ARTILjERIJA U PRVOM SRPSKOM USTANKU

Hayduk Top

  Početkom 19. veka u Beogradskom pašaluku privreda je bila na vrlo  niskom nivou. Odsustvo osnovnih sirovina (ugašeno rudarstvo) i zanatskih tradicija,te izvršni aparat koji je sankcionisao svako kršenje propisa o isključivom pravu izrade oruđa u istambulskoj Tophani (Tophane-i Âmire) i drugim državnim radionicama, nisu omogućili stvaranje uslova i kadrova  vičnih proizvodnji topova. Situacija je bila nešto složenija po pitanju praktičnih znanja o artiljeriji. U zemlji nije bilo artiljeraca obučenih čak ni na nivou  najnižih činova. S druge strane, dosta ljudi iza sebe je imalo opšta borbena iskustva,stečena na evropskim,te na lokalnom, srpskom vojištu.  U sastavu austrijske vojske,od 1788. do 1791, operisalo je nekoliko frajkorskih (Freicorps) formacija, uglavnom sastavljenih od Srba iz Beogradskog pašaluka. Deo ovih ljudi je sve do 1804. godine ostao u austrijskoj službi, upoznajući novog protivnika – francusku vojsku. Ustanicima se pridružio i znatan broj iskusnih dobrovoljaca iz austrijskih graničarskih pukova.

Lafet sistema Lihtenštajn sa cevi epariranom u beogradskom Arsenalu. Rekonstrukcija B.Bogdanović

   Tokom Sedmogodišnjeg rata,graničari su obuhvaćeni reformama grofa Lacija (General Franz Moritz Graf von Lacy).Laci je uveo novu organizaciju i taktiku, prilagođenu mentalitetu i borbenoj vrednosti ove trupe. U vreme krute, linijske taktike, sa neophodnom gvozdenom disciplinom, graničari su korišćeni kao laka, mobilna pešadija, specijalizovana za tzv. „mali rat“; manje taktičke jedinice borile su se u rasutom stroju, vešto koristeći teren.

Regularna, stajaća vojska, koristila je pukovsku i bataljonsku artiljeriju. Oruđa,kalibra 3 funte,sa maksimalnim dometom od 260 do 750 m,pružala su neposrednu podršku pešadiji (povećavala su, praktično,gustinu streljačke vatre), sa poraznim efektima na krutu protivničku liniju. Rascepkana duž širokog fronta, bez združivanja u veće, samostalne formacije, artiljerija je stasus roda stekla u organizacionom,ali  ne i taktičkom smislu. Promena će nastupiti sa pojavom francuske revolucionarne armije. Nedostatak discipline i obuke, neophodne za linijsku taktiku, Francuzi su nadoknadili rasutim rojevima,teveštim korišćenjemterena. Stara, organska artiljerija, nije bila dovoljno fleksibilna da prati bataljone koji su nastupali u rojevima; sem toga, rasparčana po širokom frontu, nije imala efekta po brzo pokretnim i rasutim ciljevima. Ovo je diktiralokoncentraciju oruđa  u samostalne  taktičke grupe,koje bi dejstvovale na pojedine tačke;kao osnovna taktička jedinica ustanovljena je baterija sa 4 do 6 topova i 2 haubice. Tako se artiljerija i taktički uzdigla na nivo roda.

Ovi pomaci odgovaralisuevropskim vojištima sa biranim bitačnim mestima, pogodnim za  klasične taktičke radnje i sukobe velikih masa regularnih armija. Krajiški pukovi i frajkori, zbog specifičnog načina borenja, koristili su,istina nestandardan, ali materijal prilagodljiv najrazličitijim taktičkim zahtevima i terenskim uslovima.U pohodu kroz Bosnu,1716-1717, princ Eugen Savojski (PrinzEugen von Savoyen) prvi je koristiolak artiljerijski materijal, pogodan za brdsko ratovanje. Ova praksa zadržaće se i nakon reformi koje su, 1753, sproveli  knez Lihtenštajn (Fürst Wenzel von Lichtenstein), teAndreas Fojerštajn (Andras Feuerstein). Iako suza minimalni kalibarpoljske artiljerijeusvojene 3 funte, u ratu 1757, slavonskim i hrvatskim graničarima dodeljenasu34 topa od jedne, te4 haubice od 2½funte. Na osnovu iskustava sa lakom graničarskom artiljerijom, general Ruvri (Johann Theodor von Rouvray) je tri godine kasnije konstruisao konjičke topove,kalibra od 2 do 6 funti,te šajkaška,jednofuntovna oruđa. Ruvri je 1789, prilikom opsade Beograda,zapovedao Laudonovom (Ernst Gideon Freiherr von Laudon) artiljerijom. Analizirajućinovaiskustva,stečena nasrpskom vojištu, 1793. je predložio nabavku četvorofuntovnih pijemontskih brdskih topova, te konstrukcijudomaćih rastavnihbrdskih oruđa od 1 i 3 funte.

   U tom periodu,sve veću popularnost počinje da uživa  Gribovalov (Gribeauval) sistem. Griboval je 1776.godine pristupio modernizacijifrancuske artiljerije. Posebnu pažnju posvetio je tehnologiji proizvodnje, organizaciji i teoriji, razradi tablica gađanja,te ostalih proračuna. Materijal je olakšao u proseku sa 22%, standardizovao kalibre na 4, 6i 8 funti, uveo gvozdene osovine,a osu ramenica spustio za 1/12 kalibra ispod ose cevi (umanjenje udarana mehanizam za elevaciju -dasku sa makazama i beskonačnim zavrtnjem). Gribovalov sistemje, međutim,imao i nedostatke. Velika masalafeta nepovoljno se odražavala na  mobilnost, na kamenitom i neprohodnom terenu drveni delovi često su se lomili,a oruđima se nije moglo dejstvovati neposredno po izlasku  na položaj; prilikom transporta, naime, cevi supostavljane na pomoćna, transportna gnezda, što je diktiralo njihovo premeštanje u borbeni položaj.

      Nakon izbijanja Ustanka, zbog privredne situacije i nedostatkakadra,Srbi nisu imalielementarne uslove za pokretanje proizvodnje topova. Iskustva stečena u prethodnim ratovima, te dobro poznavanje protivnika i terena, međutim, omogućili sustvaranje pragmatične vizije domaće artiljerije. Ona se realizovala postepeno, prvo ilegalnom ali selektivnom nabavkom u inostranstvu, a,kasnije,proizvodnjom odabranogmaterijala.

Kara sistema Lihtenštajn. Rekonstrukcija B.Bogdanović

   Prve začetke ustaničke artiljerije nalazimo u,već legendarnim,drvenim topovima. Karađorđe je,između 6. i 11. marta 1804, preko Alekse Dukića,kod izvesnog kolara iz Zagorice kraj Topole,naručiodve topovske cevi od trešnjevog drveta, okovane gvozdenim prstenovima. Vožd je ovim improvizovanim sredstvima verovatno želeo da podigne moral slabo naoružanih trupa. Oba oruđa,završena do kraja meseca (Karađorđe ih je primio u Šatornji kod Brestovca, 12. ili 13. marta),upotrebljenasupri napadu na Rudnik,samo kao signalno sredstvo (na visu Javor). Ova primitivana oruđa, bez ikakve borbene vrednosti, korišćena su dosta dugo; Stanoje Glavaš  je i 1806. godine signal za napad na Toplicu dao „lakim drvenim topom okovanim„. “Topovi trešnjevaci..“, praktično, “nisu bili nikakvi bojevi topovi već prosto topovi za salutaciju (počasnuilisignalnu paljbu).

  Ako izuzmemo ratni plen, Ustanici su u prvim danima borbi artiljerijski materijal mogli nabaviti samo u susednoj Austriji. Marta 1804.pokušalisuda u Beloj Crkvi,od Srednjedunavske graničarske komande,pozajme jedno oruđe. Istog meseca bački episkop iz Novog Sada, Jovan Jovanović (1732-1805), uputiojeu pobunjenu Srbiju prvi pravi, gvozdeni,trofuntovni top,  „podulji od po fata“ (950 mm). Šest nedelja kasnije, Ustanicima je poslao još jedno oruđe,istih karakteristika. Topoveje Puljevićev zet, oficir u Petrovaradinu, u garnizonskom Arsenalu reparirao i postavio na lafete; ovde ih je preuzeo trgovac iz Sremske Mitrovice, Dimitrije Puljević, kod Klenka preneo u Srbiju, te ih19. marta predao Jakovu Nenadoviću.

O značaju artiljerije za dalji tok Ustanka najbolje govori rivalitet koji je izbio između Karađorđa i Jakova Nenadovića. Nenadović je isticao da je prvi došao u posed topova, odnosno, da je oba oruđa platio ličnim sredstvima, negirajući doprinos episkopa Jovanovića. Pozivaosei na svoju ulogu u nabavci trećeg topa. Tokom septembra-oktobra 1805, dopisivao se sa Puljevićem u vezi kupovine jednog oruđa, koje je u njegovo ime trebalo da isplati Damiančić („Damianče„). Top (izgleda kalibra 6 funti) je krajem godine zaista stigao u Srbiju, što potvrđuje pismo upućeno Dimitriju Puljeviću iz Šapca, 31.decembra. Veze sa Dimirijem Puljevićem uspostavljene su  u kasno proleće 1804. godine. Karađorđe, Jakov Nenadovići druge starešine, 14. juna 1804,u logoru u Topčideru,ovom trgovcusuizdali punomoć da u njihovo ime može nabavljati vojni materijal. Sutradan, Prota Matija i Jakov Nenadovićsu Puljevićuuputili pismo kojim ga izveštavaju da mu po „MitruCincaru„šalju „obećate(n)ovce„i da rade na uspostavljanju komunikacionog punkta kod Klenka. Znači, još od prvih dana Ustanka sa Puljevićem su uglavnom sarađivali Nenadovići, tako da ne čudi što suprvitopovidostavljeniupravo Jakovu.

Značajnu ulogu u doturu oružja i municije imao jeizemunski trgovac Miloš Urošević. Urošević je Karađorđu, još prilikom prvog kontakta, 1803, obećao da će,u slučaju bune,Srbima dostavljati „…artije, konaca, baruta, olova, kremenja, pušaka (i)topova... Karađorđe je na skupštini u Ostružnici, maja 1804, pozvao Miloša Uroševića, Dragutina Milutinovića i Dimitrija Ratkovića,radi dogovora da se „….njitri  uzmu ukumpaniju  dadobavljaju(za vojsku pod Beogradom, između ostalog ratnog materijala i provijanta, i)topove.„Trgovci su obećali da će „…umoliti generalkomandirere varadinske i da će ji podmititi, i baš iz grada Varadina uzimati vojne potrebe idonositi u Ostružnicu.“ Do sredine juna 1806, Miloš Urošević je Ustanicima lično isporučio jedan gvozeni trofuntovni top;uz njegovo posredovanje,zemunski trgovci su Ustanicima poklonili još dva oruđa većeg kalibra.

    Ilegalna nabavka glomaznog artiljerijskog materijala stvarala je finansijske,te teškoće oko transporta i prebacivanja preko graničnog kordona. Osim toga,liferantisuposlovne interese predpostavljali rodoljublju, naplaćujući svoje usluge daleko iznad realne cene. Ustanicisu navedene probleme pokušali da prevaziđu legalnom nabavkom artiljerije.Početkom februara 1806, u livnici kneza Auersperga u Dvoru na Krki, unutrašnja Kranjska („fürstlich Wilhelm von Auerspergischen Eisengusswerk zu Hoff in Unter Krain“), legalno su naručili 30 gvozdenih topova različitog kalibra. Ljubljanski rudarski ured našao se u nedoumici kako da reaguje na ovu narudžbinu. Plašeći se političkih implikacija, 14.februara je zatražio mišljenje Dvorske komore,odnosno,Dvorskog ratnog saveta. Predsednik saveta, grof Koloredo (Graf Wenzel Josef Colloredo), 27.februara,izneojestav da, iako pravno-formalno ne postoje prepreke da domaće livnice prihvataju inostarane narudžbine, politički nije uputno udovoljiti srpskim zahtevima. Mesec dana kasnije (7/19. marta),  Državna kancelarija je preduzela prve korake kako bi sprečila dotur oružja Ustanicima. Ove zabrane ažurirane su novim zakonskim aktima od 11.marta, 28.marta/9.aprila (kada je zabranjena svaka trgovina ratnim materijalom sa Srbijom), 20.maja,te 4.juna 1806. godine. U duhu novih zakonskih propisa, slučaj Auerspergove livnice okončan je 12.maja, kada je baronu Sumerauu (Baron Joseph Tadey von Sumerau), kao vrhovnom policijskom zvanju, saopšteno da je izrada  naručenih oruđa stornirana a čitav posao otkazan. Ovde se, međutim,provlači jedn detalj koji ukazuje da topovi,nabaljeni preko Dimitrija Puljevića (poklon episkopa Jovana Jovanovića i oruđe kupljeno krajem 1805) i Miloša Uroševića,možda ipak potiču iz livnice u Hofu. U Kranjskoj su za potrebe tršćanskog Arsenala izrađivani brodski gvozeni topovi. Kada su 1797.godine Francuzi ugrozili tršćansko zaleđe, 24 oruđa-proizvod livnice u Dvoru, iz Arsenala su preneta u unutrašnjost – u Novi Sad (Neusatz),te konzervirana u petrovaradinskom Arsenalu. Do ovog materijala relativno lako se moglo doći ne samo zbog slabe kontrole,nego i zbog korupcije austrijskih oficira.

