Sovjetski Savez je šezdesetih godina prošlog veka razvio tenk koji je po mnogim tehničkim rešenjima bio ispred zapadnih konkurenata. Novi oklop, znatno manja silueta i automatizacija dotad nezamisliva za serijske tenkove trebalo je da mu obezbede veliku prednost na evropskom ratištu. Međutim, ono što je izgledalo izuzetno na konstruktorskim crtežima pokazalo se mnogo zahtevnijim kada je stiglo u vojne jedinice.
Problem nije bio u jednom lošem delu koji je trebalo zameniti, već u činjenici da su konstruktori istovremeno pokušali da uvedu čitavu generaciju novih tehnologija. Pogonski sistem, hodni deo i mehanizam za punjenje topa morali su da funkcionišu zajedno, unutar izuzetno kompaktnog vozila. Svaki novi kvar pretvarao se u dodatni posao za vojne mehaničare, dok je proizvodnja već bila pokrenuta.
Posledice su bile neuobičajene čak i za sovjetsku vojnu industriju, naviknutu na ubrzano uvođenje nove tehnike. Prema istorijskim podacima, čitava prva proizvodna grupa tenka T-64 povučena je iz upotrebe nakon svega nekoliko godina. Reč je o 250 vozila koja su predstavljala približno petinu ukupne proizvodnje prvobitne verzije tog tenka.
Morozov je dobio zadatak da napravi tenk kakav niko nije imao
Razvoj budućeg T-64 započeo je u Harkovu sredinom pedesetih godina pod rukovodstvom Aleksandra Morozova, konstruktora koji je prethodno učestvovao u stvaranju T-34 i T-54. Sovjetskoj vojsci bio je potreban naslednik tenkova T-54 i T-55, ali sa znatno boljim naoružanjem i zaštitom, bez velikog povećanja mase. Prvi veliki korak predstavljao je Objekat 430, čija ispitivanja nisu pokazala dovoljno veliku prednost da bi se opravdalo njegovo uvođenje u serijsku proizvodnju.
Harkovski konstruktori zatim su razvili Objekat 432, koji je dobio glatkocevni top D-68 kalibra 115 mm, automatski punjač i višeslojni oklop. Prvi prototipovi završeni su 1962. godine, a odluka o proizvodnji probne serije doneta je čak pre završetka svih ispitivanja. Time je sovjetsko rukovodstvo praktično prihvatilo da se deo razvoja novog tenka nastavi tokom njegove proizvodnje i upotrebe u jedinicama.
T-64 je zvanično uveden u naoružanje 30. decembra 1966. godine, iako su prvi primerci proizvedeni nekoliko godina ranije. Zbog poverljivosti projekta tenk nije prikazivan na velikim javnim paradama, a zapadni obaveštajni analitičari dugo nisu imali pouzdane podatke o njegovoj konstrukciji. Kada su se pojavile fotografije sa sovjetskih vojnih vežbi, novo vozilo privremeno je dobilo zapadnu oznaku M-1971.
Tri člana posade i oklop koji je promenio konstrukciju tenkova
Jedna od najvećih inovacija bilo je uklanjanje četvrtog člana posade, poslužioca topa. Umesto njega, T-64 je dobio mehanizovani sistem koji je automatski dovodio granatu i barutno punjenje do zatvarača topa, čime su u kupoli ostali samo komandant i nišandžija. Zajedno sa vozačem u prednjem delu trupa, posada je brojala tri čoveka, što je omogućilo smanjenje unutrašnje zapremine i ukupnih dimenzija vozila.
Podjednako važan bio je višeslojni oklop, koji je kombinovao čelik sa nemetalnim materijalima umesto oslanjanja isključivo na debele čelične ploče. Prednji deo trupa imao je slojeve čelika i stakloplastike, dok su u kupoli prvih verzija korišćeni aluminijumski umetci, a kasnije keramički materijali. Takva zaštita predstavljala je veliki iskorak u borbi protiv kumulativnih projektila, jer je omogućavala povećanje otpornosti bez proporcionalnog povećavanja mase.
Razvoj ovakvih oklopnih rešenja nastavio se i kod drugih sovjetskih tenkova, uključujući T-80, čija je višeslojna zaštita predstavljala posebno složen konstruktorski problem. T-64 je pritom imao masu od približno 34 do 36 tona, zavisno od rane proizvodne konfiguracije, što je bilo relativno malo za nivo zaštite i vatrene moći koji je nudio. Ipak, upravo je nastojanje da se sve te mogućnosti smeste u tako kompaktan trup stvorilo niz problema sa održavanjem.
Motor 5TDF: 700 konjskih snaga u prostoru koji je diktirao čitav tenk
Za T-64 razvijen je neobičan dizel motor 5TDF, sa pet cilindara, deset naspramno postavljenih klipova i dve radilice. Dvotaktna konstrukcija omogućavala je razvijanje 700 konjskih snaga uz znatno manju visinu i zapreminu nego kod klasičnih tenkovskih motora slične snage. To je konstruktorima omogućilo da smanje motorni prostor i dobiju nisku siluetu čitavog vozila.
