Charles J. Manville Oružje Online

Pojava gasnog oružja Prvi eksperimenti u kojima je suzavac upotrebljen u službi policije i vojske vršeni su u Francuskoj, početkom 20. veka. U borbi protiv anarhističke bande Žila Bonoa (Jules Joseph Bonnot, 1876-1912) koja je pljačkala banke širom Francuske, angažovana je policija i vojska, opremljena klasičnim naoružanjem, što je rezultiralo žrtvama i razaranjima objekata – skloništa bande. Nakon ovih iskustava, prefekt policije Pariza Luj Lepin (Louis Jean-Baptiste Lépine, 1846-1933) je 26. maja 1912. osnovao Specijalnu komisiju (CommissionSpéciale), zaduženu za "iznalaženje sredstava za neutralizaciju opasnih razbojnika i ludaka". Luj Lepin - prefekt pariske policije 1912 Komisiju su činili član ''Instituta Paster'' (l’Institut Pasteur), član Medicinske akademije (l’Académie de médecine), direktor opštinske laboratorije grada Pariza Andre Kling (André Kling, 1872-1947), oficir tehničkog odeljenja inženjerije, šef opštinske laboratorije, kao ilično Lepin. Komisija je predložila da se snage specijalne brigade Pravosudne policije (Police Judiciaire) opreme hemijskim oružjem na bazi ''suzavca'', koje neće imati ''omamljujuće ili efekte opasne po život''. Na osnovu ovih predloga, policija je formirala i tzv. ''Gasnu brigadu'' (Brigade des gaz, rasformirana 1939). Prvi sistem lansiranja rucnih bombi - britanska bomba Mils sa sipkom i puska SMLE Komisija je, inače, koristila rezultate ranijih vojnih istraživanja. Komitet i Artiljerijska direkcija francuske vojske su još u novembru 1905. oformili tajnu komisiju za proučavanje "gasa koji ne podleže klauzulama Haške konvencije''. Naime, u odeljku II Aneksa Haške konvencije potpisane 29 jula 1899, navedeno je da se zabranjujeupotreba ''projektila punjenih otrovnim gasovima''. Prva francuska bomba sa suzavcem M1913 Od predloženih supstanci, vojna komisija je isprobala tridesetak, uključujući i etil bromoacetat (ethyl bromoacetate), poznat još od 1850. po svojim iritirajućim svojstvima. Inženjerijska komisija (Commission d’étude du Génie) je 1909. godine eksperimentirala i sa uređajima za difuziju gasova. Pažnja je uglavnom usmerena na dve vrste ručnih bombi i pištolj za lansiranje gasnih patrona kalibra 26 mm. Lepinova komisija se 1912. godine takođe opredelila za etil bromoacetat. Policijskaprefektura Pariza je u septembru 1913. organizovala probe i vežbe, nakon čega je ''Gasna brigada'' osposbljena za neutralizaciju zabarikadiranih kriminalaca i rasturanje masovnih skupova i demonstracija gasom. S obzirom na uspeh opreme, Centralna inženjerijska uprava za opremanje (l’Établissement central du matériel du Génie) je 8. jula 1913. odlučila da i francusku vojsku snabde zaugušljivim ručnim bombama (termin suzavac - lacrymogène počinje da se koristi tek od 1915) na eksplozivnom principu, rađenim prema modelu koji je koristila policija. Telo “ bilo je od tankog mesinganog lima a raspršivanje 19 cm³ etil bromoacetata vršeno je pod uticajem udarnog talasa eksplozije male količine barutnog punjenja ili detonatora. Francuska vojska je zagušljive bombe suzavac prvi put upotrebila 14. avgusta 1914. u Alzasu protiv nemačke vojske, ali bez većeg uspeha, pošto nije uspela da postigne dovoljno efikasnu koncentraciju gasova na otvorenom prostoru. General Amos Fris - komandant U.S. Chemical Warfare Service. Odmah nakon pokušaja dejstva gasom, u savezničkim novinama su se pojavile priče o ''novom francuskom tečnom eksplozivu, turpinitu (Turpinite, Turpenite)''. No, ''turpinit'' je izmišljen od strane senzacionalističke štampe. Supstancu je, navodno, ''pronašao'' francuski hemičar Ežen Turpin (François Eugène Turpin, 1848-1927), a prepoznavala se po jakom, neprijatnom mirisu. Nemačke sanitetske ekipe predvođene timovima poznatih lekara, na licu mesta u Alzasu su utvrdile da od ''smrtonosnog'' gasa nije bilo nijedne žrtve. Dalje, eksperti, poput Frica Habera (Fritz Haber), inače nemačkog pionira u razvoju i upotrebi bojnih otrova, ustanovili