   Sve veći broj ustaničkih topova uznemirio je Portu. Tokom operacija 1804 – 1805. godine,name, srpska vojska je zaplenila i nekoliko turskih oruđa. Turska jeposredstvom poslanika u Francuskoj, Abdulrahim Muhib Efendije (Seyyid Abdülrahim Muhib Efendi), preduzela energične diplomatske korake u Parizu i Beču, optužujući Austriju da Srbiju snabdeva topovima. Ministar spoljnih poslova,grof Stadion (Johann Philipp Stadion Graf von Warthausen),9.juna 1806.je naložio Ministru rata da ispita stvarno poreklo ustaničkih oruđa. Grof Grine (Graf Ferdinand von Grünne) je već sutradan, ispred prozvanog ministarstva,izjavio da Srbija, sem zaplenjenog materijala, zaista raspolaže i onim iz drugih izvora, ali nikako nabavljenog preko službenih vlasti Vojne granice. Grine je, međutim,znao za srpske pregovore sa livnicom u Dvoru, a iz Dubrovnika je dobio i konfidentski izveštaj  o navodnoj ustaničkoj nabavci 36 topova iz Graca (Graz, Steyrn),te 50 oruđa iz livnice u Rešici (BergwerkReschitza,Resica, Banat). Portu je trebalo zadovoljiti čvršćim argumentima, pa je izdat nalog da se na teritoriji Vojne krajine  i Ugarske sprovede opsežna vojno-policijska istraga. Baron Sumerau je naložio Dvorskoj ugarskoj kancelariji da obrati pažnju na sva mesta pogodna za prebacivanje materijala u Srbiju. Ugarske provincijalne vlasti zaduženesuda motre na Sisak-poznatu tranzitnu stanicu za oružje švercovano iz Kranjske, 2. banijski graničarski puk dobio je kontrolu nad Novim Siskom, slučaj Rešice prepušten je komandantu Temišvara,baronu Duki (Baron Peter von Ducca), a grofu Belgardu (Graf von Bellegarde), vrhovnom komandantu artiljerije, slučaj Grac. Opterećena pretencioznim i kontradiktornim izveštajima, istraga je,u početku,prilično lutala. Baron Dženejn (Baron Georg von Geneyne) je još 27. juna dostavio podatke o dislokaciji, broju,te poreklu srpskih topova. Od zaplenjenog materijala,u Smederevu je locirano 5 merzera (Bomm/b/en) i 17 topova (Kanonnen), u Šapcu – 2, u Bjeljini – 3, tena Rudniku 2 topa, dok je 5 oruđa kupljeno od lađara iz Galaca („Schiffmann aus Gallatz„). Dva dana kasnije, kapetan baron Volden (Wolden) je komandi 12. nemačko-banatskog graničarskog puka uputio jedan od retkih,tačnih izveštaja o poreklu ustaničkih oruđa. Srbi su imali svega 20 kvalitetnih topova. Većina ovih oruđa zaplenjenajeod protivnika, 3 do 4 su kupljena preko zemunskih trgovaca (Puljevića i Uroševića), a 2 gvozdena trofuntaša („zwei eiserne Drei-Pfünder“) nabavljena su iz novosadske „ilirske“ crkve (znači, ipak posredstvom episkopa Jovanovića). Volden spominje i teško 24-funtovno oruđe u kritičnomstanju, na tri mesta ojačano gvozdenim prstenovima.

  Suprotno Voldenu, „obrštar“ (pukovnik) Vlaško-ilirskog graničarskog puka, Peretić (Johann Peretich), u izveštaju baronu Duki od 6. jula,podržao je teoriju o topovima iz Rešice i Graca. Ustanici su, navodno, preko tršćanskih trgovaca u Gracu kupili 36 oruđa, 40 su nabavili iz Osjeka (Esseg), a 50 topova,različitog kalibra, isplaćenih gotovinom, preuzeli su iz Petrovaradina i Rešice (Peterwardein und Recsicza). Peretić je tvrdio da je kod Milenka Stojkovića,u Poreču,lično video 50 topova, od kojih 6 bronzanih dvanaestofuntaša („….12-Pfünder messingenr Art…“).

   Rezultati istrage sumirani su 26. jula/7. avgusta 1806. godine. Slučaj Auerspergove livnice bio je jasan  i propraćen validnom dokumentacijom. Što se tiče oruđa iz Štajerske, Belgard je došao do prozaičnih rezultata. Gradački zvonolivac Selesius Felter (Selesius Felter) je po narudžbini ruskog gvožđarskog trgovca Fulimonova (Fulimonow), i to bez znanja vlasti, još 1801. godine izlio 8 jednofuntovnih brodskih topova. Oruđa su bila namenjena beogradskom paši ali,ne samo da nisu isporučena, nego nikada nisu ni dovršena. Felter je, naime,raspolagao ručnim “ borerima“ (bušilicama) od  1/2 , 1/4 i 1 funte ( 13, 26,5 i 53 mm), no nije imao majstora vičnog  da cevi razbuši na tačan kalibar. Po svemu sudeći, nepoznati konfident iz Dubrovnika, Peretić, pa i Gedeon Maretić, pomešali su livnicu u Dvoru sa onom u Štajeru. Ni istraga o Rešici nije dala nikakve rezultate; možemo pretpostaviti da su sumnju na ovo mesto bacili gvozdeni topovi koje su Ustanici nabavili iz Austrije.

   Zbog konspirativnog načina nabavke,nije moguće utvrditi broj topova kupljenih u Austriji. On je svakako bio veći nego što su predpostavljale ili želele da priznaju zvanične vlasti;zbog nepobitnih činjenica, nime, nije se moglo negirati poreklo samo 6 oruđa. U svakom slučaju, i ovaj  materijalbi se teško preneo preko granice da nije bilo korumpiranosti,ali i dobronamerne saradnje pojedinih oficira (i to na visokim komandnim mestima), tenedosledne spoljne politike Beča.

Zadnjak sistema Lihtenštajm. Rekonstrukcija B.Bogdanović

    U sastav srpske artiljerije inkorporiran jeraznorodan zaplenjeni materijal. Zbog kontradiktornih ili pretencioznih podataka, danas nije moguće utvrditi tačan broj topova preotetih od Turaka. U smederevskoj tvrđavi je 8. novembra 1805. zaplenjeno nekoliko nekvalitetnih oruđa (juna 1806, Austrijanci u tvrđavi beleže 5 merzera a Gramberg, 1808.godine – 10 topova). Kod Deligrada je,između 1. i4. jula 1806, od Šašit-pašeoduzeto oko 8 topova. Prema često nepouzdanom“Monitoru„, u bojevima od Aleksinca prema Nišu, oko 28. avgusta 1806. godine, Srbi su došli u posed još 14 topova. Turci su,26. januara 1807, u šabačkoj tvrđaviUstanicima prepustili  9 topova i jednu „kumbaru„(merzer). Jeremija Gagić u „Dnevniku“ navodi da je na Velikom Ostrovu, 5/17. juna,zaplenjeno 4, a 1. jula 1807, na Malajnici,11 topova i 4 „kumbare„. Ruski izvori ovaj uspeh pripisuju trupama Isajeva, tvrdeći da je plen zadobijen na Malajnici bio znatno skromniji – samo 2 topa i 2 „mortire“ (merzera). Najveći deo artiljerijskog materijala zadobijen je u Beogradu. Varoš je u ustaničke ruke pala 12. decembra 1806. godine. Do 10:00 h,na tablama duž palisada i šančeva,zaplenjeno 22 osamnaesto- i dvanaestofuntovnih topova („18 i 12 finder„) i 4 „kumbare„, a do mraka je u uličnim borbama u ustaničke ruke palo još oko 20 topova različitog kalibra. Ovako uvećanim parkom nastavljena je opsada beogradske Tvrđave. Radi blokade sa vodene strane, Miloje Petrović, Vule Kolarac i Antonije Protić,15. decembra 1806, na Ratno Ostrvo (pod austrijskom jurisdikcijom)su prebacili jedan od zaplenjenih topova i postavili ga prema Vodenoj („Su„) kapiji. Ustanici su u Donji grad prodrli 26. decembra 1806, a u Gornji – 27. decembra 1806/8. januara 1807. godine. Kvantitativno gledano, plen zadobijen u Beogradu bio je veliki. Zapovednik Moldavske (Dunavske) armije, konjički general Miheljson,u svom raportu No.245 od 4.januara 1807, navodi cifru od 300 oruđa,od kojih je samo 80 bilo upotrebljivo. Ruski inženjerijski major Gramberg,26. juna 1808, tvrdi da je u Beogradu ukupno zaplenjeno 253 oruđa najrazličitijih sistema  i kalibara (od 1 do 22 funte), od kojih su na lafetima bilasamo 25 „mortiers“ (merzera) i 15 topova. Sem urođenog nemara prema pozicionim oruđima, Turci su,tokom dugotrajne opsade,lafete koristili za ogrev; osim toga,pred pad gradasu  deo oruđa i onesposobili,zabijanjem klinova u falje (vatrenik, Zündloch). Srbi su se trudili da ovaj materijal što pre osposobe za akciju. Tri cevi transportovane su na Zabrežje kod Loznice,gde su,pod nadzorom prote Matije i Jakova Nenadovića,opravljene i postavljene na  lafete.

Pretpostavljamo da su ovi radovi vršeni u sklopu priprema za predstojeću ofanzivu preko Drine. Karađorđe je 14. aprila 1807, iz Brusnice, naložio Jakovu Nenadoviću, Luki Lazareviću, Stojanu Čupiću i drugim vojvodama  Valjevske i Šabačke nahije, da svoje trupe pokrenu u Bosnu, u drinsko područje južno od Save, a on lično planirao je da,preko Užica,udari na Višegrad. U ovoj ofanzivi Ustanici su se prvi put sudarili sa francuskom ili, kako se smatralo, najboljom  artiljerijom epohe.

   Turski porazi u Srbiji pobudili su Napoleonov interes za ovaj region. Posle Austerlica (2. novembar 1805) i Požunskog mira  (26. decembar 1805), požurio je da dopre u blizinu pobunjenih delova turskog carstva. U prvoj polovini 1806. godine okupirao je Dalmaciju, nakon čega je opservacione punktove postavio u Travniku, Vidinu, Skadry i Janjini– uglavnom sedištima pašaluka odmetnutih od centralne turske vlasti. General Ogist Marmont (Auguste Marmont), inače školovan artiljerijski oficir, u ova mesta je detaširaoinstruktore, zadužene zaobukuturskihartiljeraca. Pred Karađorđevo naređenje o ofanzivi, 30. aprila 1807, u Travnik, sedište bosanskog sandžakata (live), iz Dalmacije je stigao rastavljeni (brdski ?) top, 14 Francuza i grupa Dalmatinaca iz Sinja. Turci su,po instrukcijama 4 francuska artiljerijska oficira, ubrzano lafetirali topove.

Početkom juna, generalni konzul, Pjer David (Pierre David),poslaoje iz Bosne u Dalmaciju 2000 pijuka i lopata,neophodnih za prosecanje puta preko Prologa i Duvna. Francuzi su nameravalida otvore novu, kraću komunikaciju između francuske Dalmacije (Split, viaSinj) i bosanskog pašaluka (ejalet, beglerbegluk), koja bi se kretala granicom kliškog i hercegovačkog sandžakata, odnosno, hlivanjske (Hlivno, Livno) i duvanjske (Seddi-džedid, sedište Županjac, odnosno, Duvno) kapetanije (kapudanlük). Put bi, naime, olakšao privlačenje artiljerijskog materijala u ugrožene zonezvorničkog sandžakata.

I kraj načelnog Napoleonovog protivljenja da njegovi oficiri predvode turske trupe, Francuzi su se, uskoro, upleli u direktan sukob sa Srbima. U sastavu kora Hasan-paše Duvnjaka, 1. juna 1807, nalazile su se dve baterije (12 oruđa) pod komandom francuskih oficira i sa francuskim posadama (6 artiljeraca po oruđu, odnosno, 72 Francuza). Srbi su 14.juna uništili komletan Kučukovićev barjak i zarobili 2 francuska, te 4 turska šestofuntovna oruđa sa 7 francuskih artiljeraca, kojima su,“bez pardona“,odrubili glave. Dvanaest dana kasnije (26. juna),na srpskoj obali Drine zarobljena sujoš 3 francuska artiljercanižeg čina, te jedanoficir.