Međutim, upravo je ovaj motor postao najveći izvor problema tokom početne eksploatacije. Bio je zahtevan za proizvodnju, osetljiv na kvalitet održavanja i stanje sistema za prečišćavanje vazduha, dok su visoka toplotna opterećenja dodatno komplikovala rad pogonskog sklopa. Naročito su problematični bili uslovi sa velikom količinom prašine, kada je nedovoljno efikasno prečišćavanje usisnog vazduha moglo da ubrza habanje motora.
Razmere problema vide se u sovjetskim podacima sa ispitivanja sprovedenih 1969. godine na grupi od 65 tenkova. Zabeležen je 41 otkaz motora, 11 otkaza transmisije i veliki broj neispravnosti različitih elemenata hodnog sistema. Tokom narednih godina konstruktori su menjali proizvodne postupke, sistem za prečišćavanje vazduha i pojedine sklopove motora, čime je njegov radni vek postepeno povećavan.
Problematična je bila i laka konstrukcija hodnog dela, sa točkovima relativno malog prečnika i kratkim torzionim šipkama. Takvo rešenje pomoglo je smanjenju mase, ali je ograničavalo mogućnost povećavanja težine tenka tokom budućih modernizacija. Svako dodavanje oklopa ili nove opreme zato je povećavalo opterećenje sistema koji je već radio blizu prvobitno predviđenih granica.
Zašto je 250 tenkova moralo da bude otpisano?
Prema proizvodnim podacima za prvobitni T-64, između 1964. i 1968. godine izrađena su ukupno 1.192 vozila. Prve dve godine proizvedeno je 90, odnosno 160 tenkova, što daje ukupno 250 primeraka početnih serija. Upravo su ta vozila krajem šezdesetih povučena iz naoružanja i otpisana, nakon veoma kratkog perioda eksploatacije.
Za razliku od kasnije proizvedenih primeraka, rane serije imale su toliko konstruktorskih razlika i nedostataka da njihovo dovođenje na noviji tehnički standard nije predstavljalo praktično rešenje. Njihov radni resurs u velikoj meri bio je potrošen tokom ispitivanja i intenzivne upotrebe, dok su naknadne izmene zahtevale znatno više od obične zamene neispravnih delova. Tako je približno svaki peti tenk iz ukupne proizvodnje prvobitnog T-64 nestao iz jedinica posle svega nekoliko godina.
Važno je razlikovati ovu brojku od ukupne proizvodnje čitave porodice T-64, koja je kasnije dostigla više hiljada vozila. Ostali primerci prvobitnog modela zadržani su u službi znatno duže, a mnogi su od 1977. do 1981. godine prošli generalni remont i modernizaciju pojedinih sistema. Njihov top kalibra 115 mm pritom je uglavnom zadržan, jer se radilo o konstrukciji koja nije mogla jednostavno da se pretvori u noviji T-64A.
T-64A doneo je top od 125 mm, ali je otvorio put i za T-72 i T-80
Harkovski konstruktori nisu odustali od osnovnog koncepta. Već 1968. godine uveden je T-64A, odnosno Objekat 434, sa novim glatkocevnim topom D-81 kalibra 125 mm i prilagođenim automatskim punjačem. Taj kalibar postao je standard za naredne generacije sovjetskih glavnih borbenih tenkova, uključujući T-72, T-80 i kasnije T-90.
Problemi sa motorom 5TDF ipak su naveli sovjetsko rukovodstvo da traži alternativne pogonske sisteme. U Nižnjem Tagilu razvijana su vozila sa klasičnijim dizel motorima porodice V, što je doprinelo nastanku T-72, dok su konstruktori u Lenjingradu radili na upotrebi gasne turbine, iz čega je proistekao T-80. Tako je Sovjetski Savez dobio tri različite porodice tenkova koje su sledile sličan osnovni koncept, ali su koristile drugačije motore, hodne sisteme i pojedina tehnička rešenja.
T-64 je nastavio da se razvija nezavisno od njih. Verzija T-64B dobila je napredniji sistem za upravljanje vatrom i mogućnost ispaljivanja vođene rakete 9M112 Kobra kroz cev topa, dok je T-64BV iz 1985. godine dobio eksplozivni reaktivni oklop Kontakt-1. Takav razvoj omogućio je da prvobitna konstrukcija iz šezdesetih ostane u vojnoj upotrebi decenijama, uprkos teškoćama koje su pratile prve serije.
Posle raspada Sovjetskog Saveza, najveći deo proizvodnih i razvojnih kapaciteta T-64 ostao je u Harkovu, pa je ovaj tenk postao jedna od osnovnih platformi ukrajinskih oklopnih snaga. Rusija se prvenstveno oslonila na T-72 i T-80, mada je pojava T-64 na ukrajinskom frontu nedavno ponovo otvorila pitanje preostalih primeraka u ruskim jedinicama. Tako se konstrukcija koja je u početku zadavala ogromne probleme sovjetskim inženjerima našla u sasvim drugačijim uslovima borbene upotrebe više od šest decenija nakon nastanka prvih prototipova.
