Snajperska puška 7,62×54 mm R M1991

U (bivšoj) JNA, snajperske puške činile su jedan od retkih segmenata pešadijskog naoružanja koji, po kalibru, nije bio unifikovan sa “Familijom automatskog oružja Zastava’’ (FAZ, baziran na metku 7,62×39 mm M1943 te sistemu Kalašnikova).  Naime, “srednji“ metak Jelizarova i Seminima nije odgovarao taktičko-tehničkim zahtevima snajpera, pa su naši konstruktori ovaj tip oružja razvijali oko stare domaće municije 7,9×57 mm. Konkretno, u kragujevačkoj FNP ZCZ, konstruktorski tim, sa Milutinom Milivojevićem i Milošem Ostojićem, prvo je razvio petometnu repetirku 7,9 mm M1969. Nakon uvođenja u operativnu upotrebu FAZ, Uprava pešadije uputila je zahtev za novim snajperskim oružjem. Na realizaciji zadatka angažovani su Milan Vasiljević (kao rukovodilac zadatka ispred VTI) i Božidar Blagojević (realizator projekta ispred kragujevačke FNP ZCZ). Stručnjaci su 1972. paralelno počeli da rade na konstrukciji neautomatske (repetirke, sistema Mauzer) i poluautomatske (sistema Kalašnikov) puške. Konačno, 1976, JNA je usvojila poluautomatsku snajpersku pušku 7,9 mm M1976. Dve decenije kasnije, fabrički tim je razradio novu koncepciju neautomatske snajperke, 7,9 mm M1993. Praktično, diskontinuitet u kalibru domaćeg snajperskog oružja predstavlja jedino poluautomatska puška 7,62 mm M1991. 

snajper M69

   Postavlja se pitanje kako je uopšte došlo do “iskakanja“ iz standardne lepeze preciznih pušaka?

  Avgusta 1974, Kolegijum saveznog sekretara za NO, bazirajući se na stavovima predstavnika domaće namenske industrije, odlučio se za kupovinu licence i osvajanje proizvodnje savremenog sovjetskog “srednjeg“ tenka T-72. Naredne godine u Upravi vojne industrije formirana je stručna radna grupa, zadužena za projekat “Kapela“. Ugovor sa SSSR-om konačno je potpisan 1978, a intenzivniji rad na osvajanju proizvodnje tenka T-72J (M84) započet je 1979. godine. Uz licencu za tenk, nabavljena je i licenca za tenkovski mitraljez 7,62 mm PKT (Puljemjot Kalašnikova, tankavoj) obr. 1961, koji se, na standardnom mitraljeskom bipodu ili tripodu Stepanova, koristio i kao pešadijsko (četno odnosno bataljonsko) oružje. Domaća industrija osvojila je proizvodnju mitraljeza pod oznakom 7,62 mm M84. To je, nakon pola veka, označilo povratak starog ruskog odnosno sovjetskog metka, 7,62×54 mm R (sa obodom) M1908  (M1930).

snajper M76

  Treba znati da je SSSR do 1947. godine Jugoslaviji prodao 104.000 pušaka i 4580 snajpera 7,62 mm mosin-nagan M1891/30, 7240 puškomitraljeza 7,62 mm dektjarev DP1927, te 950 mitraljeza 7,62 mm maksim M1910/30. Prema ugovoru iz 1947, Beogradu je odoben novi kredit od 78 miliona dolara (na 10 godina, sa kamatom od 2%), za koji je, između ostalog,  isporučeno 54000 karabina 7,62 mm mosin-nagan M1944 te 61 milion metaka 7,62×54 mm R. Međutim, armija se iz više razloga opredelila za tradicionalni puščani i mitraljski kalibar 7,9 mm, koji će ostati dominantan sve do usvajanja FAZ, odnosno, metka 7,62×39 mm. Praktično, osvajanje proizvodnje mitraljeza M84 i odgovarajuće municije, verovatno je dalo ideju o mogućnosti konačne unifikacije kalibra streljačkog naoružanja. Određeni uticaj svakako su imale i informacije o izvrsnim performansama sovjetske snajperske puške Dragunova (SVD obr. 1963), koja je, takođe, koristila municiju 7,62×54 mm R.

