile, koji su se sklonili u Defterdarevoj džamiji, u sigurnost zgrade srpske policije. Ostali Turci, zabarikadirani u objektima po gradu (uključujući glavnu kasarnu i Stambol-kapiju), 16. juna su pod pratnjom srpske žandarmerije i voda regularne vojske evakuisani iz varoši.

Privremeno primirje uspostavljeno je posredstvom stranih konzula – britanskog Džona Augustusa Longvorta, francuskog Ežena Tastija, ruskog Aleksandra Georgijeviča Vlangalija, i austrijskog Konrada Vasića.

Međutim, turska posada smeštena u tvrđavi je 17. juna započela prvo sa pešadijskim dejstvom, a zatim i artiljerijskim bombardovanjem varoši, koje je, sa prekidima, trajalo od 9 do 16 časova. Nažalost, turski napad je izveden upravo u vreme sahrane poginulih žandarma, u trenutku kada su njihova tela prenošena iz Saborne crkve, preko Velike pijace, prema Tašmajdanskom groblju. Pogrebna povorka se u panici razbežala, a kovčezi su ostali napušteni na ledini ispred Kapetan-Mišinog zdanja. Žandarmi su se i u ovoj prilici pokazali izvrsno: na Dorćolu su sprečili ispad posade iz tvrđave, a izvežbani strelci sa gradilišta Kapetan-Mišinog zdanja hicima iz vensenskih pušaka obarali su Etem-pašine artiljerce na gradskim bedemima.

Primirje uz pomoć konzula

Novo, trajno primirje uspostavljeno je 19. juna. Kao garancija, francuski konzul Tasti je boravio u šatoru razapetom na vrhu bedema tvrđave, a britanski i ruski – u šatorima postavljenim posred Kalemegdanske ledine.

Vremenom, sukob je ušao u diplomatske tokove koji će rezultirati konačnom predajom Beograda i ostalih gradova u srpske ruke, aprila 1867. godine.

Zbog hrabrog držanja u ovim presudnim događajima, Duhovi su usvojeni kao slava srpske žandarmerije. No, Srbija nije odala zasluženu počast žandarmima palim za sigurnost i slobodu Beograda. Poginuli borci sahranjeni su na Tašmajdanskom groblju i ubrzo je sećanje na njih izbledelo. Spomenik poručniku Prokiću podigla je njegova udovica, a nakon preuređenja Tašmajdana 1927, spomenik je preseljen na Novo groblje, gde se nalazi i danas, zaboravljen i napušten.

Branko Bogdanović Politika Magazin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.