Lafet sistema Griboval M1789. Rekonstrukcija B.Bogdanović

Sudeći prema kalibru stečenog plena, može se zaključiti da su Francuzi Turcima ustupili najsavremeniji materijal AN.IX (Gribovalov sistem zasnivao sena kalibrima od 4 i 8 funti). Konstantin Nenadović, međutim,piše da je „jedan od dva(šestofuntovna) topa, koje je Jakov zadobio od Francuza bio…odnegdanjeg Poljskog Kraljevstva, na kome je ispupčen grb Poljske bio, s natpisom okolo grba Poljskog Kraljevstva, i koje je godine izliven… On je…vrlo lepo izšaran-izvajan bio i on je odnekud u francuske ruke...pao„. U pitanju je „pukovski“ top M1766, razvijen u vreme poslednjeg poljskog kralja Stanislava  IIAugusta (Stanislaw II August Poniatowski), što ukazuje da je Turcima dodeljen zastareo materijal. O raznorodnosti zaplenjenog materijala govore i oruđa oteta naredne godine. Turci su,maja 1809, želeli da iskoriste zatišje nakon pobeda nad Rusima kod Braile (Brâila) i na donjem Dunavu, te daudarom snaga,prikupljenih kod Niša i Vidina,razbiju  ustanički jugoistočni front. Niški serasker Huršid-paša, predvodeći odred od oko 15.000 konjanika (spahija, Spahien) i nešto pešadije, do 13. avgusta je izbio na ušće Morave u Dunav i postavio logor kod Petke (Petko). Austrijski izveštači zabeležili su da je „Seraskerposedovao 6 šestofuntovnih topova i dve haubice,lafetirane po engleskom uzoru. Ove trupe su 16/29. avgusta pokušale da forsiraju Moravu ali, poražene od Hajduk-Veljka Petrovića, povukle su se ka Ćupriji. Tokom odstupanja,odvukle su samo laka oruđa; zbog nemogućnosti brzog transporta, topove većeg kalibra su demontirali, lafete spalili, a cevi ostavili na razbojištu („..малые пушки увез с собою, которые же были потяжелее – оставили, только сожгли лафеты…„). Tako su Srbi došli i do oruđa britanske provenijencije.

Cev i top sistema Griboval M1789. Zbirka Panstwowe Zbiory Sztuki na Wawelu

  Ustanicima je, od 1807,počela da pristiže ruska pomoć u artiljerijskom materijalu. Komandant Dunavske armije, general Miheljson, 8. jula je naložio Isajevu da iz artiljerijskog parka izdvoji 6 oruđa i ostavi ih Srbima. Isajev je Karađorđu,iz sastava Odeskog artiljerijskog garnizona,predao 4 šestofuntovna,te 2 trofuntovna topa. Po nalogu novog komandanta Dunavske armije, kneza Prozorovskog, komandant artiljerije, generalmajor Sivers, 23. avgusta 1808. je Ustanicima iz Jašija  uputio još 6 topova. Oruđa je u Krajovi prihvatio generalmajor Isajevi transport  dopunio viškom ratnog materijala 16. divizije. U nedostatku konjskih zaprega, a u dogovoru sa Rodofinikinom i Milenkom Stojkovićem, Isajev je pošiljku podelio u dva ešalona. Prvi kontigent sa 6 topova prema Dunavu je upućen 24, a u Poreč je stigao 30. oktobra. U Poreču je kompletno naoružanje (drugi ešalon ovde je stigao 10. novembra) ukrcano na tri broda koja su u beogradsko pristanište uplovila 29. novembra. Pošto je transportne troškove od Krajove do Beograda pokrio Rodofinikin, Sovjet mu je 4. decembra 1808. izdao „kvituNo. 1280“ na 700 groša. Dva dana kasnije, Karađorđe je Prozorovskog izvestio o uspešnom prijemu ratnog materijala. Revnosni austrijski konfidenti zabeležili su da je sa brodova iskrcano 5(?) turskihtopova sa dve kare natovarene kartečima, što znači da je pomoć poticala iz ratnog plena. Tokom jula 1809, Prozorovski je ustaničkoj vojsci, iz Galaca,viaKrajova, uputio 2 bronzana oruđa a Petar Dobrnjac je 17. juna 1811,od grofa Cukata,primio još 6 oruđa. Tri nedelje kasnije,generalZas je izvestio Nedobu da je,po naređenju novog komandanta armije, Kutuzova (8. juna 1811), u Krajovu dopremljeno 10 (11) topova. Oruđa su,u pratnji artiljerijskog oficira, dva „fajerverkera“ i 6 artiljeraca -u ulozi  instruktora, upuđena u Srbiju.

  Bez obzira na tešku situaciju koja je vladala i u Dunavskoj armiji, Srbi nikako nisu mogli biti zadovoljni pomoći  koju je činilo najviše 5 baterija. Nije sasvim jasno ni šta je od materijala zaista odvojeno iz ruskog artiljerijskog parka a šta je činio plen koji je,jednostavno,prepušten Srbima (na šta ukazuju austrijski izvori). Uopšte, pitanje plena stečenog u zajedničkim akcijama srpske i ruske vojske,ostalojesporno. Prema ruskim izvorima, odred Moldavske armije je Srbima predao nekoliko topova zaplenjenih 26. juna u tvrđavi Dudu, 4 topa zarobljena 6. jula u Brzoj Palanci, 2 topa zarobljena 28. jula u Prahovu, čak 21 top,  14. avgusta zatečen u Kladovu, 1 top iz Negotina (19. avgusta),te 3 topa,oktobra 1810. zaplenjena kod Bregova.

Lafet sistema Šuvalova M1805. Rekonstrukcija B.Bogdanović

  Nabavka oruđa iz Austrije, skopčana sa čestim zabranama i političkim ucenama, te  nedovoljna i nekvalitetna ruska pomoć, podstaklisuUstanike da razmišljaju o sopstvenoj proizvodnji artiljerijskog materijala. Prema Grambergovom izveštaju od 26. juna 1808, koji je,po nalogu komande Moldavske armije,od 16.marta do 15.juna obišao sve fortifikacije u Srbiji, u Beogradu se nalazilo 253 topa i 25 merzera,kalibra od 1 do 22 funte (od toga,na lafetimajebilo samo 40 oruđa); u Šapcu – 13 topova; u Smederevu – 10 topova; u Poreču – 30 topova,kalibra od 1 do 12 funti; u Valjevu – 3 topa trofuntaša; u Ćupriji – 4 topa,kalibra od 1 do 3 funte; u Čačku – 2 topa od ½funte; u Lešnici – 3 trofuntaša; u Loznici – 3 topa,kalibra 3 i 6 funti; u Rači – 4 četvorofuntaša; u Jasici – 4 topa od 2 do 4 funte; na Deligradu – 6 topova,kalibra od 1 do 3 funte; u Kalovašu – 3 topa od 2 do 5 funti i, po šančevima – 2 do 6 topova,kalibra 5 i 6 funti. Ustanici su raspolagali sa 375 oruđa,od kojih se,u unutrašnjosti,nalazilo 97. Ako procenat upotrebljivog materijala, zabeleženog u Beogradu (oko 14%),hipotetički primenimo na celu zemlju, ustanička vojskajemogla koristiti samo oko 52 oruđa.

Nametnulasemisao da velike količine neupotrebljivog materijala, prvenstveno onog skoncentrisanog u Beogradu, treba što pre ili osposobiti,ili iskoristiti kao sirovinu za izlivanje novih oruđa. Na jednom od prvih zasedanja Praviteljstvujuščeg Sovjeta u oslobođenom Beogradu (8. i 18. marta 1807), doneta je odluka „...da se u donjoj tvrđavi podigne arsenal (i)zasnuje topolivnica…„. U tom cilju, u osmu tačku projektakonvencije,koji su 28. juna/10. jula 1807,u logoru kod Negotina,Karađorđe, Milenko Stojković i Jeremija Gagić predali  ruskom predstavniku,pukovniku markizu Paulučiju, ugrađen je zahtev:“Budući da se nahodi u Beogradu i u drugim gradovima veliko čislo pokvareni topova medni (od tuča, bronze), koje bi popraviti ili preliti valjalo, zato da se (iz Rusije, u vidu pomoći)pošlje nekoliko litejni majstora…„. 

   U nedostatku mobilnog artiljerijskog materijala, Srbi nisu imali vremena da čekaju rusku pomoć. Prema raspoloživim mogućnostima i znanju, pristupilisusamostalnoj reparaciji,te lafetiranju zarobljenih cevi. Sem pominjanog slučaja na Zabrežju kod Loznice, u Šapcu se,1808. godine,sličnim poslovima bavio Mihailo Milosavljević, rodom iz Rudničke nahije. Teški pozicioni topovi po fortifikacijama u unutrašnjosti, naročito pred odlučujuću odbranu 1813, na licu mesta su postavljani na provizorne lafete. Tako je Nikola Karamarković,7. jula 1813. dobio naređenje da“…batal topove na gradu (Užicu)…udari na kakove god kundake (lafete), i da okuje starim ušima (ramenjače i kapci ramena)topovskim kundake pod ušima (ramenima), kako će samo (u)gradu stajati i pucati, i preporučenomu da topove s grada neskida koji su na gradu bili oni i na gradu da i stoje…“ U Beogradu, reparacija i proizvodnja ratnog materijala skoncentrisana je u Donjem gradu. Radionice sy se nalazile u objektima duž severnog zida priobalnog bedema, zapadno od kule Nebojše i starog pristanišnog bedema. Ustanici su, u suštini,koristili stari austrijski Arsenali zgradu „Cajhausa„(Zeughaus), smeštenu nešto zapadnije od Arsenala.

Ruski šestofuntovni top M1805. Rekonstrukcija B.Bogdanović

   Prema „Monitoru„,adaptacija dela ovih objekata za potrebe Topolivnice započeta je pre aprila 1807.godine. Tokom cele  1807, te prvih meseci 1808, međutim, Ustanici su u Arsenalu samo opravljali stare cevi i opremali ih lafetima sopstvene proizvodnje. Na izradi točkova i lafeta angažovanjei određenbroj kvalifikovanih austrijskih državljana. Njihova pomoć bilajeznačajna, pa je shvatljivo srpsko razočarenje kada su ovi profesionalci, na zahtev Beča, februara 1808, počeli da se vraćaju u Zemun. Uzemlji je, na sreću,ostalo dovoljno ljudi osposobljenih da nastave dalje radove. Pod uticajem austrijskih majstora, proizvođeni su,prilično skupi,lafeti na Lihtenštajnovom principu (M1753):sa dve stranke, gvozdenim okovima,te klinom sa zupčastom letvom ili beskrajnim zavrtnjem za davanje elevacije. Kasnije se prešlo na sličan, ruski tip lafeta (M1805), rađen prema nacrtima koje je doneo major Lavrov, a koji su austrijski konfidenti prepoznavali po „ruskoj“, zelenoj zaštitnoj boji. U Topolivnici su sa uspehom menjane zakovane falje,a reparirane cevi postavljane na nove lafete. Svako oruđe tormentirano je (nasilno probano) premasavremenim evropskim propisima, za šta su Austrijanci odali neskriveno priznanje. Portir zemunskog kontumaca,Čuk (Csuk),24. maja 1808. izvestiojebarona Simbšena da je u donjem Gradu uspešno lafetirano i osposobljeno čak 80 topova, od kojih je 30 postavljeno na lafete austrijskog tipa. Oruđa su isprobana i pucnjima sa pojačanim punjenjem i hidrauličnim pritiskom, za šta su utrošene velike količine vode. U tom periodu, međutim,nema pomena o izlivanju topovskih cevi u samom Arsenalu. Svesni da nemaju predznanja i tehnologiju za ovaj postupak, Ustanici su insistirali na ispunjenju odredbi iz konvencije uručene Paulučiju. Rodofinikin je bio primoran da 1. oktobra, 4/16. oktobra,te 21. novembra 1807, od barona Mejnsdorfa, vršioca dužnosti komandanta Moldavske armije, zatraži,bar na 10 dana,jednog artiljerijskog oficira za instruktora u Arsenalu i barutani. Novi komandant Moldavkse armije, general-feldmaršal Prozorovski,8/20. oktobraje podržao ovaj zahtev i predložio da se stručnjak odabere iz sastava Moldavske armije. Na osnovu saglasnosti cara Aleksandra I, ministra inostranih poslova Rumjancova, te grofa Arakčejeva od 18. odnosno 23. novembra, komadant artiljerije Moldavske armije, general-major Sivers, na dužnost instruktora je rasporedio artiljerijskog majora Lavrova.  Lavrov je u Srbiji boravio od decembra 1807. do kraja januara 1808. godine. Za ovo kratko vreme samo delimično je reorganizovao proizvodnju municije i lakog naoružanja,te Rodofinikinu predao tehnološki elaborat, tehničke crteže i dokumentaciju za oruđa. Površna i kratkotrajna obuka (praktično, samo uputstva) svakako nije mogla zadovoljiti Ustanike, pogotovo što u zemlji, sve do jula 1809, nije bilo ni jednog profesionalnog topolivca. Svesni da su prepušteni sopstvenim snagama, Srbi su odlučili da rizikuju sa amaterskim izlivanjem cevi. U to vreme, u Arsenalu je uspešno funkcionisala samo zvonolivnica a verovatno je, prema ruskoj dokumentaciji, od opreme ilegalno nabavljene u Austriji,postavljana itehnološka linija za izlivanje topova. Zbog nedovršenih kapaciteta, eksperimenti su se morali vršiti na drugoj lokaciji, van zidina tvrđave.

