Do 16. veka znamenite ličnosti su ubijane noževima, davljene, trovane… A onda je svet upoznao pištolj, koji i danas predstavlja omiljeno oružje atentatora
Martin Lefenholc (Martin Löffelholz) je 1505. godine obznanio pojavu jednog novog mehanizma za opaljivanje ručnog vatrenog oružja – mehanizma na kolo. U isto vreme ovo tehničko čudo, verovatno „izmišljotinu” nekog od tadašnjih sajdžija, skicirao je i Leonardo da Vinči. Naime, dotle su se puške „palile” na najjednostavniji način; barutu u falji prinosila se usijana žica ili tinjajući fitilj i, to bi bilo to. Međutim, mehanizam na kolo je predstavljao daleko složenije ali i sigurnije rešenje koje je oslobađalo jednu ruku strelca; praktično, njegova pojava označiće i pojavu novog oružja – pištolja kolašice (eng. wheellock, puffer).
Osnovni delovi mehanizma na kolo bili su tabanska daščica, oroz, točkić, opruga i sistem poluga sa lančićem. Čelični, po obodu nazubljeni točkić, prolazio je kroz čanak, a sistemom poluga sa lančićem bio je povezan sa oprugom. Točkić se specijalnim ključem navijao za izvestan deo kruga i kočio u tom položaju. Na njegov obod je spuštan komad pirita, učvršćen u čeljustima oroza. Povlačenjem obarače, točkić se oslobađao i brzo okretao. Trenjem između pirita i čeličnih zubaca točkića stvarale su se varnice koje su palile barut u čanku. Prema današnjim merilima, kolašica bi asocirala na kombinaciju klasičnog sata i džepnog upaljača.
Novo oružje su najpre prihvatili konjanici i – tada česti drumski razbojnici i plaćene ubice. Kako bi se sprečila zloupotreba kolašica od strane kriminalaca, one su već do 1575. godine bile zabranjene u Parizu, Firenci, svim gradovima Nemačke, Austrije i Engleske. No, kao i danas, restriktivni (tada i drakonski) zakoni nisu uplašili zločince.
Fransoa d’Orlean, drugi vojvoda od Giza (poznat i kao „Ožiljak”), stekao je neograničenu moć nakon ubistva mladog francuskog kralja, supruga vojvodine sestričine Meri Stjuart. Fransoa se praktično stavio na čelo katoličke apijanse koja je, nakon dugotrajnih progona, započela i otvoreni rat protiv protestanata. Fransoa je vremenom stekao mnogo neprijatelja; sem Hugenota, Engleza i Španaca, protiv sebe je imao i moćne prinčeve iz kuće Burbon i Konde. Međutim, glave će mu ipak doći domaći kalvinista Poltrot de Mer. Samo godinu dana nakon početka religioznog rata, Fransoa je pripremao napad na protestantski Orlean. De Mer je bio ubeđen da katoličku plimu može zaustaviti samo ubistvo vojvode od Giza. Odlučan da izvrši „svetu” misiju, atentator je nabavio tada najmodernije oružje – pištolj kolašicu.
U jedno sumorno jutro 1562. godine, zavukao se u gusto žbunje kraj puta kojim je trebalo da projaše Fransoa. Uskoro, se pojavio vojvoda sa dva pratioca. De Mer je sačekao da grupa prođe između dva orahova drveta; tada je mamuznuo konja, izleteo na put i vojvodi, iz neposredne blizine, ispalio smrtonosni hitac u leđa. Bio je to prvi atentat u istoriji izvršen pištoljem. Atentator je odmah uhvaćen i osuđen na užasnu kaznu, namenjenu samo ubicama kraljeva i visokih plemića – čerečenje konjima.
Naravno, surova kazna nije obeshrabrila potencijapne atentatore, pogotovo što su bezrezervno poverovali da se pojavilo ideapno i sigurno oružje za njihove mračne namere. Da svaka novina ima i svojih mana dve decenije kasnije uverio se atentator na Vilema „Tihog”, prvog princa od Oranja i utemeljivača holandske nezavisnosti. Vilem je rođen 1533. godine u protestantskoj porodici api je odgajan u katoličkom duhu. Međutim, 1573. godine se otvoreno izjašnjava kao kapvinista; ovim gestom je na sebe navukao ne samo mržnju Španaca, protiv kojih se borio za nezavisnost Holandije, nego i svih fanatičnih katolika. Jedan od njih je 1582. godine rešio da ubije Vilema. Tokom priprema za atentat, napravio je kobnu grešku; svoju kolašicu je prepunio barutom.
U trenutku kada se približavao žrtvi i povukao obarač, pištolj je jednostavno eksplodirao. Eksplozija je atentatoru raznela šaku tako da nije bio u stanju da upotrebi pomoćno oružje – bodež. S druge strane, snažni plamen je Vilemu potpuno oprljio kosu i bradu pa su njegovi lekari u prvom trenutku pomislili da je – mrtav. „Tihi” princ je atentat ipak preživeo bez većih posledica – kosa i brada su uskoro ponovo izrasli. Na žalost, dve godine kasnije Vilem nije bio iste sreće. Novi atentator je u pištolj stavio tačno odmerenu količinu baruta i – tri kugle. U Delftu se približio princu i iz neposredne blizine mu je ispraznio gomilu olova u predeo stomaka. Ovaj put, Vilem je zaista bio mrtav. Ujedno, pištolj je potvrdio mračnu reputaciju nezamenljivog oružja atentatora.
