Univerzalni mitraljez ”M-60” (Machine gun 7,62 mm) u našoj klasifikaciji pre bi dobio prefiks puškomitraljez. Nezavisno od klase u koju je smešten, konstruktori bi verovatno bili zadovoljni da ga je pratio atribut iz naslova ovog teksta – ružno pače. Međutim, to nije tako.
On će u istoriji naoružanja ostati poznat po mnogo ružnijem ”epitetu”: krmača, svinja (pig). Stekao ga je opravdano – kako zbog rogobatnog izgleda, tako i zbog niza nedostataka koje nijedna modernizacija nije uspela do kraja da otkloni.
Marko Porcije Katon je u svoje vreme napisao: ””Quod ab initio vitiosum est non potest tractu temporis convalescere”. Tu sentenciju, poznatu kao regula Catoniana, veoma slikovito je preveo najveći pravnik srpskog duhovnog i jezičkog prostora Valtazar Bogišić: ”Što se grbo rodi, ni vrijeme ne ispravi”.
Ovaj mitraljez nije samo primer tvrdoglavosti planera, već je mnogo važniji kao dokaz jedne doktrine: kao takav, sa svim svojim nedostacima, on je od strane moćnog proizvođača jednostavno nametnut saveznicima (dobrovoljnim i prinudnim).
Stigao je da služi u 54 države (!), a da se proizvodi (osim američkih fabrika) u još dve. Kleli su ga, mrzeli, ali su ga koristili i koriste. Prava kazna za vojnika, tako bi se on mogao nazvati. Njegovoj popularnosti nije mogao doprineti čak ni Silvester Stalone kao Rambo u drugom nastavku istoimenog serijala, po kome je ovaj mitraljez i postao šire poznat.
Amerikanci nisu mnogo lutali (a trebalo je, možda bi tako lakše našli rešenje) posle Drugog svetskog rata. Taj rat oni su dočekali nespremni kada je reč o univerzalnim mitraljezima (puškomitraljezima). Korišćeni su Brauningovi modeli ”M1917”, ”M1918-BAR” i ”Džonson”, a najzastupljeniji je bio još jedan Brauningov model ”1919A4”. Bilo je tu i ”Hočkisa”, ”Luisa”, svega što je moglo da puca.
Amerikanci su bili fascinirani nemačkom tehnikom (s pravom), posebno mitraljezom ”MG-42” pa su napravili kopiju pod oznakom ”T24 machine gun”. Kalibar je bio 7,62mm, a oružje je bilo predviđeno za ”Springfildov” metak 30-06 (7,62x63mm). Ono nije stiglo na proizvodnu liniju jer se rat završio. Međutim, ostao je problem – Amerikanci nisu imali savremeni univerzalni mitraljez dostojan reputacije njihove oružarske industrije. Stoga su se odlučili da naprave nešto svoje, koliko-toliko originalno.
Međutim, lakše je to bilo reći nego učiniti jer je u sferi automatike praktično već sve bilo pronađeno. Konstruktori su se opredelili za hibrid: kombinovali su rešenja sa dva nemačka modela. Sa automatske puške ”FG-42” preuzet je sistem pozajmice barutnih gasova, a sa ”MG-42” način hranjenja redenikom. Glavni proizvođač bio je ”Saco Defense Systems” i on je prava kasnije prodao kompaniji ”General Dynamics Corporation”. Sa sedištem u Virdžiniji, ”GDC” jeste jedna od najvećih svetskih kompanija za proizvodnju oružja. Kuriozitet je da je na čelu Saveta direktora, kao izvršni direktor, Srpkinja Fibi Novaković, ranije zaposlena u Ministarstvu odbrane.
Prvi prototip označen je kao ”T-44” i pojavio se već 1946. godine, koristeći isti metak kao ”FG-42” (7,62x57mm). Nasledio je potpuno automatiku, dok je mehanizam za uvlačenje redenika umesto horizontalno, sa strane, stizao odozdo prema gore. Pošto je već tekao postupak za usvajanje skraćenog metka 7,62×51 NATO (”T-65”), radovi su obustavljeni, iako se još neko vreme eksperimentisalo s ”nemačkim” metkom.
Novi prototip, ”T-52” razvijan je od 1947. do 1952. godine. Amerikanci su napustili prvobitni način uvođenja redenika i vratili se na provereno rešenje, u potpunosti prihvaćeno sa ”MG-42”. Posle 1952. godine nastavili su rad na jednoj od njegovih varijanti pod oznakom ”T52E3”, ali su mu dali radni indeks ”T 161”. Oni se spolja nisu razlikovali. Međutim, razlika je bila u tehnologiji proizvodnje. ”T-52” , koji je razvijan u fabrici ”Bridge” u Filadelfiji kao i ”T-161” bili su pokušaj naručioca da se na dva različita mesta uoče i uklone nedostaci početnog dizajna kojim su svi bili nezadovoljni. Smatralo se da je reč o različitoj tehnologiji kod proizvođača. Taj postupak je doveo do treće, eksperimentalne modifikacije, ”T161E1”. Ona je, konačno, usvojena 1957. godine pod zvaničnom oznakom ”Machine gun 7,62mm M60”.