Drveni top. Zbirka IMS inv. br. OVO 118/2022

  Začetnik pionirskog posla,vezanog za izlivanje topova,bio je Milosav Petković (Petrović, Milosav Petkovich), bivši čizmarski šegrt i propali časovničar („Tausendkünstler„). Petković je rođen u Smederevu,1772. godine. Oko 1790, trajnije se nastanio u Vršcu, gde je završio časovničarski zanat. U Beograd je prešao sa legalnom objavom pančevačkog brigadira,generala Petra Terzića (Tersich), najverovatnije sredinom novembra 1805. Godinu dana je živeo u Smederevu, odakle je, odmah po oslobođenju,prešao u Beograd. Pokušaojeda živi od svog zanata, što se nije pokazalo profitabilnim. Po svemu sudeći, čim je čuo da se traže topolivci, dobrovoljno se prijavio vlastima. U cilju da dobije novi posao, tvrdio je da je 7 godina radio u bečkom Arsenalu i da je odatle došao u Srbiju. Ovo, međutim,negira totalno neiskustvo koje je pokazao u prvoj fazi rada u Beogradu. Na saslušanju u Zemunu, 21. marta 1809,Petković jeizjavio da su ga Srbi primorali da se upusti u livenje topova. Praktičnogduha, Ustanici tako neštosigurnone bi tražiliod časovničara i čizmarskog šegrta;kasnije se, konačno, sam Petković hvalio rodoljubljem i doprinosom Revoluciji.

   Livenje topovskih cevi prvi put je zabeleženo u izveštaju „ritmajstera“ Mlinarića (Mlinarich), 30. marta 1808, koji je u Srbiji boravio od 11. februara iste godine (znači, livenje je izvršeno krajem februara). Austrijski kapetan je sa neskrivenom ironijom opisao „Topolivnicu“,o kojoj je u Beogradu „puno slušao“. Prema njemu, ona je „više ličila na livnicu sveća nego na topolivnicu“. Umesto da cevi buši, domaći „pronalazač“ (jedan „nadrisajdžija“ – svakako Milosav Petković) iskopaoje u zemljirupu forme modela, oblikovao je prema konfiguraciji cevi, u centar,perpendikularno,spustio okruglo, čvrsto drvo, tešupljinu zalio bronzom. Rastopljena bronza je sagorela drvo pa se,nepravilno formirana cev,prilikom probe,rasprsla na “1000 komadića“. Uporni Petković je do 24. maja na isti način pokušao da izlije još jedno šestofuntovno oruđe austrijskog tipa (M1753). Prema izvesnom austriskom trgovcu,tekonfidentu pod šifrom “F“(kontumacki službenik Flora Stojkov), u prvom pokušaju (koji spominje i ritmajster Mlinarić), Petkoviću se bronza stegla pre vremena, već u visini falje, a drugi put livac nije pripremio dovoljnu količinu metala.  Obe cevi nalazile su se sa spoljne strane Carigradske kapije, znači, van Tvrđave. Ovo nije obeshrabrilo“Tauzendkinstlera“-upustiosei u treći pokušaj po „turskoj“metodi, sa glinenim modelom i (opet) drvenim jezgrom, kako bi izbegao bušenje kanala cevi. Na žalost, 25. juna,i ovo livenje završilosedebaklom. Tek u četvrtom pokušaju, tokom prepodneva 2. jula 1808, Milisav Petković je u Karađorđevom prisustvu izlio prvu  upotrebljivu šestofuntovnu cev, za šta je nagrađen sa dva dukata. Sima Milutinović-Sarajlija ovaj događaj prikazuje u nešto drugačijem svetlu, permutujući hronologiju rada kako samog Petkovića, tako i Topolivnice. Petković je, navodno, još 1807. godine “o svom trošku i sa ženom samom (Jelisaveta, u Srbiju prešla u drugoj polovini januara 1806)/Sli(o) topić6 funatkalibrom / Nekako ga provrtio gsobom, uljudio, lafet načinio, / Pak sa ženom podražateljžcom mu / Zauzmu se, izvuku ga sami / Do pred Sovjet iz čaršije donje; / Tu vlasteli prikaže ga srpskoj, / I podare gu narodnu polzu…“. “Vlastela“(Karađorđe i Praviteljstvujušči Sovjet), oduševljena ovim uspehom, navodno je naložila Petkoviću da “u donjoj beograskoj tvrđavi blizu velike kasarne na domak Nebojšine Kule podigne topolivnicu i arsenal; s toga nabave iz Austrije ili tajom ili po ma koju cenu sve što je bilo potrebno“. PremaMilutinoviću, tek u ovoj Topolivnici usledili su već pobrojani Petkovićevi neuspeli pokušaji izlivanja šestofuntaša Bazirajući se na Vuku Stefanoviću-Karadžiću, Leopold Ranke unosi još veću pometnju; tvrdio jekako jePetković,nakon početnih uspeha,Topolivnicu oformio u sopstvenoj kući (bez bližeg lociranja ovog objekta). Sačuvana istorijska građa, međutim,jasno ukazuje da je uspeh od 2. jula Petkoviću samo ulio preteranu samouverenost. Prema austrijskim izveštajima, on je do 12. septembra 1808. bezuspešno pokušao da izlije još težu, osmofuntovnu cev.

  Sima Milutinović-Sarajlija je Petkovićevu radionicu locirao u „donjoj čaršiji“ (znači, van Tvrđave), što se podudara sa većinom savremenih izvora. I prema austrijskim izveštajima,“Tauzendkinstler“je radio u jevrejskom delu varoši („Juden-Stat„), van Carigradske kapije („ausserhalb den ConstantinoplerThor„), odnosno, na prostoru današnje dorćolske padine. Ako Milutinovićevu verziju prihvatimo bar delimično, livnica se nalazila u blizini Karađorđevog stana (danas ugao Knez Mihailove i Kralja Petra) i zgrade Sovjeta (zona današnjeg Studenstskog trga); teško je, naime,poverovati da bi Petković uspeo da šestofuntovno oruđe, mase preko pola tone, sa većeg rastojanja izvuče uz dorćolsku padinu.

   Nakon poslednjeg neuspeha,Petković je premešten na rad u Topolivnicu beogradskog Arsenala,gde se već nalazila grupa iskusnijih livaca. Prema sopstvenoj izjavi, od septembra 1808. do proleća 1809. (znači, tek nakon prelaska u Arsenal),uspešno je izradio 12  oruđa.

Poljski „pukovski“ top M1766 od koga su izliveni prvi Takovski krstovi. Zbirka Panstwowe Zbiory Sztuki na Wawelu

  U vreme Petkovićevih eksperimenata na Dorćolu, u Arsenalu su započela sa radom dvojica iskusnih majstora iz Austrije. Radi se o Jovanu Fogarašiju (Johann Fogarasch, Ioannes,Johann Fogarasi alias Harany Ontö) i Jovanu Boti (Ioann de Bota, Iohannes Botta, Joanes de Botta, alias Peter Potruc). Fogaraši je rođen u Erdelju (Siebenbürgen), 1770. godine.Sa ocem je izvesno vreme radio na livenju zvona po Banatu, da bi se trajnije nastanio u Sremskim Karlovcima. Na osnovu instrukcije generalne komande,Fogaraši je 8. decembra 1807. dobio legalan pasoš za prelazak u Srbiju. Do 25. juna 1808. krajnje profesionalno je modelirao jednu četvorofuntovnu cev, izradio kalup i uspešno izvršio probno livenje (što mu,svakako,nije predstavljalo posebnu teškoću kao iskusnom zvonolivcu). Oko 6/18. septembra Fogaraši je izlio još jedno oruđe lakog tipa.. Fogaraši je u prvom navratu u Beogradu boravio od kraja 1807. do avgusta 1809. godine. U tom periodu,on je,izgleda,izlio oko 30 lakih topova,kalibra 1, 2,te 3 funte. Svom zanatu,konačno,obučiojei Milosava Petkovića („..ein anderer Mensch in Belgrad Namens Miloszav„), koji je,zahvaljujući tome, uspešno izlio 5 šestofuntovnih i 7 trofuntovnih cevi. Ovim svakako ne smemo umanjiti ulogu Joanesa Bote, pogotovo što je danas teško razlučiti radove dvojice erdeljskih livaca.

   Uspesi Jovana Fogarašija i Joanesa Bote sa topovima malog kalibra presudno će uticati kako na proizvodni program ustaničke livnice, tako i na kompletnu koncepciju srpske artiljerije. Fogaraši i Bota takođe su radili po zastareloj ali jeftinoj metodi sa jezgrom.  Daleko je značajnije, međutim,što su podržali i usavršili ustaničku ideju o topovima kalibra 1, 2, 3 i, ređe, 4 funte,dužine 14 kalibara, postavljenim na čvrste lafete Lihtenštajnovog tipa. Ova oruđa su bila laka i mobilna, prilagođena teško prohodnom srpskom vojištu. Karlo Belošević je 12. marta tvrdio da se u beogradskoj Topolivnici svaki drugi ili teći dan završava po jedno oruđe nazvano Hajduk-topom.Glavna prednost ovih oruđa sa indikativnim nazivom ogledala se u maloj masi, tako da su se lako mogla transportovati po šumama i brdima. Slične podatke pukovnik Perš je 11/23. juna dostavio i baronu Simbšenu. Tehničke karakteristike novih topova nije propustio da pomene ni Sima Milutinović-Sarajlija: „Pak otpočnu sebitopove liti / Manje, lakše, što nositi (su) spretni, /…Pod imenom Narodnjega Vožda / A sa grbom Srbije nam svoje…„Praktično, do 1809. godine nastala je autohtona konstrukcija sa originalnim nazivom. Na prvi pogled, ovaj materijal je podsećao na pijemontsko-austrijska brdska oruđa M1793, ali je imao i specifične karakteristike (kraća cev, manja masa). Ovim se nikako ne umanjuje značaj konstrukcije Tome Milinovića iz 1813. godine, ali se pomera granica uvođenja brdskih topova u naoružanje ustaničke vojske. „Hajduk-top“ je imao fiksni lafet, dok je Toma Milinović usavršio konstrukciju tako da se top,pri transportu,mogao rastaviti na 5 delova (kao i austrijski brdski materijal Ruvri M1794/1797). Milinović je, konačno,uspeo da izgradi samo dva oruđa, koja su Turci, kao svojevrstan kuriozitet, izložili u istambulskoj Tophani i pred Pašinim konakom u Gornjem gradu beogradske tvđave.

Ruski „Jednorog“ (top-haubica) kalibra 1/4 puda, sistema Šuvalov M1757/1805, rrepariran u beogradskom Arsenalu. Zbirka IMS OVO. 117/2000

   U koncepciju lake, mobilne artiljerije,potpuno su se uklapali i tzv. konjički topovi. Ovaj tip oruđa odlikovao se velikom pokretljivošću zahvaljujući konjskom četvoropregu i posadi koja je,za vreme transporta,sedela na specijalnom dodatku lafeta, tzv. „kobasici“ (Wursten). U naoružanju su ga imale austrijska (sistem Ruvri M1778), ali i ruska vojska. „Konjaničkije topovi“ se 8. avgusta 1813. pominju u KarađorđevomDelovodnom protokolu.Neki autori predpostavljaju da je beogradska Topolivnica proizvodila i ovakva oruđa, ali je verovatnije da su ona poticala iz ruskog artiljerijskog parka. Kor Moldavske armije,koji je operisao u Srbiji, naime,uglavnom je raspolagao „орудíями конной Донской артиллерии„,pa je moguće da su neki od njih, nakon povlačenja Rusa,  ostavljeni Ustanicima.