su da je neprijatni miris nastajao usled nepotpunog sagorevanja pikrinske kiseline koja se koristila pri punjenju artiljerijskih granata. Bez obzira na to, Nemci su vesti protivničkih bulevarskih listova odmah iskoristili u propagandne svrhe, izveštavajući da je tokom francuskog napada smrtno nastradao veliki broj njihovih vojnika od sredstva zabranjenog Haškom konvencijom. Bez obzira na to, već u oktobru iste godine i Nemci su kod Nev Šapela (Neuve Chapelle) odgovorili artiljerijskim granatama punjenim lahrimatorom poznatim kao ''Beli krst'' (Weißkreuz, Weißkreuzkampfstoff). Time je otvoren pakleni krug upotrebe sve smrtonosnijih bojnih otrova, koji je na obe strane odneo veliki broj žrtava i ostavio na hiljade invalida sa užasnim posledicama. Sa Američkim ekspedicionim korpusom (American Expeditionary Forces, AEF), 1917. godine, na Zapadni front je došao i inženjerijski oficir Ejmos Fris (Amos Alfred Fries, 1873-1963). U to vreme, tačnije 15. avgusta 1917, Amerikanci su u okviru AEF formirali ofanzivnu Jedinicu za bojne gasove (Gas Service Section) koju je činio 30. inženjerijski puk zadužen za gasove i bacače plamena (30th Engineer Regiment - Gas and Flame, 13. jula 1918 preimenovan u 1. puk bojnih otrova – 1st Gas Regiment). Ejmos Fris je raspoređen za komandira jednog odeljenja puka. Fasciniran učinkom bojnih gasova, postao je jedan od najglasnijih zagovornika njihove upotrebe pa je 1919. unapređen u komandanta Prekomorskog diviziona za hemijsku ratnu službu (Overseas Division of the Chemical Warfare Service). Kada je komandant američke Službe za hemijski rat (U.S. Chemical Warfare Service, CWS), general Vilijem Sibert (William Luther Sibert , 1860 –1935) 1920. penzionisan, na njegovo mesto je postavljen Ejmos Fris. Istovremeno, američka vojska je na 60 km od Baltimora, u Edžvudu (Edgewood), započela izgradnju Arsenala za poizvodnju i ispitivanje gasnog oružja (Edgewood Arsenal, kasnije deo susednog Poligona Aberdin - Aberdeen Proving Ground, u koji je, 24. februara 1920, inkorporiran i 1. puk bojnih otrova. Slučaj Bonus armije Nakon iskustava veterana svih zaraćenih strana i upoznavanja javnosti sa užasnim posledicama upotrebe bojnih gasova, široka javnost je posle Velikog rata digla glas protiv njihove upotrebe. Patent za Menvilov visemetni bacac gasnih granata No, Ameriku i Evropu je zahvatila Velika ekonomska kriza koja je dovela do masovnih protesta nezaposlenih i štrajkova nezadovoljnih radnika. Sve više su jačali i protesti pristalica većih ženskih prava, protesti nezadovoljnih veterana Velikog rata ali i nemiri u kolonijama širom Afrike. Često se dešavalo da snage javnog reda nisu bile u stanju da se suprotstave masovnim demonstracijama. Kako su u međuvremenu razvijeni napredniji ''suzavci'' kao što su CS - Hlorbenzalmalonodinitril (chlorobenzalmalononitrile), CR – Dibenzoksazepin ili Algogen (dibenzoxazepine) i CN - Fenacil hlorid (phenacyl chloride), kao i efikasnije ručne bombe i municija na termogeneratorskom ili eksplozivnom principu, političari, vojno-industrijski kompleks ikonzervativni oficiri na čelu sa Ejmosom Frisom, uporno su se zalagali za primenu ''neletalnih'' gasova i u mirnodopsko vreme. Zanimljivo je da su se kao pristalice upotrebe gasova isticali i kasniji heroji Drugog svetskog rata, poput Džorža Patona (George Smith Patton Jr., 1885 –1945) i Daglasa Mekartura (Douglas MacArthur, 1880 –1964), dok je kasniji komandat operacije iskrcavanja u Normandiji i predsednik SAD, Dvajt Ajzenhauer (Dwight David "Ike" Eisenhower, 1890-1869), bio protivnik kako borbe protiv veterana – saboraca iz Velikog rata, tako i uptrebe gasova protiv civila. No, širenje ''bauka komunizma'' omogućilo je da se učesnici bilo kakvih protesta, a pogotovo radničkih štrajkova, proglase ''komunističkim agitatorima i državnim neprijateljima'', tako da su ućutkani protivnici upotrebe gasova u mirnodpsko vreme. Poseban elan pristalice upotrebe ''suzavca'' dobile su nakon nekoliko ''uspešnih'' primena