Evropa ponovo pokušava da zatvori jednu od najvećih rupa u sopstvenim arsenalima: sposobnost preciznog konvencionalnog udara na velikim daljinama, bez čekanja na američke sisteme i političke odluke iz Vašingtona. Na izložbi Eurosatory 2026 u Parizu, MBDA je ponovo predstavila kopnenu krstareću raketu Land Cruise Missile, odnosno LCM, zamišljenu kao evropski ekvivalent američkog Tomahawka.
Problem je što sistem, iako lansiran pre više od dve godine, još nema ni jednog kupca. Usled retorike političara, potreba za evropskim konvencionalnim kapacitetom odvraćanja gotovo da se više ni ne dovodi u pitanje, a sa druge strane nijedna država do sada nije potpisala ugovor koji bi LCM pretvorio iz eksponata koji lepo izgleda na sajmovima u stvaran program nabavke.
LCM je izveden iz pomorske krstareće rakete MdCN, koja je u službi francuske mornarice još od 2017. godine. Opet, MdCN je razvijen na osnovu porodice Storm Shadow/SCALP, već poznate po napadima na Ruse. Nova verzija, označena kao LCM/NCM Mk2, projektovana je za pogađanje ciljeva udaljenih preko 1.000 kilometara.
Prema podacima MBDA, raketa zadržava osnovne karakteristike pomorske varijante: krstareću brzinu od oko 800 kilometara na čas i bojevu glavu mase 250 kilograma. Modernizacija donosi napredni infracrveni sistem navođenja, visoku otpornost na elektronsko ratovanje i smanjen radarski potpis, što bi trebalo da poveća šanse za prodor kroz neprijateljsku PVO.
LCM kao kopneni sistem za duboke udare
MBDA je za LCM razvila kopnenu lansirnu platformu na šasiji vojnog kamiona. Vozilo nosi četiri lansirna kontejnera i predviđeno je da samostalno rasporedi rakete, dejstvuje i brzo promeni položaj. Takav koncept odgovara savremenom bojištu, gde se svaki lanser velikog dometa posle otvaranja vatre odmah pretvara u prioritetnu metu za protivničke dronove, satelite i rakete.
LCM nije zamišljen samo kao raketa koja leti daleko. Njegova logika je da evropskim članicama NATO-a obezbedi sredstvo za udar po komandnim centrima, aerodromima, skladištima, industrijskim objektima i drugoj vojnoj infrastrukturi duboko u protivničkoj pozadini. Takav kapacitet posebno je važan u trenutku kada Evropljani shvataju da američko oružje ne mora uvek biti dostupno u roku, količini i političkom režimu koji njima odgovara.
Proizvođač predlaže i taktiku prezasićenja odbrane. LCM bi trebalo da deluje u koordinaciji sa novim dronovima Deluge, koji se u Francuskoj označavaju kao Durandal. Ti dronovi imaju domet od 500 kilometara i nosivost od 50 kilograma. Njihova uloga bila bi da iscrpe municiju protivničkih presretača, otkriju radarske položaje i nateraju PVO da se otkrije, pre nego što konačni udar izvedu krstareće rakete.
Takav paket pokazuje da MBDA ne prodaje samo projektil, već čitav koncept napada: najpre zasićenje, zatim otkrivanje protivničke odbrane, pa udar po ciljevima visoke vrednosti. U teoriji, to je evropski odgovor na problem gustih PVO mreža i na činjenicu da pojedinačna krstareća raketa više nije dovoljna protiv modernog protivnika.
Evropski jaz
Primarni kupci na koje MBDA računa jesu evropske države NATO-a koje žele opciju odvraćanja i udara dugog dometa. Operativna potreba je postala još vidljivija nakon što su Sjedinjene Države obustavile planove za raspoređivanje kopnenih lansera Typhon u Nemačkoj. Ti lanseri mogu da koriste Tomahawk, pa je njihovo moguće prisustvo u Evropi trebalo da zatvori deo praznine u dubokom udaru.
Evropski odgovor na duži rok trebalo bi da bude kroz naširoko najavljeni program ELSA, European Long-Range Strike Approach. U njemu učestvuju Francuska, Nemačka, Italija, Poljska, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo, sa ciljem razvoja oružja dometa većeg od 2.000 kilometara. Međutim, takav sistem ne očekuje se pre 2030. godine.
LCM se zato nudi kao rešenje za period pre ELSA programa. Domet veći od 1.000 kilometara, postojeća tehnološka osnova MdCN/SCALP linije i kopneni lanser trebalo bi da ga učine bržim putem do evropske autonomije od SAD u odnosu na potpuno nove projekte.
Problem je što evropske prestonice i dalje ne žure da plate tu autonomiju kroz ovaj prodizvod. MBDA je u Parizu priznala da još uvek čeka prvog kupca. Jedini ozbiljniji razgovori trenutno se vode sa matičnim Generalnim direktoratom za naoružanje francuskog Ministarstva oružanih snaga, odnosno DGA. Kompanija se nada da bi do kraja godine mogla da potpiše ugovor za razvoj i proizvodnju prve serije modernizovanih raketa za sopstvenu zemlju.
Dobar koncept, ali bez narudžbina
Zastoj otvara neugodno pitanje: da li Evropa zaista želi stratešku nezavisnost ili je samo rado pominje na sajmovima, u strategijama i političkim govorima? LCM izgleda kao logičan proizvod za sadašnji bezbednosni trenutak, ali bez čvrstih narudžbina ostaje industrijska ponuda, ne vojna sposobnost.
Dodatni problem je snažno najavljena konkurencija samima sebi saradnjom sa Ukrajinom. U budućnosti bi LCM mogao da se suoči sa raketom Neptun 2 ili Dugi Neptun, koju razvija konstruktorski biro Luč u Kijevu u saradnji upravo sa MBDA. Taj projekat na papiru cilja vrlo sličan domet i profil misije: udar po kritičnoj infrastrukturi protivnika, uz obećanja o nižim troškovima proizvodnje.
Time se evropska računica komplikuje. Na jednoj strani je LCM, skuplji i tehnološki zreliji naslednik francuskih krstarećih raketa. Na drugoj strani je ukrajinski pravac, nastao iz rata sa Rusijom i pritiska da se proizvodi brzo, masovno i jeftinije.
LCM trenutno stoji između potrebe i neodlučnosti. Evropa želi raketu svog „Tomahawk“ tipa, želi manju zavisnost od SAD i želi duboki udar pre 2030. godine. Međutim, dok ne stigne prvi ugovor, MBDA-in sistem ostaje dokaz da evropska industrija zna šta joj nedostaje, ali da evropske vlade još nisu spremne da to plate.