   Teško je reći zašto su Milosav Petković (21. marta), Fogaraši,te Bota (avgusta meseca),1809. godine, u jeku uspešnog poslovanja, napustili Beograd. Moguće je da je ove majstore povukao izbeglički talas ili su bili nezadovoljni „haosom i neslogom u Beogradu i neredovnom isplatom“, kako navodi Petković. Treba, međutim,obratiti pažnju na jedan detalj. Ustanici su 23. februara 1809,preko Ivana Jugovića,uputili molbu knezu Prozorovskom da im uputi iskusne livce koji bi uhodali proizvodnju artiljerijske municije. Komandant Moldavske armije je,28. aprila,zahtev prosledio ministru vojnom, Arakčejevu, a ovaj – ruskom caru. Po najvišem odobrenju,državni blagajnik je 23. maja 1809. izdao nalog majstorima Luganskog metalnog zavoda, livcu Kozmi Kalinjinu, strugaru Grigoriju Poljakovu,te dvojici njihovih pomoćnika, da krenu za Srbiju. Prozorovski je,6.jula, o odluciobavestio Rodofinikina. Rusi su istog dana pošli iz Galaca a na dužnost u Beogradu javilisu se1. avgusta 1809. godine. Austrijanci su brzo doznali za dolazak ruskih majstora a,7. avgusta,obavešteni su i daimje mesečna plata 110 rubalja,plus 15 rubalja za virtualije. Sasvim je moguće da Petković, Fogaraši i Bota nisu želeli da se nađu u podređenom položaju u odnosu na ruske livce. Sem toga, oni su imali,iako primitivnu, već uhodanu i efikasnu tehnologiju i opredeljenje za određeni tip oruđa. Sam Petković je naveo da je Rodofinikin od njega zahtevao da se striktno pridržava dokumentacije koju je doneo Lavrov, a koja,očito,nije rađena na realnim osnovama. Možda u tome i leže Petkovićevi neuspesi sa glomaznim cevima,predviđenim ruskom dokumentacijom; ovakva oruđa ne samo da su zahtevala adekvatnu tehnologiju,primerenu Luganskom zavodu, nego su po karakteristikama bila nepogodnaza srpsko vojište. Kada se domaća koncepcija i praktično dokazala, u Arsenalu su se i Rusi preorijentisali na proizvodnju lakih oruđa. Ovo je,7. aprila 1811,potvrdio i potpukovnik Paulić (Jakob Alexander Paulich): 4 ruska livca (Poljakov i Kalinjin sa pomoćnicima),po želji Sovjeta, kao nadničari, u beogradskoj tvđavi,umesto teških opsadnih oruđa evropskog modela i kalibra, izrađivalisu samo male,trofuntovne poljske topove. Možda je ovo bila dovoljna satisfakcija da se Milosav Petković u Beograd vrati već u jesen 1809, a Fogaraši i Bota – avgusta 1810. godine.

   U beogradskom Arsenalu se pristupilo i izlivanju merzera – velikokalibarskih oruđa sa kratkom cevi i ubacnom putanjom. Za osvajanje proizvodnje merzera verovatno su zaslužni ruski majstori. Ovu činjenicu je 30. marta 1811. godine prvi zabeležio austrijski konfident pod šifrom „A“ (Miloš Urošević); ruski livci su na opšte Karađorđevo zadovoljstvo stare tvrđavske topove i dalje marljivo  prelivali u poljske topove i merzere. Početak izrade ovih oruđa može se datirati pre proleća iste godine. „Kubuze„, „конфузъе“ ili „кунбуъзе„, kako su ova oruđa nazivana u Srbiji (često pogrešno izjednačavana sa haubicama), ubrzo su počeli da proizvode i domaći majstori. Tehnologijom izlivanja merzera izgleda da je prvi ovladao opet jedan amater, Toma Đurov Milinović-“Morinjanin“. Milinović je rođen u Trstu, 1770. godine. Prema Simi Milutinoviću, jedina saznanja o izradi oruđa stekao je – posmatrajući radove u tršćanskom Arsenalu, pa je teško reći kako se nametnuo kao „Puškolej„. U Beograd je, navodno, došao posle 16. jula 1812, odnosno, nakon naređenja Čičagova o povlačenju ruskih trupa iz Srbije, koje se odnosilo i na topolivce. Karađorđe je 6/18. marta 1813. zahtevao od „Tome Milinoviča Puškoleja da načini jedan kunbus kao što je onaj u G:Jakova samo da bude s Čeperka (malog pedlja, 180-200 mm)  duži„. Vožd je očigledno mislio na merzer od 60 funti,koji je još krajem 1805,poklonio Jakovu Nenadoviću. Ovo glomazno oruđe, teško oko 900 kg, imalo je standardnu dužinu od 870 milimetara. Izgleda da su Ustanici eksperimentisali sa balističkim svojstvima bacača, jer je teško naći opravdanje zašto je Karađorđe zahtevao merzer dug više od 1 metra. Dva meseca kasnije, (6/18. maja), ponovo je „Pisato Tomi Milinoviču da salije jedan Kunbus, koji da bude kako god i ovaj poslednji, samo tri prsta da bude duži (60-78 mm), nakoje dobiće 10, dukata bakšiša„.

Detalji originalnih i naknadno urezanih oznaka na “Jednorogu“ M1757/1805 iz zbirke IMS

  Još uvek nije sasvim rasvetljena uloga Jovana Petrovića-Kovača, čoveka koji je uživao veliku popularnost i imao nesumnjive zasluge za srpsku artiljeriju. Da se Petrović tokom Prvog srpskog ustanka bavio  livenjem topova, bez argumenata navode Oto Dubisav Pirh, Jovan Mišković,te Milan Miličević. „Budući dobro upoznat sa livačkim zanatom“, navodno, Jovan Kovač je učestvovao u radu beogradske Topolivnice, i čak je samostalno„izlio jedan top od gvožđa s celimsvojim imenom i prezimenom i poklonio(ga) srpskoj vojsci“. Jovan Petrović, međutim,do izbijanja Ustanka nije imao prilike da se upozna sa livačkim zanatom. Rođen je 1772/1773. godine u Svojnovu, u srezu Temnićkom. U Srem je prebegao pred rat 1788. godine. Do 1790. je radio kao momak (kalfa) kod Đorđa Sapundžića, kovačko-potkivačkog majstora pri komori Frajkorpsa, koji je,na predlog cara Josipa II i generala Alvincija (Alvintzy Joseph),osnovan 3/15. decembra 1787,testavljen pod komandu iskusnog i Srbima privrženog majora Mihaila Mihaljevića (von Mihaljevich). Nakon napuštanja frajkora, od 1790. do 1798, radio je prvo kao učenik a zatim kao kalfa kod zemunskog kovačko-sikiraškog majstora Anđelka Georgijevića, što znači da se bavio poslovima iskivanja i popravljanja poljoprivrednih alatki. Zvanje majstora istog zanata stekao je 26. februara/10. marta 1798, kada otvara i samostalnu radnju u opštini zemljoradničkog staleža u zemunskom Predgrađu. Po prirodi ambiciozan, Petrović je želeo da se preorijentiše na perspektivniju i unosniju,kovačko-potkivačku struku,u koju je spadalo okivanje starih i pravljenje novih zaprežnih vozila,tepotkivanje marve. Pravo da se bavi složenijim zanatom dobio je 18. februara 1802, a zvanje majstora kovačko-potkivačke struke oficijelno je stekao 2. febryara 1805. godine. Činjenica da Petrović nije školovan niti je napredovao redovnim putem, izazivala je negodovanje Pintersko-kovačkog esnafa. Isto tako, očito je da,sve do 1805, nije imao kontakt sa livačkim poslovima. Kao samouki majstor, međutim,pokazaojeneosporni talenat u struci. Iz Zemuna je često prelazio u Srbiju, pružajući Ustanicima usluge iz domena svog zanata. Da su ove usluge i plaćane, potvrđuje „Svideteljstvo“ na 3696 groša, koje je Praviteljstvujušči sovjet srbskiJovanu Petroviću izdao 13/25. aprila 1808, „po glasu njegove konte za opštenarodnji posao“.Tri gvozdena prstena kojim je ojačano teško 24-funtovno oruđe, kako 17/29. juna 1806. beleži kapetan Volden, najverovatnije su predstavljala delo Jovana Kovača. Milenko Vukičević citira vojvodu Kara-Pavla Simeunovića, prema kome su „u jednom boju…od mnogog pucanja, topovi počeli popuštati i prskati (pa)Karađorđe zovne Jovana Kovača (i upita ga)može li….stegnuti ove topove da ne prskaju“.Jovan je, navodno, uspešno stegnuo prvi top, seo na cevi naredio artiljercima da dejstvuju. Ova slikovita potvrda samosvesnosti i majstorskog umeća oduševila je Karađorđa. Sasvim je moguće da se događaj odnosio na mišarsku bitku jer je Karađorđe,8. jula 1810,Jovanu Petroviću uputio zahvalnicu u kojoj kaže: „Ja priznajem i pohvaljujem trude Vaše k narodu pokazate; ne zaboravljam na Mišaru (1.avgusta)1806. što ste zaslužili zanatom Vašim. Vi ste zaista zanatom Vašim narodu velika blagodelanija učinili na koje ja i potomci naši večito (Vam)blagodariti budemo“. Tokom Ustanka, Jovan Petrovićse, najverovatnije,bavio isključivo svojim, kovačko-potkivačkim zanatom, ojačavajući naprsle cevi i okivajući lafete. U tom domenu,njegov doprinos je svakako bio veliki i u lafetarnici beogradskog Arsenala. Skoro deceniju nakon Drugog ustanka,ispred Narodne kancelarije u Beogradu nalazila su se dva topa. Od 1819. do kraja 1829, za njihovo održavanje bio je zadužen upravo Jovan Kovač. To znači da se i u periodu nakon sticanja autonomije Srbije, sve do svoje smrti,23. jula 1837, isključivobavio“kovačkim profesionom“.

Detalji originalnih i naknadno urezanih oznaka na “Jednorogu“ M1757/1805 iz zbirke IMS

   Kroz austrijske izveštaje provlači se teza da su Ustanici topove lili  primitivnom,odnosno,“turskom“ metodom. Ovakav pristup ili je bio pretenciozan, sa ciljem da se umanji značaj Topolivnice, ili je bio laički, u šta se teže može poverovati s obzirom da je poticao i od iskusnih oficira. U Evropi i Turskoj proces livenja topova nije se bitno menjao od 16. pa sve do kraja 18. veka. Oko oblog drveta,prečnika 100-150 mm, namotavalo se kudeljno uže ili slama,koji su služili kao nosač smese za pravljenje modela. Deblo se postavljalo na dva oslonca sa polukružnim ležištima,tako da se pomoću ručica moglo okretati oko svoje ose. Na slamu ili uže nabacivana je smesa (Formmasse, Formleim, Gestaltmasse) od 9 delova sveže,  vlažne, i 3 dela stare, odležane gline, 5 delova kravlje balege,te 7 delova isitnjene kravlje dlake. Na posebnoj dasci isecao se spoljašnji profil cevi; ovako dobijeni šablon prislanjao se uz masu, deblo se okretalo i tako formirao model. Model se sušio otvorenim plamenom, premazivao mešavinom gline, mlevene cigle, lepila (gummiarabicum) crvene boje,dobijene od oksida gvožđa, grafita i fino seckane vune, a zatim se na njega nanosio prvi sloj materijala za kalup (Erste ordinari Schichte, mešavina krede, mlevene cigle, pepela, piva i mleka). Da bi se iz prve „šihte“ odstranio model, zagrevalasedo belog usijanja i prelivala hladnom vodom. Smesa se,usled nagle promene temperature,ili sama rasprskavala ili se čekićem razbijala na više delova. Delovi kalupa ponovo su pažljivo sastavljani i premazivani vezivnim sredstvom od mešavine jaja,razmućenih u sirćetu. Drugi sloj kalupa bio je identičan prvoj „šihti“ a treći je činila smeša krede, boje od oksida gvožđa, čađi od crnogoričnog drveta,te lanenog ulja. Ovako oformljen troslojni kalup okivan je gvozdenim trakama („bandažima“) i ponovo premazivan lepljivom smešom od balege i pleve. Nakon toga, livac je kopao rupu u koju je vertikalno spuštao kalup,ustima na gore, a međuprostor je popunjavao nabijenom zemljom-crmnicom. U narednoj fazi, u kalup je,perpendikularno,spuštano jezgro za kanal cevi. Blago konično (radi kasnijeg lakšeg vađenja) gvozdeno jezgro premazivano je mešavinom piva i pepela, sušeno i,do željenog prečnika,doterivano nabacivanjem gline. Jezgro je od kalibra topa bilo uže za 1/8, što je omogućavalo kasnije razbušivanje i poliranje do tačnog prečnika. Jezgro se oslanjalo na donji gvozdeni vodeći prsten sa 3-4 ručice, prečnika 8 milimetara. Otvor prstena predstavljao je ležište jezgra a ručice su se oslanjale na unutrašnje zidove kalupa i služile su za tačno centriranje. Vodeći prsten se delimično ulivao u bronzu ali se,prilikom razbušivanja,vadio, dok su ručice ostajale trajno zalivene u trupu cevi. Nakon svih priprema, pred samo livenje, kalup se iznutra zagrevao zapaljenom slamom i izduvavao mehovima. Ova stara metoda kasnije je unekoliko uprošćena. Oko gotovog modela nanosio se sloj masti i sala pa se tek onda nabacivala smesa za kalup. Nakon završetka kalupa,mast i salo su otapani,što je omogućavalo lako vađenje modela (bez razbijanja kalupa). Treći način sastojao se u tome da se na slamu ili kudelju nabaci obična, ovlažena glina,te se šablonom formira model,koji se sušio na vazduhu, prirodnim putem. Na osušeni model nanosila se glinena smesa za kalup, okivala „bandažima“ i sušila. Kada je kalup bio potpuno suv, specijalnim dletima se razbijao i vadio model, a unutrašnjost kalupa zagrevana je zapaljenom slamom. Kalup je ikod ovih procesa vertikalno spuštan u rupu,a livenje se vršilo sa ili bez perpendikularnog,gvozdenog jezgra. U drugom slučaju, u odlivku se morao naknadno bušiti otvorždrela.