hemijskog oružja, od koji je najpoznatiji razbijanje ''Bonus armije''. Početkom četvrte decenije 20. veka, naime, u SAD je došlo do velikih protesta veterana iz Velikog rata, koji nisu dobili uobičajene bonuse, a koji su bivšim borcima pripadali još od 18. veka. Broj protestanata je uskoro narastao na 37.000 pošto su 17.000 veterana pratile i njhove porodice. Ova masa, nazvana ''Bonus armijom''(Bonus Army), u leto 1932. se ulogorila na periferiji Vašingtona i svakodnevno protestovala ulicama prestonice. Obaveštajne službe su, navodno, došle do podataka da na protestante sve veći uticaj imaju komunisti pa je glavni državni pravobranilac SAD, Viljem Mičel (William DeWitt Mitchell, 1874 -1955), 28. jula 1932. naredio da se oni proteraju iz samog grada. Po nalogu prestoničkog šefa policije, superintendanta Pelhama Glasforda (Pelham Davis Glassford, 1883-1959), inače takođe veterana Velikog rata, policija je potisnula protestante u kamp na periferiji i pucala u masu, pri čemu su ubijena dva veterana. Nakon toga, predsednik SAD, Herbert Huver (Herbert Clark Hoover, 1874-1964), naložio je ministru odbrane (Secretary of War) Patriku Herliju (Patrick Jay Hurley, 1883 -1963) da potpuno rasturi masu. Rukovođenje operacijom povereno je načelniku Glavnog štaba Armije SAD, Daglasu Mekarturu. Od trupa, u akciji protiv pripadnika ''Bonus armije'' direktno su angažovani drugi eskadron 3. konjičkog puka (3rd Cavalry Regiment) sa isukanim sabljama i jedan vod od 6 lakih tenkova Reno (Renault) M1917 pod komandom majora Džordža Patona, treći bataljon 12. pešadijskog puka (12th Infantry Regiment), sa bajonetima nataknutim na puške, pod komandom potpukovnika Luisa Kunciga (Louis Albert Kunzig, 1882-1956) i štabno osoblje 16. pešadijske brigade vojnog distrikta Vašington, stacionirane u Fort Midu (Fort Mead). Tenkovi i oprema dopremljeni su iz Fort Majera (Fort Myer), gde je bilo sedište 3. konjičkog puka i centra za obuku u suzbijanju javnih nereda (tokom Velikog rata – centra za obuku u rovovskom ratu). Ovim trupama neposredno su komandovali zapovednik 16. brigade general Peri Majls (Perry Lester Miles, 1873-1961) i načelnik Glavnog štaba Daglas Mekartur. Prvi udar na veterane izvršen je upravo bombama sa ''suzavcem'' što ih je dezorijentisalo, tako da je čitav pokret brzo rasturen a prestonica ''oslobodjena opsade''. Policija je u to vreme hemijske bombe koristila za upotrebu na bliskim odstojanjima (do 50m), dok su za veće distance (80-100m) služili pištolji i puške (vojničke, sa principom lansiranja pomoću dodatka, kao tokom Velikog rata, ''sačmarice'' kalibra 12 sa municijom 18.5×70mmR i specijalne, kalibra 26,5 ili 37 mm). Projektili punjeni gasom aktivirali su se termogeneratorski ili eksplozivno. Prvi višemetni bacač Prvi višemetni bacač bombi konstruisao je 1935. godine Čarls Menvil (Charles J. Manville). Preko advokatske kuće Elemera Goldsmita (Elmer LeGrand Goldsmith, 1891-1950), Ralfa Lokvuda (Ralph G. Lockwood, 1890-2009) i Dvajta Galta (Dwight B. Galt), za svoje rešenje je 7. decembra 1937 dobio američki patent br. 2,101,148. Manvilov bacac Melvilova višemetna ''puška'' nije imala kundak a predstavljala je poluautomatsko oružje revolverskog tipa. Osnovu konstrukcije predstavljao je teški doboš koji se za svaki hitac, pomoću spiralne opruge, okretao za jedno ležište patrona u pavcu kazaljke na satu. Opruga se, inače, ponovo ''navijala'' tokom punjenja oružja. Melvil je do 1938. godine na tržište izbacio puške u kalibrima 12 (18.5x70mmR), 26,5 mm i 37 mm. Bacač sistema Menvil kalibra 12 (18.5x70 mmR) Prvobitni Menvilov bacač iz 1935. bio je izrađen od čelika i aluminijuma, sa dobošem kapaciteta 24 patrona kalibra 18.5x70mmR, koji je pokretala spiralna, satna opruga; pre upotrebe, doboš se morao ''naviti'' okretanjem u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu. Pištolj se sastojao od čelične cevi dužine 280 mm, aluminijumskog doboša, jednodelnog čeličnog rama sa prednjom pištoljskom drškom, kao i