Francuska odbrambena industrija pokušava da starom tenku AMX-30 udahne drugi život. Platforma koja je decenijama važila za jedan od problematičnijih kompromisa evropske tenkovske škole sada se razmatra kao osnova za teški kopneni dron, odnosno UGV, u okviru projekta Refurbot.
Ideja je jednostavna, ali vojno vrlo aktuelna: umesto da se stare ili penzionisane oklopne platforme seku, kanibalizuju ili ostavljaju u skladištima, deo njih može se pretvoriti u besposadne borbene mašine. Rat u Ukrajini pokazao je koliko su dronovi promenili vazdušni prostor iznad bojišta, ali i koliko raste potreba za kopnenim robotizovanim sistemima koji mogu da nose rizik umesto posade.
U projekat Refurbot uključeni su KNDS France i OBSAM, a cilj je analiza načina na koji se iz zastarelih platformi mogu dobiti „teške“ robotske sposobnosti. U fokusu su francuski AMX-30B2, naročito verzija Brenus, modernizovana devedesetih godina, koja je i dalje prisutna u zalihama francuske vojske.
Prema pisanju francuskih medija, demontaža AMX-30 traje još od 2015. godine, tempom od oko 50 vozila godišnje. Ipak, nekoliko primeraka standarda AMX-30B2 Brenus još postoji i upravo oni bi mogli da posluže kao osnova za eksperiment koji kombinuje staru šasiju, novi daljinski sistem upravljanja, optoelektroniku i lakše, brže oružje.
Brenus bez stare kupole
Na međunarodnoj izložbi Eurosatory prikazan je prototip AMX-30 u verziji Brenus, ali u potpuno drugačijoj ulozi od one za koju je tenk prvobitno projektovan. Stara kupola sa topom od 105 mm uklonjena je, a na njeno mesto postavljen je daljinski upravljani sistem naoružanja ARX-25 kalibra 25 mm.
To je velika promena borbene filozofije. AMX-30 više ne pokušava da bude klasičan glavni borbeni tenk, već robotizovana platforma za podršku, izviđanje, vatreno pokrivanje i delovanje u zonama gde bi slanje posade bilo previše rizično. Top od 25 mm nije zamena za tenkovski top, ali je upotrebljiv protiv lakih oklopnih vozila, utvrđenih tačaka, pešadije, dronova na malim visinama i ciljeva koji ne zahtevaju municiju velikog kalibra.
Prototip je opremljen robotskim modulom Toxo, sistemom koji omogućava daljinsku kontrolu šasije i integraciju optoelektronskih senzora. Time se stari tenk pretvara u platformu koju operater može da vodi bez posade u vozilu. Dodatno, sistem je integrisan sa dronom, što otvara mogućnost da kopneni robot dobija sliku iz vazduha, identifikuje ciljeve i deluje u koordinaciji sa drugim sredstvima.
Verzija Brenus posebno je zanimljiva zato što već ima dodatni paket zaštite. Reč je o eksplozivnom reaktivnom oklopu GIAT BS G2, razvijenom kako bi se poboljšala otpornost na raketne granate i protivtenkovske vođene rakete. Taj oklop nije čarobno rešenje protiv savremenih FPV dronova i tandem bojevih glava, ali daje osnovu za vozilo koje ne kreće od gole šasije.
Rat u Ukrajini promenio odnos prema starom gvožđu
Francuski pristup nije izolovan. Rat u Ukrajini pokazao je da se masovno koriste i sistemi koji bi u mirnodopskim analizama bili otpisani kao zastareli. Stare šasije postaju nosači dronova, improvizovani PVO sistemi, logistička vozila, samohodne vatrene tačke ili daljinski upravljane platforme.
U takvom okruženju, AMX-30 dobija novu vrednost ne zato što je odjednom postao moderan tenk, već zato što je dovoljno težak, dovoljno pokretan i dovoljno poznat da može da ponese novu opremu. Robotizacija menja računicu: ako u vozilu nema posade, njegova ranjivost se posmatra drugačije. Gubitak platforme ostaje skup, ali ne nosi isti politički i vojni teret kao gubitak posade.