Skraćena cev kalibra 2 funte sa detaljem oznaka urezanih na ramenici. Zbirka IMS, inv. br. OVO. 119/2026

   Peć za livenje bila je primitivna, slična starijem tipu plamenih peći. Dubina od grotla do rešetke najčešće je iznosila 1,6 m, visina do svoda – 1 m a  ognjište je od jednog do drugog otvora bilo široko oko 2,5 m, sa padom od 10%. Prednji deo peći ložio se borovim drvetom; plamen je,posredstvom vazdušne struje,zagrevao razbijene komade bronze u drugom delu peći (odvojene niskim, pregradnim zidom) i topio ih. Liv se uskim, najčešće ozidanim kanalom, odvodio do kalupa.

    Razbušivanje kanala cevi i poliranje vršeno je primitivnim, vertikalnim drvenim bušilicama. Razvrtač je činila zakošena čelična ploča,učvršćena na drvenu osovinu,koja je okretana ljudskom snagom (ređe konjskom, a samo u velikim zavodima,vodenim pogonom). Pri tome, cev je i dalje bila fiksirana u rupi u zemlji.

Cev kalibra 4 funti sa detaljem oznaka urezanih na ramenici.Zbirka IMS, inv. br. OVO. 120/2033

Eksperimenti sa naknadnim, vertikalnim bušenjem integralno izlivenih, masivnih cevi, zabeleženi su tek prvih godina 18. veka, a horizontalne bušilice počele su da se primenjuju od 1739. godine. Ovakav način proivodnje oruđa zvanično je,  oko 1776, propisao Griboval. Austrijanci su arhaične, vertikalne,drvene bušilice, koristili sve do 1820. godine. Livenje u takozvanim „jednokratnim“, glinenim kalupima, postepeno je napuštano tek tokom francuske revolucije. Od tog vremena zbeleženaje primena metalnih kalupa sa spoljašnjim, višedelnim omotačem,te unutrašnjim, gvozenim modelom, tzv. „flašom“. Međuprostor između plašta i modela ispunjavan je nabijenim vlažnim livačkim peskom. Nakon sušenja peska,metalni omotač se rasklapao, iz peščanog kalupa pažljivo izvlačila „flaša“,te e kalup vertikalno spuštao u otvor u zemlji. Ova metoda korišćena je u velikim livnicama i bila je pogodna za serijsku proizvodnju.

   Prema dostupnim opisima,Petković i Fogaraši radilisupo jednom od navedenih principa sa glinenim kalupima, što se nije moglo smatrati primitivnim,a još manje porediti sa „proizvodnjom sveća“. Za Petkovića je u prvim danima rada najveći problem predstavljalo gvozdeno jezgro odgovarajuće dužine i prečnika, pa je improvizovao sa drvenim deblom. Arsenal je, konačno,bio opremljen i čeličnim razvrtačima;u zimu 1812-1813,Petar Moler, Dimitrije Marković,te Pavle Cukić, kao zatvorenici, radilisu na  „vrćenju“ topova.

Turska cev kalibra 5 funti od čije ručice je izlivena srpska kraljevska kruna. Zbirka Karađorđevog konaka u Topoli

    Danas sa priličnom sigurnošću možemo odrediti broj topova kojima su Srbi raspolagali tokom Ustanka1804-1813. godine. Kapetan baron Volden, očito na osnovu respektibilnih izvora, tvrdi da su Ustanici,1806, pre pada Beograda, imali najviše 20 kvalitetnih oruđa. Prema preciznom Grambergovom izveštaju, početkom leta 1808, u zemlji je ukupno egzistiralo 375 oruđa,od kojih se u Beogradu nalazilo čak 278.Navelismo, međutim,da je od ovog matrijala najviše 52 oruđa bilo upotrebljivo za operacije na terenu. Uprkos intenzivnoj proizvodnji u beogradskom Arsenalu, srpska vojska je, bar prema ruskim izvorima, 1810. godine imala samo oko 50 poljskih topova. Ostala oruđa su predstavljala malo upotrebljiv, pozicioni materijal, stacioniran po utvrđenim gradovima. Pred slom Ustanka, 1813, konačno, u zemlji je postojalo 42 „voenni laki„(brdskih, poljskih i konjičkih),te 336“ležeći„(pozicionih, tvrđavskih) oruđa. Po svemu sudeći, broj poljskih topova sve vreme se kretao oko 50. To ne znači da u pojedinim fazama Ustankaon nije bio i veći. Tokom devetogodišnjeg ratovanja,sa promenljivom srećom, međutim, znatan broj topova je i propadao. Navedimo samo primer Deligrada;na samom utvrđenju i okolnim poljskim fortifikacijama,1809, nalazilo se 31 oruđe. Kada je u noći između 15. i 16. avgusta Deligrad napušten, u utvrđenju je zakopano ili napušteno 18 topova, Milenko Stojković je protivniku prepustio 3 a Vujica Vuličević – 2 topa. Praktično, sa ovog fronta izvučenojesamo 8 oruđa!

   Tokom tragičnih događaja 1813, najveći deo artiljerije je ili sakriven (zakopavan) ili je pao u ruke Turcima. Karađorđe je u Zemun prešao u 5:30h,3. oktobra 1813. godine. Tokom prvog kontakta sa komandantom mesta, majorom Červinkom (Major v. Cservinka),poručio mu je da je u Beogradu ostalo nekoliko topova i da bi neke od njih želeo da preveze preko Save,te ih pokloni austrijskoj vladikako ne bi pali Turcima u ruke.Prenos ratnog materijala trebalo je da izvrši Voždov sekretar Stevan Jevtić. No, Červinka je u Beograd uputio vojnu šajku sa tumačem Agamalom i Zemuncem Danilom Radićem,koji su 4. oktobra prebacilijedno jednofuntovno i jedno dvofuntovno oruđe bez lafeta (očito, lake brdske ili Hajduk-topove).Zanimljivo je da dr Aleksa Ivić tvrdio da je u Zemun prebačeno tri oruđa bez lafeta, koja su privremeno bila smeštena u zemunskom vojnom konjičkom magacinu.  

Turska prethodnica je iz pravca Grocke u beogradsku Tvrđavu ušla 5. oktobra,oko 8 časova. Turci su na bedemima odmah isprobali sve zatečene topove. Opalilo je, međutim,samo 5 oruđa; ostalasu, uglavnom,bila onesposobljena zabijanjem klinova u falje. Komandant slavonske granice, general Zigental (Heinrich Bersina von Siegenthal),12. oktobra je izvestio predsednika Ratnog saveta, grofa Belgarda (Graf v.Bellegarde), da je tek tada,od pukovnika Obućine (v.Obuchina),informisan kako su Srbi,kod čardaka „Preki Put“(Chartaque Preki Puth), u blizini Boljevca (Bolievze), na austrijsku teritotiju preneli još 7 topova. Zigental je Obućini odmah naredio da oruđa skloni  van turskog vidokruga, u najbližu vojnu postaju u unutrašnjosti. Interesantno je da se Karađorđe,13. septembra 1814, žalio austrijskim vlastima kako u revers stvari,koje su mu oduzete odmah po prelasku u Zemun, nije uneto i 7 topova sa kompletnim priborom i municijom,a koji su obeleženi njegovim imenom. Austrijski državni ministar Josif Hudelist (Hudelist), inače naklonjen Porti, 22. oktobra 1813. je predložio da se,kao znak dobre volje,dva topa iz Zemuna (Karađorđev poklon) predaju novom turskom komandantu u Beogradu. Šest dana kasnije (28. oktobra), međutim, Dvorski ratni savet jezauzeo stav da oruđa,pošto ih Srbi nisu zaplenili nego su ih sami proizveli, nisu turska svojina,pa nema osnova da se vrate Porti. Austrijske vlasti su 13. novembra 1813. odlučile da se sva srpska artiljerija sačuva i ne predaje Turcima. Nekolikotopovaje,kao svojevrstan kuriozitet,odvučenou bečki Asenal (kasnije Vojni muzej),a ima indicija da su neka od oruđa,posle nekoliko godina,na licitaciji prodata kao staro gvožđe. Sudbinu ostalih topova teško je pratiti. Sem 9 oruđa za koje se sa sigurnošću može tvditi da su preneti u Austriju, već smo naveli da je jedan od Milinovićevih rastavnih topova odnet u Istambul a drugi izložen pred pašinim konakom u Gornjem gradu beograske tvrđave. Naveli smo i šestofuntovno oruđe koje je Vasilj Pavlović iskopao između 21. i 25. maja 1815;prilikom fortifikacijskih radova oko smederevske tvrđave, na ušću Goveđe Bare, Stojan Ćirković je u zemlji otkrio i jedan kubuz(merzer) kalibra 8 oka (18 funti),sa kompletnim lafetom. Na Kolubari, kod Paleža,21. maja 1815. zaplenjen je četokaiksa 16 vesala,na kome su zatečena dva šajkaška topa.Turci su,6.jula,u Požarevcu  napustili i jedan merzer. Praktično, Miloš Obrenović je u Drugom ustanku raspolagao samo sa dva oruđa iz perioda 1804-1813. godine. Tokom 1821, prota Matija Nenadović iskopao je tri oruđa iz perioda Prvog ustanka, jedno su pronašli Turci,a jedno je,po izričitoj Miloševoj naredbi,ostalo u zemlji. Maja iste godine,u Dubravici je pronađeno jedno teže oruđe sa gvozdenom osovinom (lafet tipa Griboval), koje je,u avgustu,transportovano u Kragujevac. Tokom 1833. i 1834, knez Miloš je,uz pomoć korumpiranog turskog artiljerca,iz beogradske Tvrđave izvukao 6 „malih topića od po jedne cente i nešto više„,tejedan „Karađorđev„top,mase 160 oka, „izliven u Beogradu uleto 1811. godine,i sa podpisom počivšega(tj. Karađorđa)„. Oruđe je Dunavomtransportovano do Smedereva, te predato kapetanu podunavske kapetanijesmederevske nahije, Jovanči Spasiću.  U Beogradu, u konaku Narodne Kancelarije, još od 1819. godine čuvana su dva veća oruđa,od kojih je jedno bilo „krnje„i u više navrata je popravljano od strane Jovana Petrovića-Kovača. Nakon prisajedinjenja spornih nahija,1833, u ćuprijskom šancu zatečeno je „4 topa  mala po na dva koleta, koi u sebe đule od 1 i po oke(3 funte)primaju, 4 topa mala po na dva koleta, koi u sebe đule od 1 oke (2 funte) primaju i 1 krnji top bez takuma (lafeta sa okovima)“, za koje se ne precizira iz kog su vremena. U periodu od 3. do 12. januara 1834, oruđa su preneta u Požarevac. Izgleda da suu to vreme svi topovi, uključujući i one iz Beograda, stacioniraniu Kragujevcu i Požarevcu. Ovo zaključujemopo molbi „topie„Janaćka Nikolića,pisanoj u Kragujevcu,17. aprila 1833.godine. Nikolić je za topove bio zadužen u Beogradu još tokom druge decenije 19. veka,ali u pismu navodi da se kao artiljerac u Miloševoj službi zvanično nalazi (tek)“godinu dana„.  Sasvim je moguće da je „krnja„,koga je u Kragujevcu video Sreten Popović i za koga je tvrdio da je na njemu, u Negotinu, 1813,poginuo Veljko Petrović, upravo veći, oštećeni top,koji se do 1829. nalazio u Beogradu. U Kragujevcu je bio stacioniran i top „negdašnjeg Poljskog Kraljevstva„,što dokazuje njegova upotreba u pobuni „regularnog voinstva kragujevačkog, pjehote i artiljerije“ maja 1839, teu pobuni Tome Vučića Perišića,avgusta 1842, kada je ovo oruđe preuzeto iz skladišta na Metinom brdu i upotrebljeno na Žabarima,protiv trupa kneza Mihaila Obrenovića. Isti top je 1865. godine  pretopljen u prve Takovske krstove.