zadnjeg, drvenog pištoljskog rukohvata. Da bi se oružje napunilo, trebalo je odvrnuti dva zavrtnja na gornjoj šini, čime se bacač rastavljao u dva dela: prednji, koji su činili prednji rukohvat i doboš i zadnji – zadnja pokrivna ploča doboša i drveni rukohvat. Izgledi Manvilovog bacaca Udarač se aktivirao zaokretanjem i potiskivanjem dugmeta na zadnjoj strani oružja (u zavisnosti od smera okretanja, udarač je bio osiguran ili slobodan). Svako ležište metka (patrona) je na zadnjem delu imalo ugrađenu sopstvenu ''leteću'' udarnu iglu. Kada bi se obarača povukla ''na prvi zub'', udarač bi se zapeo, a povlačenjem obarače do kraja, udarač bi se oslobađao i dejstvovao na čelo igle komore koja se trenutno nalazila u njegovoj osi. Manvilovo oruzje prvi upotrebio general Danijel Depre Bacači 18.5mm spadaju u retko Menvilovo oružje koje je korišćeno tokom javnih nereda. Tokom generalnog štrajka u Tere-Hotu, Indijana, (Terre Haute, Indiana), 1935. godine, guverner okruga Vigo (Vigo County), Pol VorisMeknat (Paul Vories McNutt, 1891-1955), pozvao je u pomoć Nacionalnu Gardu Indijane (Indiana National Guard). U utorak, 23. jula, u grad je stiglo 1023 vojnika pod komandom brigadnog generala Danijela Deprea (Daniel Wray DePrez 1884 - 1967). Sutradan je došlo do sukoba 600 vojnika i 2000 simpazitera sindikata, u kome su vojnici prvi put upotrebili menvil višemetne bacače, ispaljujući u masu granate sa ''suzavcem''. Mašinski bacač (Machine Projector) menvil kalibra 26.5mm Naredne, 1936. godine, Menvil je projektovao bacač kapaciteta 18 svetlećih, dimnih ili CS patrona kalibra 26.5x80mmR. Na oružju je bila postavljena cev dužine 248 mm a nije moglo lansirati eksplozivne granate pošto je doboš bio slab da podnese veće pritiske ove municije. Da bi strelac lakše podneo trzaj pri opaljenju, zadnji, drveni rukohvat, zamenjen je onim od tvrde gume. Osim toga, ovaj model se razlikovao i po tome što je koristio dugačku, metalnu šipku sa dva zuba i ručicom, sličnu produženom zatvaraču standardne vojničke puške. Šipka se okretala i pomerala aksijalno pomoću ručice, prolazeći kroz prstenove na prednjem i zadnjem delu oružja, a služila je za bravljenje bacača. Zubi na šipki su, naime, nakon potiskivanja ručice unapred i obaranja na dole, ulazili u izreze u prstenovima i tako zabravljivali sistem. Povlačenjem ovog zatvarača unazad, oslobađao se prednji deo oružja, zaštitna kružna ploča ispred doboša se mogla okrenuti ulevo i osloboditi otvore, iz kojih je rukovalac vadio ispucane čahure i ubacivao novu municiju. Menvilovo gasno oružje (Gas Gun) kalibra 37mm Tokom 1938 godine, Menvil je specijalno za policiju razvio dvanaestometni bacač za gasnu, osvetljavajuću i dimnu municiju 37x127mmR. Konstruktor je imao na umu da se oružje koristi za indirektna dejstva (ubacna putanja projektila) a cev je premestio na donji deo rama – ispred najnižeg ležišta municije. No, puška je imala toliko veliku masu da se mogla koristiti samo sa specijalno konstruisanog tripoda tako da je bila nepraktična za upotrebu. Menvilov bacac u filmu Psi rata iz 1980 godine Zbog slabog plasmana, proizvodnja sva tri Melvilova modela obustavljena je 1943. godine. Po svemu je izgledalo da će i potpuno pasti u zaborav. No, situacija će se promeniti nakon Drugog svetskog rata, naročito u toku razrade američkog programa NINBLICK, razvijaju se revolverski bacači bojevih bombi, bliski Melvilovom rešenju. Primera radi, to su revolverski bacači granata južnoafrički/američki 40x46mm MGL Milkor i ruski 40mm RG-6 / 6G30 Gnom ili domaći RBGR 40/6 mm M07. I samo Melvilovo futurističko rešenje iz tridesetih godina 20. veka nije zaboravljeno: Džon Irvin (John Irvin) je 1980 godine, prema romanu Frederika Forsita (Frederick Forsyth) iz 1974, režirao fim ''Psi rata'' (The Dogs of War) u kome Kristofer Voker (Christopher Walker ) koristi ovaj bacač. Domaci RBG 40mm-6-M11, izraelsko-americki 40x46mm M32 MGL Milkor, ruski 40mm 6G30 Gnom Srpske ručne defanzivne bombe Branko Bogdanovic