Refurbot zato ne treba posmatrati kao pokušaj da se AMX-30 vrati u prvu liniju kao tenk. Realnija uloga bila bi teški kopneni dron za opasne zadatke: izviđanje pod vatrom, privlačenje protivničke vatre, podrška pešadiji, obezbeđenje pravaca, ulazak u urbane zone i delovanje u prostoru kontaminiranom minama, dronovima i protivoklopnim pretnjama.
Kompanije uključene u program tvrde da koncept izaziva interesovanje i u Francuskoj i u inostranstvu. Razlog je očigledan: mnoge zemlje imaju skladišta starih oklopnih vozila koja više nisu pogodna za klasičan rat, ali bi mogla da posluže kao osnova za besposadne platforme. U tom kontekstu pominje se i mogućnost primene sličnog koncepta na stare tenkove Leopard 1A5.
AMX-30: tenk iz škole brzine, ne oklopa
AMX-30 je francuski glavni borbeni tenk druge generacije, razvijen krajem pedesetih i uveden u proizvodnju 1966. godine, dok je puno operativno raspoređivanje počelo 1967. Nastao je u vreme kada su Francuska, Nemačka i Italija pokušavale da dođu do zajedničkog evropskog tenka. Projekat se raspao zbog različitih projektantskih filozofija, pa je Francuska nastavila samostalno.
Francuski pristup bio je jasan: pokretljivost i vatrena moć ispred teškog oklopa. U to vreme na Zapadu je postojala snažna pretpostavka da ni jedan tenk ne može dugoročno preživeti udar modernih protivtenkovskih sredstava, pa je veća pažnja posvećena brzini, manevru i silueti.
AMX-30 je dobio top kalibra 105 mm i relativno malu masu, što ga je činilo pokretnim, ali ga je zaštita ostavila ispod nivoa mnogih konkurenata. U teoriji, trebalo je da preživi tako što neće biti pogođen. U praksi, savremeno bojište je sve više kažnjavalo takvu filozofiju.
Verzija AMX-30B2 donela je značajna poboljšanja: hidromehanički prenos, laserski daljinomer, elektronski sistem upravljanja vatrom, pasivni noćni vizir i bolju termovizijsku opremu. Početkom devedesetih, Brenus paket je dodao eksplozivni reaktivni oklop BS G2, namenjen boljoj zaštiti od RPG i protivtenkovskih raketa. Ipak, modernizacija nije mogla da izbriše osnovni problem: platforma je rođena kao kompromis između pokretljivosti i zaštite.
Od fijaska do robotske platforme
Podsetimo, ranije smo pisali o AMX-30 kao o francuskom fijasku i jednom od najgorih tenkova svoje generacije, upravo zbog toga što je njegova osnovna filozofija postala problem čim su se promenili zahtevi bojišta. Tenk koji je trebalo da nadoknadi slabiji oklop brzinom i manevrom vremenom je gubio prednosti, dok su dodaci zaštite pogoršavali njegove dinamičke osobine.
Upravo zato je sadašnji projekat zanimljiv. Francuzi ne pokušavaju da dokažu da je AMX-30 bio potcenjen supertenk, već da iz zastarele i kompromitovane platforme mogu izvući korisnu robotizovanu sposobnost. Drugim rečima, ono što je nekada bilo slabost za tenk sa posadom može postati prihvatljiv rizik za besposadno vozilo.
Stari AMX-30 više ne mora da preživi kao glavni borbeni tenk u duelu sa savremenim oklopom. Dovoljno je da ponese senzore, top od 25 mm, daljinsko upravljanje i dodatnu zaštitu, pa da obavi zadatak koji bi za posadu bio previše opasan. U tome se nalazi logika Refurbota: ne rehabilitacija AMX-30 kao tenka, već njegovo pretvaranje u potrošnu, ali tešku robotsku platformu.
Program još ne znači da će francuska vojska masovno vratiti AMX-30 u jedinice. Za sada je to prototip i koncept, ali koncept koji se uklapa u novu realnost rata. Stare platforme više nisu samo otpad, a robotizacija više nije dodatak za budućnost. Ona postaje način da se iz hladnoratovskog gvožđa izvuče poslednja vojna vrednost.