Rekonstrukcija ručice od koje je izlivena kruna. B. Bogdanović

   Nakon predaje beogradske Tvrđave knezu Mihailu Obrenoviću, na bedemima je zatečen znatan broj topova iz perioda Prvog srpskog ustanka. Najveći deo ovog materijala, na žalost,nepovratno je uništen dejstvom austro-ugarsko-nemačke artiljerije,1915. godine. Posebno je zanimljiva istorija topa sa natpisom koji ukazuje da je slit1812. godineu Beogradu, „za vladenija Georgija Petroviča I, Verhovnago Vožda serbska naroda, a od čijeg dela je izlivena prva kruna obnovljene Srbije. Nakon pada Beograda u austro-ugarske ruke, okupacioni guverner je, navodno,1916godinebudimskom Vojnom muzeju,kao posebne raritete,poslao baš cev od koga je izlivena kruna,te jedno manje oruđe iz Prvog srpskog ustanka. No, top se u “oružnoj zbirki srpskog narodnog muzeja“ nalazio i tokom druge polovine 1916 godine. Ovo potvrđuje i “konzervator pri c. i k. vojnoj glavnoj guberniji u Beogradu L. Engl (L. Engl) u članku “Oružna zbirka srpskog narodnog muzeja“, koji je objavljen u “Beogradskim novinama“ 23. jula 1916 godine. Po svemu sudeći, cev je za Budimpeštu otpremljena tek tokom priprema “Ratne vojne izložbe“, u prvoj polovini 1918 godine. Maja 1918. godine “Top Kara–Đorđa iz čijeg je otvora salivena srpska kraljevska kruna“ je kao poseban raritet predstavljao centralni deo postavke “Povjesti oružja u Srbiji“ u paviljonu “Ratne izložbe vojne glavne gubernije za Srbiju“ (Die Budapeste Kriegsausstellung, Kriegsausstellung auf der Margaretheninsel1918)koja je otvorena 17. maja 1918 na Margitsigetu (Margitsziget) u Budimpešti. Nikola Zega je uz izuzetne napore,1921, uspeo da obe cevi vrati u Beograd. Top se između dva svetska rata, kao “prvi Karađorđev top“, nalazio na Oplencu. NakonDrugog svetskograta, cev je predata Muzeju Prvog srpskog ustanka,odnosno,Istorijskom muzeju Srbije, a danas je izložena u Topoli.

    Dr Aleksa Ivić jeu listu Vremeopisao dvebronzanecevi koje je2. jula 1928. godinevideo u bečkom Vojnom muzeju.Cevi su bile zavedene pod inv. br. 85 (haubica) i 86 (poljski top). U katalogu muzeja za top pod brojem 85 zabeleženo je da je to srpski Jednorog, kalibra ¼ funte, izliven u Beogradu 1912. godine. Kalibra je 12,5 cm, a dužine – 151 cm. Konusna komora direktno prelazi u kanal cevi (1/4 pfundiges serbisches Einhorn, gegossen in Belgrad 1812. Kaliber 12.5 cm. Länge 151 cm. Die konische Pulverkammer direkt in den Flug übergehend). Na zadnjaku je urezanoZa vladenija Georgija Petroviča I-go Verhovnago Vožda Serbska Naroda slit Belgrad, a na ramenicama– V 8 centi i№ 1. k. 18 funti.Top pod brojem 86 opisan je kao trofuntovni srpski poljski top izliven u Beogradu 1812. Kalibar – 7,8 cm, dužina (cevi) – 135 cm(3 pfundige serbische Feldkanone gegossen in Belgrad 1812. Kaliber 7.8. Länge 135 cm). Na zadnjem delu urezano jeZa vladenija Georgija Petroviča  I-go  Verhovnago Vožda Serbsska Naroda 1812-go goda slit u Beogradu. Na levoj ramenici jeurezanoV.2. ct. 90. funti a, na desnoj– № .40 k. 3. funti.

01. Cevi reparirane u beogradskom Arsenalu iz zbirke VM, Beograd: trofuntovna (gore, VM, inv .br. 138/71) i četvorofuntovna (dole, VM, inv.br.138/70)

Ova oruđa su, navodno, još 1817 godine, nakon Karađorđeve smrti, predata bečkom Vojnom Muzeju. U svom radu “Bečki Carski Arsenal (Cojghaus)“ (Wien‘s Kaiserliche Zeughaus)iz 1846, Oto Leber (Leber, Friedrich Otto, edler von, 1803-1846)za oba oruđa tvrdi da su bila ruske provenijencije. Oruđe pod inventarskim brojem 133 (kat. br. 738) predstavljalo je “ruski desetofuntovni poljski top, mase 760 funti, izliven u Beogradu 1813. godine, što je potvrđivao natpis na zadnjaku: ЗА ВЛАДЪНIЯ ГЕОРГIЯПЕТРОВИЧА:I. ГО ВЕРХОВНАГО ВОЖДАIК. СЕРБСКА НАРОДА 1813 ГО ГОДА СЛIТЪ У БЕОГРАДУ“. Pod inv. br. 134 (kat. br. 737) Leber je zaveo “ruski dvanaestofuntaš“, mase 818 funti, izliven u Beogradu 1812. godine: “ЗАВЛАДЕНIЯ ГЕОРГIЯПЕТРОВИЧА: I. ГО ВЕРХОВНАГО ВОЖДА СЕРБСКА НАРОДА 1812 ГО ГОДА СЛИТЪ БЕЛГРАДУ“. Autor navodi da su se u zbirci nalazile još tri cevi srpsko-ruskog porekla: jedan četvorofuntaš (br. 62), sa natpisom sličnim prethodnim, no “izlivenim“ u Beogradu 1811. godine, te dva trofuntaša iz 1812, od kojih je na jednom samo delimično čitljiv naziv “БЕЛГРА..“ (br. 84 i 86). Zanimljivo je da Leber ne spominje ni jednu cev kalibra 1 i 2 funte.  Vilhelm Erben (Wilhelm Erben,1864-1933),poznati austrijski istoričar koji je od 1891. do 1901. godine radio kao konzervator u bečkom Vojnom muzeju, pravilno je zaključio da se u suštini radi o srpskim oruđima. On je ove ispravke uneo u “Katalog Carskog i Kraljevskog Vojnog muzeja“, publikovan u Beču 1899. godine. Erben navodi samo dve cevi: pod kataloškim brojem 85 (stari kat. br. 737) – srpski “Jednorog“ od ¼ puda, kalibra 125 mm i dužine 1510 mm, izliven u Beogradu 1812, te, pod kat. br. 86 – trofuntovni poljski top, kalibra 78 mm i dužine 1350 mm, koja je izlivena u Beogradu 1812. godine. U napomeni, autor navodi da su između 1846 i 1861. godine srpski (“ruski“) desetofuntaš (stari kat. br. 738), jedan četvorofuntaš i jedan trofuntaš iz 1812 i 1813 godine – pretopljeni.U kasnijim istraživanjima, ovo je potvrdio i glavni kustosVojnog muzeja u Beču, istoričar Alfred Mel(Alfred Mell,1880-1962), koji će učestvovati i u povraćaju dve cevi u Beograd. Tobi,praktično, značilo da se u Beču do1846 godinenalazilo 5 cevi iz perioda Prvog srpskog ustanka (Erben) od kojih su tri, nešto kasnije, uništene. No, kako su u Beograd vraćene tri  tri cevi, očito je da postoje izvesna neslaganja; ili se u Beču nalazilo 6 cevi ili su u periodu od 1846. do 1861. uništene samo dve.

Profil i osnova ustaničkih topovskih tabija. Rekonstrukcija B. Bogdanović

Nakon Anšlusa, naime, bečki Vojni muzej jepotpao pod jurisdikciju Trećeg Rajha. Nakon posete kneza Pavla Karađorđevića Berlinu (1 – 8 juni 1939),po ličnom Hitlerovom nalogu, a na predlog generalfeldmaršala Hermana Geringa,muzej je dva oruđakoja opisuju Ivić i Erben,ustupio beograskom Vojnom muzeju.Cevi je 22. juna 1939, nemački vojni ataše, generalmajorMoric fon Faber du Faur (Moritz von Faber du Faur), svečano predao ministru vojske i mornarice,generalu Milutinu Nediću.  “Manji od dva topa kalibra je 7,8 cm., a dugalak 151 cm. i kalibra je 125 cantimetara…“ Na oruđu je natpis “Za vladenija Georgija Petroviča I-go Verhovnago Vožda Serbska Naroda 1812-go goda slit u Beogradu“.  Na ramenicama je ugravirano “V. 2. cn. 90 funti“ i “No. 40 k. 3 funti“. “Drugi (top) je dugačak 135 cm… Natpis na cevi je “Za vladenija Georgija Petroviča I-go Verhovnago Vožda Serbska Naroda 1812 goda slit Belgrad“, dok je na ramenicama urezano “V. 8 centi“ i “No. 1. k. 18 funti“.

Nakon okupacije, glavni kustos bečkog Vojnog muzeja je u periodu od aprila do juna 1941. obišao sve beogradske muzeje i izneo zahtev da se cevi – Hitlerov poklon iz 1939, vrate u Beč. Po svemu sudeći, na zalaganje nemačkog načelnika Vojnog odeljenja za zaštitu kulturne baštine, Johana fon Rajsvica (Johann Albrecht Freiherr von Reiswitz,1899-1962), ovo je sprečeno. Naime, na predlog von Rajsvica, načelnik Drugog odeljenja vojne administracije Generalnog komesarijata Latvije, dr. Egon Bener (dr Egon Bönner,1901-1981), za izuzimanje eksponata iz beogradskog Vojnog muzeja zadužio je oficira za prikupljanje ratnog plena na dužnosti pri vojnoj pošti 42.853(Sammeloffizier bei Dienststelle Fp. Nr. 42853) Vrhovne komande Brdske armije br. 20 (Gebirgs-Armeeoberkommando 20) u finskom gradu Rovanijemi  (Rovaniemi), majora Rugea (Ruge).Iz prepiske od 14. januara 1943. godine očigledno je da se Ruge u Berlinu unapred dogovorio sa novopretpostavljenim, fon Rajnvicom, o svom novom rasporedu i načinu delovanja. Ruge je bio upoznat sa zahtevima Alfreda Mela, ali i dr. Hilea, načelnika Rozenbergovog štaba (Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg) u Zagrebu (pretenzije NDH na neke eksponate). Alfred Rajnvic i major Ruge težili su da sačuvaju što više eksponata značajnih za srpsku kulturnu baštinu. Tako je Ruge u svom izveštaju fon Rajnvicu br. 78/43 od 22. januara 1943. naveo kako su dva topa koje je Hitler poklonio knezu Pavlu, vraćena Vojnom muzeju u Beču još 1941. godine, a da se Hrvatskoj ne može izaći u susret uprkos intervencijama dr. Hilea i nemačkog poslanika u Zagrebu. Obe cevi su, međutim, ostale u Beogradu sa tim da nisu zavedene u inventaru eksponata koje je Ruge prosledio u Berlin. U suštini, Ruge je za Beč i, kasnije, Nirnberg, otpremio samo dubrovački sakro iz 1524 godine, rad livca Ivana Rabljanina (Johannes,Giovanni Baptista Arbensis de la Tolle, Battista d’Arbe,1470–1540), koji je Hitler 3. juna 1939. poklonio lično knezu Pavlu Karađorđeviću, te 54 predmeta isključivo vezanih za ličnosti iz austrijske i nemačke istorije (najvećim delom portreti, odlikovanja i medalje).

Rekonstrukcija ustančkog načina izlivanja topovskih cevi. B. Bogdanović

Danas se jedna od ovih cevi čuva u Vojnom (VM, inv. br. 138/71) a druga u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu (IMS, inv. br. OVO 117/2000).Naime, obe cevi su 1939. godine bile predate na čuvanje Vojnom muzeju, ali je Jednoroginv. br. OVO 117/2000(zaveden u Vojnom muzeju pod inv. br. 138/68) 1955 godine predat novoosnovanom Muzeju Prvog srpskog ustanka, odnosno, Istorijskom muzeju Srbije.  Karakteristike sačuvanih oruđa, koje odgovaraju i Ivićevim navodima, ukazuju da se radi o trofuntovnoj i  desetofuntovnoj(tačnije, kalibra 1/4 puda; 1 pud = 40 funti) cevi. Kako je Karađorđe 21. septembra/3. oktobra 1813. Červinki „poklonio“jednofuntovnu i dvofuntovnu cev, očito jeda je dr. Aleksa Ivić pogrešno zaključio kako je Červinka u Zemun preneo oruđa prvobitno izložena pred bečkim Vojnim muzejem a, potom, poklonjena Vojnom muzeju u Beogradu. U suštini, u bečkom muzeju nalazio se deood sedam oruđa prebačenih u blizini Boljevaca, a koja je Karađorđe,1814,naveo kao lično vlasništvo.