Kako se pokazao u praksi? U celini, ”M60” se nije proslavio, ostavljajući utisak prosečnog, pa i neuspelog oružja. Njime niko nije bio zadovoljan. Ako bismo se bavili eufemizmima, onda bismo rekli da nije ispunio sva očekivanja. To jeste pomalo začuđujuće, s obzirom na to kakvo iskustvo Amerikanci imaju u oružarskoj industriji. Kao da je neko namerno zapostavljao značaj lakih mitraljeza na ratištu. To se posebno odnosi na rane serije koje su bile izuzetno nepouzdane. Sklop pozajmice barutnih gasova vrlo brzo bi se, usled vibracija pri dejstvu, razdesio i rasklimatao, pa su ga poslužioci samoinicijativno ojačavali žicom (!).
Samo rešenje konstrukcije bilo je takvo da nije sugerisalo lako i logično sklapanje, pa se događalo da se pogrešno sklopi. Na ratištu bi takva vrsta zabune koštala života. Zatvarač je takođe bio nepouzdan. Korišćeno, raubovano, oružje imalo je sklonost ka samoopaljenju. Da bi zamenio cev, strelac je morao da rasklopi nožice, skine gasni cilindar i spusti oružje na tle, ili pozove u pomoć drugog vojnika.
Poređenja radi, ”MG 42” imao je bipod pričvršćen za fiksno kućište cevi, dok je automatika u potpunosti eliminisala potrebu za gasnim cilindrom. S desne strane ”šarca” postojala je brava s vratancima. To je omogućavalo da se za dve-tri sekunde ubaci nova, hladna cev. Zašto to nisu primenili, ostaje pitanje. Ni tu nije bio kraj mukama korisnika.
Konstruktor je maksimalno olakšao oružje kako bi ga doveo u kategoriju lakog mutraljeza, a ne univerzalnog. Neki od nedostataka otklonjeni su u modifikaciji ”M60E1”, međutim ona je izrađena u maloj seriji. Ono što je bilo dobro kod ovog mitraljeza jeste smeštaj povratno- udarne opruge s amortizerom u kundak, što je skraćivalo ukupnu dužinu oružja, ali i to rešenje je već viđeno na ”MG-42” u znatno boljem izvođenju; za pohvalu su velika drška za nošenje i nožice (bipodi) koje su mogle da se skinu čuvale su strelca od opekotina. Za rasklapanje je mogao da se iskoristi i metak kao pomoćni alat.
”Saco Defence” je nastavio da traga za poboljšanjima, ali i drugim verzijama. Tako je 1983. godine razvio varijantu ”M60E3” koju su Mornarica (US Navy) i marinci usvojili kao laki mitraljez. On je trebalo da poboljša karakteristike osnovnog modela i bude kompatibilan zadacima i nameni specifičnim za marince.
Podsećamo da Mornarica predstavlja u stvarnosti posebne OS sa svojim sistemom nabavki naoružanja i opreme, pa ono što odgovara US Army ne odgovara obavezno i Mornarici. Ta logika nekada daje rezultate, nekada ne. Ovom prilikom poboljšanja su bila gotovo nebitna: jedino pravo poboljšanje bio je pristupačniji proces zamene cevi, pošto je drška za nošenje oružja pomerena na cev, a gasni cilindar je fiksiran bez mogućnosti uklanjanja.
Inače, ono što je bilo daleko važnije, taktičko-tehničke osobine, postale su lošije! Lakša cev mogla je da izdrži samo 100 metaka neprekidne paljbe, a već posle 200-250 hitaca takve paljbe cev je mogla da se baci.
Uveden je prednji pištoljski rukohvat (kao na mnogim varijantama ”Tompsona” ili rumunskog ”Kalašnikova”), ali je tako plasiran da je šaka strelca bila preblizu usta cevi što je dovodilo do opekotina. Zbog ukupne smanjene mase došlo je do destabilizacije oružja.