snajper M91

   Jevgenij Fedorovič Dragunov (1920-1991) rad na novoj, poluautomatskoj snajperki, započeo je 1957. godine. Koristeći se, između ostalog, i iskustvima koja je stekao tokom dvadesetogodišnjeg bavljenja sportskim streljaštvom, do 1962. je završio prototip izvrsnog oružja, koje je, godinu dana kasnije, uvedeno u naoružanje armije kao 7,62 mm SVD obr. 1963. Iako, na prvi pogled, SVD podseća na Kalašnikova, između ovih sistema postoji nekoliko bitnih razlika. Tačno je da je Dragunov preuzeo niz korisnih rešenja sa AK 47. Međutim, bitno je izmenio princip dejstva barutnih gasova na nosač zatvarača te sistem okidanja. Dragunov je u gasnu komoru ugradio regulator protoka gasova i gasni cilindar 6B1, u kome se kretao gasni piston (po konstrukciji sličan čelu klipa Kalašnikova, sa kružnim žlebovima i pstenovima). Piston je pod dejstvom barutnih gasova klizio duž cilindričnog potiskivača nosača zatvarača, udarao na prstenasti ispust i energiju predavao potiskivaču. Potiskivač se (za razliku od Kalašnjikovljevog klipa – fiksno vezanog za nosač) slobodno kretao unazad, udarao u čelo nosača, predavao mu energiju i, usled dejstva sopstvene opruge, vraćao u prednji položaj. Uz profilisani ispust sa leve strane i polukružno zadebljanje na glavi tela zatvarača (sistem bravljenja Kalašnikova), Dragunov je dodao i treću bradavicu za bravljenje (neophodnu zbog većih pritisaka metka 7,62×54 mm R). Osim toga, na snajperu je ugradio zasebne opruge udarača i obarače (kod AK-47 dvokraka žičana opruga istovremeno služi i kao udarna i kao opruga obarače). Oružje je imalo razdvajač koji je garantovao samo jedinačno dejstvo, kao i osigurač od slučajnog opaljenja. No, najveću novinu svakako je predstavljao skeletni kundak koji je prelazio u pištoljski rukohvat: ovakva konstrukcija znatno je uticala na smanjenje ukupne mase oružja a, istovemeno, činila ga je ugodnim za gađanje, pogotovo iz ležećeg položaja.

SVD M1963

   Domaći snajper 7,9 mm M76, u konstruktivnom smislu, predstavljao je lakše rešenje jer se bazirao na municiji sa vencem Praktično, na njemu je zadržano kompletno rešenje automatske puške M70, prilagođeno specifičnim, taktičko – tehničkim zahtevima za precizno oružje, te zahtevima koji su proizilazili iz impulsa metka 7,9×57 mm Najveća pažnja usmerena je na iskorišćenje barutnih gasova i konstrukciju cevi. Kod standardnih pušaka, deo gasova koji je potiskivao klip, napuštao je kanal cevi odmah nakon prolaska zrna preko baze otvora gasne komore. U cevi bi dolazilo do naglog pada pritiska, iako se zrno još uvek kretalo kanalom. Kod standardnog streljačkog oružja ovaj gubitak bio je zanemarljiv ali, kod snajperske puške, bitno je uticao na preciznost. Praktično, odvod gasova u regulator trebalo je odgoditi sve dok zrno potpuno ne napusti cev (kritično vreme odlaganja iznosilo je samo 0,5 mili-sekunde). Osim toga, konstrukciju same cevi, odnosno, koničnost, trebalo je prilagoditi krivoj pritisaka (rasporedu i visini amplituda). Nakon više hiljada merenja, ustanovljeno je da optimalna koničnost iznosi svega 0,01 milimetar. Konačno, u gasnu komoru ugrađen je regulator gasova. Imao je tri otvora različitog prečnika i tri “prozora“, obeležena brojevima “1“, “2“ i “3“ (prema veličini prečnika otvora). Postavljanjem regulatora u određeni položaj, regulisala se količina protoka gasova. Položaj “2“ koristio se prilikom gađanja pri normalnoj temperaturi vazduha, položaj “1“ – za vreme visokih temperatura, a položaj “3“ – do ispaljenja prvih 300 metaka i prilikom zaprljanosti gasne komore. Ako bi, tokom gađanja sa položajem “2“, došlo do prejakog izbacivanja ili smicanja venca čahure, zauzimao se položaj “1“.  Kod oružja 7,62 mm M91, konstrukcija čahure diktirala je dodatne zahteve; morala se menjati konfiguracija čela ležišta metka (zbog oboda čahure) i rešiti problem izbacivanja čahura (obod je zapinjao za klip). “Zastavin“ tim je uspešno rešio sve probleme. Pri tome, novi snajper nije predstavljao prostu kopiju sistema Dragunova, odnosno, zadržana je većina rešenja primenjenih i na domaćem modelu iz 1976. godine. Za pušku M91 konstruisan je i prigušivač zvuka, mase 900 g, koji nivo buke obara na minimum 12 decibela. Pri gađanju oružjem koriste se metak 7,62 mm sa zrnom M30(J) (pandan sovjetskom teškom zrnu M1930 D sa poprečnim opterećenjem od 25 g/cm²) ili običnim zrnom ČJ M87 (pandan ruskim odnosno sovjetskim lakim zrnima sa čeličnim jezgrom M1908 PS, M1908/1930 te M1988 ST-M2, poprečno opterećenje od 22 g/cm²), te tormentačni metak 7,62×54 mm M30(J) tip I i tip II. Za proveru puške na hladno upotrebljava se metak 7,62 mm DT (školski M84). Oružje je opremljeno skeletnim kundakom sa pištoljskim rukohvatom tipa Dragunova. Iako ovo pušku čini ugodnom za gađanje, njena masa je za 850 g veća od mase SVD.

 

Sistem i model SVD M1963 M1976 M1991
Kalibar mm 7,62 7,9 7,62
Broj žlebova   4 4 4
*Dužina cevi mm 547 550 620
Dužina puške mm 1220 1135 1195
Masa puške g 4300 (sa ON) 4600 (bez ON) 5150 (sa ON)
Početna brzina zrna m/s 830 730 790
Početna energija zrna J 3307 3410,6 3682,2
Masa zrna g 9,6 (lako zrno) 12,8 11,8 (teško zrno M30J)
Masa barutnog punjenja g 3,1 2,65 3 – 3,25
Broj metaka   10 10 10

 

Branko Bogdanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!