Rekonstrukcija municije i arteficija: granata-bomba sa drvenim upaljačem; puno đule; karteč; šilo za čišćenje falja, prindla, Waidlochlochpfriem, Pfriem; bakarni upaljač osnovnog punjenja sistema Ronvroj (Schilfrohrbrandel); improvizovani ustanički upaljač osnovnog punjenja od trske; drveni upaljač granate (Brandröhre) sa bočnim otvorom za tempiranje. Rekonstrukcija B. Bogdanović

Danas je poznato 6 cevi i jedan fragment koje su pripadale ustaničkom artiljerijskom parku iz perioda 1808-1813. godine. Na svim sačuvanim cevima postoje natpisi koji izradu pripisuju beogradskom Arsenalu.Na nekim od njih, međutim,nalaze se i latinične, ruske (latinicom ili ćirilicom) ili turske (istočno-arapskim brojevima ili pismom) signature kalibra, težine ili serijskog broja, koje ukazuju na strane radionice.

Na cevi u Vojnom muzeju u Beogradu (VM, inv .br. 138/71) latinične signature na gornjoj površini trupa („3. π:R / 2 C 88P I. DD“) i usnama („N:2.2.C.88.π„), ukazuju na bronzano trofuntovno oruđe,mase 2 cente i 88 funti, sa arsenalskim brojem 2. Na obruču zadnjakaugraviran je originalni serijski broj 204i, očito naknadno, slavjano-serbskom recenzijom,tekst koji izradu oruđa pripisuje beogradskom Arsenalu: „ЗА ВЛАДЪНIЯ ГЕОРГIЯ ПЕТРОВИЧА ·I·ГО:ВЕРХОВНАГО ВОЖДА СЕРБСКА НАРОДА 1812:ГО:ГОДА СЛIТ У БЕОГРАДУ„. Na bočnoj strani levog ramena,opet naknadno,signiran je novi broj cevi,tekalibar „N:10 / К·3:ФУНТА“ (broj 10 / kalibar 3 funte),  a na desnom ramenu – masa, koja se za oko 1 kg razlikuje od one ispisane na usnama i trupu: „В·2:Ц·И90фун“ (ves2. cente i 90 funti).

Drugi primerak iz zbirke Vojnog muzeja (VM, inv.br.138/70) je četvorofuntovno oruđe koje na obruču trupa ima samo oznaku broja „No 2„. Na obruču zadnjaka urezan je tekst „ЗА ВЛАДЕНИЯ ГЕОРГIЯ ВЕРХОВНАГО ВОЖДА СЕРБСКА НАРОДА„, koji se nastavlja po obodu zadnjeg dela zadnjaka: „1811 ГОДА СЛИТЬ БЕЛЪГРАДУ„. Na bočnoj strani levog ramena utisnut je broj i masa cevi „Nо 1/ 4 :ценъти„a na desnom – kalibar „К·4фунте„. Nakon obnove rada Nižeg kursa Vojne akademije novoformirane Kraljevine SHS/Jugoslavije, u okviru objekta Akademije formiran je Artiljerisjki muzej Vojne akademije. U muzeju je bila izložena upravo ova cev.

U istom muzeju nalazi se i fragment prednjeg dela cevi (usne, glava i deo dušnika sa prednjim prstenom cevi,VM, inv. br. 141/109). Kvalitet odlivka znatno je lošiji od drugih sačuvanih primeraka. Na gornjoj strani dušnika, još u kalupu, pre livenja, aplicirana je oznaka u vidu stilizovanog grčkog krsta između dve palmove grane,koje su u donjem delu vezane trakom. Iznad ovih simbola, na lenti, plasiran je natpis u vidu devize:“18 СЕРБИА08„.  

   Istorijski muzej Srbije čuva tri ustanička topa. Četvorofuntaš u Konaku kneza Miloša u Topčideru, inv.br. OVO. 120/2033,nema vidljivih natpisa koji bi ukazivali na inostranu provenijenciju. Na bočnoj strani levog ramena, grubo i nevešto, sa ispuštenim slovima, urezana je oznaka kalibra „·4: ФУТА„,  na desnom – broj i masa cevi (“Nо  4 / К:4:ЦЕТИ“),a po obruču i zadnjem delu zadnjaka – „ЗА ВЛАДЕНIЯ ГЕОРГИЈАПЕТРОВИЧА :IГО ВЕРХОВНАГО ВОЖДА СЕРБСКА НАРОДА / 1811 ГОДА СЛИТЬ БЕЛЬГРАДУ„. Ovo oruđe, prema listi jugoslovenskih zahteva za povraćaj kulturnih dobara, izrađenojna temelju jugoslovensko-austrijskog sporazuma iz 1923, Arhiv S. R. Slovenijeje, 3. marta 1989, preuzeo iz Beča i predao ga Istorijskom muzeju Srbije.

Fragment prednjeg dela cevi izlivene u beogradskom Arsenalu. Zbirka VM, inv. br. 141/109)

Skraćena cev,kalibra 2 funte (odsečen vrat sa glavom i usnama, IMS, inv. br. OVO. 119/2026),koju je Istorijski muzej dobio 1955. godine iz Istorijske zbirke Narodnog muzeja, takođe nema drugih oznaka sem onih koje sa sigurnošću možemo pripisati ustaničkom Arsenalu. Na bočnoj strani levog ramena urezana je masa cevi (“В·76:ОКА“), na desnom – broj i kalibar (“Nо·9 / К·2:ФУНТА“),a po obruču zadnjaka-“ЗА ВЛАДЕНИЯ ГЕОРГИЯ ПЕТРОВИЧА ·I:ГО ВЕРХ…ОВНАГО ВОЖДАСЕРБСКА НАРОДА ·1811:ГОДА СЛИТЪ БЕЛЪГРАДУ„.No, cev predstavlja tipičan primer ustaničke adapacije standardnih poljskih oruđa u lako prenosive, brdske topove skraćivanjem, upravo prema opisu Gedeona Maretića.

Cev sa inventarskim brojemIMS OVO. 117/2000očito predstavlja ruski „Jednorog“ (top-haubicu) kalibra 1/4 puda, sistema Šuvalov M1757/1805. Na ovo ukazuju latinični natpisi na dušniku („1/4 PUD. HAUB: RUSS   /  8 C 20π/I. 134„) i usnama („N·1. 8. C. 45.π: 99). Na zadnjaku ruske cevi, međutim, takođe jenaknadno urezana oznaka beogradske Topolivnice:“ЗА ВЛАДЕНIЯ ГЕОРГИЯ ПЕТРОВИЧА I·ГО: ВЕРХОВНАГО ВОЖДА СЕРБСКА НАРОДА ·1812:ГОДА СЛИТЪ БЕЛГРАДУ„a na ramenima – “В. 8 центи“ i“Но. 1. к. 18 фунти“.

Na gornjem delu trupa bronzane petofuntovne cevi,koja se čuva u Topoli,utisnuta je oznaka „„.Možemo je tumačiti kao istočno-arapski arsenalski broj oruđa („15“),ali i kao oznaku kontrole „5 mutlaka„.Iznad vatrenika, naknadno je urezano ime  ДРАГО НЕСТОРОВИЋi inicijaliДР. Na bočnoj strani levog ramena, takođenaknadno,urezanajemasa cevi („В 6 ЦЕНТА„), na desnom – broj i kalibar („Nо 16 / К: 5 ФУНТА„), a na obruču zadnjaka – „ЗА ВЛАДЪНIЯ ГЕРОГIЯ ПЕТРОВИЧА:I ГО: ВЕРХОВНАГО ВОЖДА СЕРБСКА НАРОДА: 1812 ГОДА СЛIТЬ У БЕОГРАДУ“.  

Desna ručica,u vidu stilizovanog delfina,1904. godine je uklonjena mehaničkim putem,te iskorišćena za izradu krune Petra I Karađorđevića.

   Na suprotnosti koje vladaju između kvaliteta odlivaka i latiničnih signatura,s’jedne, tećirilskih natpisa,sa druge strane, prvi je ukazao Slobodan Radisavljević. Latinični natpisi i zapadnoarapske brojne oznake (VM, inv. br. 138/71,IMS, inv. br. Ovo. 117/2000), teistočnoarapski broj,odnosno,oznaka na oruđu u Topoli, pravilni su i odgovaraju kvalitetu odlivaka. Za razliku od njih, slavjano-serbske ćirilićne signature očito su urezane naknadno, neujednačenom veličinom slova i sa izvesnim razlikama u recenziji. Izgled i tehnički podaci trofuntovne cevi iz Vojnog muzeja (VM, inv. br. 138/71) ukazuju na austrijski poljski top M1753. Oruđe iz Istorijskog muzeja Srbije (IMS, inv. br. OVo. 117/2000) očito je ruski „jednorog“ M1805. Istočnoarapska oznaka  na topu iz Topole, kao i kalibar od 5 funti, čest u turskoj,ali van upotrebe u drugim evropskim armijama, ukazuje da je ovo oruđe u srpski artiljerijski park dospelo iz ratnog plena. Grb na fragmentu cevi iz Vojnog muzeja, očito utisnut još u kalupu (model od voska koji je topila usijana bronza), siguran je pokazatelj da je oruđe originalni ustanički proizvod. Štaviše, 1808. godina, kalibar koji odgovara jednofuntovnom topu, teizrazito loš kvalitet odlivka,možda znače da je ovo jedan od ranih radova Jovana Fogarašija i Joanesa Bote ili Milisava Petkovića.

   Navedene činjenice ukazuju da su Ustanici signirali kako oruđa ilegalno nabavljana u Austriji, dobijena od Rusa i zaplenjena od Turaka, tako i ona izrađena u beogradskom Arsenalu. Postavlja se pitanje sa kojim ciljem bi Srbi izlivanje svih cevi pripisivali domaćoj radionici? Slobodan Radisavljević je bio mišljenja da je ovo posledica ustaničke težnje da se prikrije pravo poreklo oruđa,kako bi se izbegle moguće političke implikacije.

  Ova teza imala bi smisla da je u pitanju samo materijal ilegalno nabavljen iz Austrije. Ali, oruđa iz ratnog plena, kao i ona dobijena od Rusa, nisu predstavljali tajnu koju bi trebalo kriti. Dalje, malo je verovatno da bi vispreni ustanički duh, da je želeo da obmane nepoželjne posmatrače, na cevima ostavljao originalne,strane signature. Srbi su, konačno,iz Austrije mogli da nabave i topove bez ikakvih oznaka, kao što je oruđe,u posedu zemunskog Trgovačkog društva, juna 1806. zabeleženo od strane kapetanabaronaVoldena.

Predaja topova Vojnom muzeju 1939 godine

   Austrijanci su još 1806. godine znali tipove i poreklo ustaničkih topova. Na ovoukazuje sadržaj navedenog Voldenovog izveštaja. Još je indikativniji raport kapetana Kepića (Kepich) od 14/26. aprila 1811. godine. Nakon misije obavljene u Topoli, grenadirski kapetan 62. pešadijskog puka „Wasquant“ informisao je barona Hilera o stanju i naoružanjumesnih fortifikacija. U dokumentu se,između ostalog,precizno navodi „…4 topa sa karama, od kojih su 2 austrijska, 1 ruski,te 1 srpski, izliven 1811. godine u Beogradu“. Kepić je samo prema natpisu na obruču zadnjaka, tipičnom za sačuvane cevi, mogao tačno determinisati „srpski top“. Iskusni grenadir svakako ne bi propustio da navede naknadne, lažne signature, da ih je primetio na austrijskim iliruskom oruđu.

Kruna izlivena od zaplenjenog turskog topa kalibra 5. funti

   Ako se analizira raspored i značenje ustaničkih oznaka na sačuvanim cevima, nameće se zaključak da one prate određenu šemu: na obruču zadnjaka signiranajegodina, mesto „izrade“,te Karađorđevo ime. Prema principu,očito preuzetom od Turaka, na bočnim stranama ramena označavan je arsenalski broj (“No……“), kalibar oruđa u funtama (“К:….фунта“),te težina cevi u centama, funtama ili okama (“В:…;  Ц“, centi, funta, oka).

    Prema dostupnim pisanim izvorima i sačuvanim cevima, ovakav način obeležavanja primenjivao se nakon 1811. godine.  Iz ovoga se naslućuje da je beogradski Arsenal u to vreme zaveo signiranje svih oruđa, bez obzira da li su u njemu kompletno izrađena ili samo reparirana. Primera radi, četvorfuntovne cevi iz Istorijskog i Vojnog muzeja (VM, inv.br.138/70),te dvofuntovna cev iz Istorijskog muzeja (IMS, inv. br. Ovo. 119/2026),predstavljaju kompletan proizvod beogradske Topolivnice. Cevi ruskog „jednoroga“ (IMS, inv .br.Ovo. 117/2000), austrijskog trofuntaša (VM, inv. br. 138/71),te turskog petofuntaša (Konak uTopoli), mogle su biti samo reparirane u Arsenalu. Po svemu udeći, do 1811. godine,za cevi izlivene u Beogradu primenjivanje kitnjastiji ali skuplji i komplikovaniji,stari austrijski sistem označavanja, koji je napušten iz praktičnih razloga.

 

Branko Bogdanovic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!