Uz to, problemi s čestim kvarovima i lomovima na delovima zatvarača nikad nisu bili rešeni. Korpus marinaca i Mornarica dobili su 1995. godine novu modifikaciju, označenu kao ”M60E4”, koja je ujedno i poslednja za američke snage. Taj model imao je ojačan dvonožac, poboljšan prijemnik municije, cev sa znatno dužim vekom trajanja, mogućnost instaliranja raznih optičkih pomagala i pouzdaniji rad sklopa za okidanje. Kako bi se uverili da su performanse poboljšane, konstruktori su izveli neprekidnu paljbu 850 metaka u ciklusima od minut i 45 sekundi. Ispitivanja su prošla bez zastoja.
Prema ovom mitraljezu svi su se, izgleda, ponašali kao prema privremenom rešenju, a on je eto već decenijama u upotrebi. Na smenu mu je došao belgijski ”M240” (”FN Mag”). On se u Americi proizvodi licencno u sledećim fabrikama: ”FN America”, ”U.S. Ordnance”, ”Barrett Firearms Manufacturing” i ”Colt Canada”. Nešto je teži od ”M60E4” (dva do tri kilograma), ali je neuporedivo pouzdaniji. ”M60E4” je i dalje u službi Nacionalne garde i drugih pomoćnih jedinica, a nudi se i za izvoz.
Varijante su brojne i mogu se lako razlikovati:
- ”M60” je bazni model kod koga se uočava da je bipod pričvršen za cev. U naoružanje je ušao, kako smo već naveli, 1957. godine.
- ”M60E1”. Modifikacija sa bipodom na gasnoj komori koja je odvojena od cevi.
- ”M60E2”.Varijanta za ugradnju na vozila. Kundak je zamenjen ručicama, a okidač polugom-prekidačem.
- ”M60E3”. Olakšana verzija ”M60E1” sa prednjim rukohvatom, plastičnim potkundačnim delom i drugim poboljšanjima.
- ”M60E4” (Mk 43 mod. 0/1) je modifikacija serije ”E3” sa mogućnošću montiranja raznih optičkih ništana.
- ”M60E6” je varijanta serije ”E4” napravljena kao zamena za ”M/62” koju koristi danska vojska. Tri kilograma manje mase, dvostruko sporije brzine paljbe (oko 550 metaka u minuti).
- ”M60B” – varijanta za helikoptere s pištoljskom drškom, korišćena šezdesetih i sedamdesetih.
- ”M60C” – opcija za ugradnju na helikoptere s električnim okidačem koji mogućava pilotima da dejstvuju daljinski iz kabine.
- ”M60D” Zamena za ”M60B”, konstruisana za ugradnju na kopnena, vodena i vazdušna sredstva sa ručkama umesto kundaka i polugom -prekidačem umesto okidača.
- ”M60A-adapted”. Varijanta napravljena za metak velike snage ”KCM256E1” i razrađena za potrebe rata u Vijetnamu. Nije ušla u upotrebu zbog završetka rata.
Ovaj mitraljez proizvodili su u SAD sledeće korporacije:
- Bridge Tool & Die Works, Inc”. Filadelfija (Pensilvanija). Proizvodila je delove za rane modele ”M60”.
- ”General Motors Corp. Inland Manufacturing Division”, Dejton, Ohajo.
- ”Maremont Corp, New England Division – Saco Defense Systems”, Mejn. Zajedno s licencom prodat je korporaciji ”General Dynamics Armament &Technical Products” (Reston, Virdžinija).
- ”U.S. Ordnance, Inc”, Reno (Nevada). Trenutno jedini američki proizvođač.
- U Južnoj Koreji proizvođen je do 2011. godine.
- U narodnoj Republici Kini proizvođen je do 1988. godine pod oznakom ”Tip 57”.
- Za građansko tržište u SAD proizvedeno je mnogo poluautomatskih varijanti. Unutrašnji delovi su prepravljeni da u potpunosti onemoguće vraćanje na rafalni način dejstva. Bez obzira na to što je ovo rešenje odobrio ”Američki biro za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksploziv” (”BATFE – U.S. Bureau of Alcohol, Tobacco, Rirearms and Explosives”) upotreba ovih poluautomatskih varijanti najviše zavisi od lokalnih propisa. ” Saco Defense Systems Division” je ovlastio kompaniju ”U.S. Ordnance” za proizvodnju delova za ”M60”, tako da je sada ova kompanija trenutni proizvođač poluautomatske verzije i delova za nju. Novi ”M60” za građansku upotrebu košta između trinaest i četrnaest hiljada dolara, a nek modeli, s posebnom opremom za noćni lov na sitne štetočine koštaju i do 65.000 dolara.
I da ponovimo – korišćen je ili se još koristi u 54 države! I on se ”umešao” u SVO. Izvesna količina varijante ”M60 E4” koristi se prvenstveno kao mitraljez, odnosno dejstvuje s postolja. Za jedan prosečan, gotovo improvizovani model, veliki uspeh. Pretpostavljamo da je jasno i zašto.
