Američke snage su tokom proteklih sedam decenija ratovale u Koreji, Vijetnamu, Iraku, Avganistanu i na desetinama drugih ratišta, ali su u gotovo svim velikim sukobima polazile od iste pretpostavke: neprijateljska avijacija neće dugo predstavljati ozbiljnu pretnju trupama na zemlji. Nekada je za to bilo potrebno izboriti prevlast u vazduhu, a nekada protivnik praktično nije ni imao vazduhoplovstvo sposobno da je ospori.
Zato događaj iz Kuvajta nije zanimljiv zbog količine bačenih bombi niti zbog starosti aviona koji su ih nosili. Zanimljiv je zato što udara upravo u jednu od najdugotrajnijih američkih vojnih pretpostavki. Tri iranska F-5 uspela su, prema rečima penzionisanog američkog generala Glena VanHerka, da polete iz Irana, lete na izuzetno maloj visini i bombarduju američku vojnu bazu.
Još neobičnije je to što je reč o avionima čije poreklo vodi upravo do Sjedinjenih Država i vremena šaha, dakle o konstrukciji staroj gotovo pola veka. VanHerk nije pokušavao da ublaži simboliku događaja. Kao nekadašnji pilot i visoki oficir Američkog ratnog vazduhoplovstva, nazvao je činjenicu da se takav napad dogodio sramotnom.
VanHerk: “Kao pilotu, sramotno mi je da kažem da se to dogodilo”
VanHerk je o događaju govorio 12. avgusta tokom panel diskusije posvećene odbrani od dronova na godišnjem simpozijumu o svemirskoj i raketnoj odbrani u Hantsvilu u Alabami. Govoreći o zaštiti prednjih baza, naveo je da američke snage nisu bile izložene samo dronovima i drugim bespilotnim sredstvima.
Prema njegovim rečima, tri F-5 poletela su iz Irana, letela na maloj visini i bacila bombe na američku vazduhoplovnu bazu. Potom je naglasio da mu je, kao pilotu, neprijatno što mora da kaže da se tako nešto dogodilo.
Time je nekadašnji komandant otvorio pitanje koje je nekoliko meseci kružilo kroz medije bez jasne američke potvrde.
Prvi izveštaji pojavili su se nakon napada izvedenog 1. marta 2026. godine, neposredno posle zajedničkih američkih i izraelskih udara na Iran 28. februara. Američki mediji su, pozivajući se na neimenovane zvaničnike, pisali da su iranski lovci F-5 izvršili kratak prodor u kuvajtski vazdušni prostor i bombardovali američki Kamp Bering.
Američka vojska tada nije zvanično potvrdila sam napad aviona. Međutim, iranska strana je kasnije izašla sa znatno detaljnijom verzijom događaja.
Iranski piloti: Leteli smo ispod 15 metara
PressTV je u junu emitovao razgovor sa trojicom iranskih pilota F-5 koji su tvrdili da su učestvovali u misiji.
Prema njihovom iskazu, planiranje je počelo odmah nakon američko-izraelskih udara na Iran. Za metu je izabran Kamp Bering u Kuvajtu, jedan od najvažnijih američkih vojnih objekata u regionu, sa kapacitetom za smeštaj do 14.000 ljudi.
Plan nije počivao na pokušaju da se savremena američka i kuvajtska PVO savlada tehnološki. Iranci su pokušali nešto mnogo jednostavnije i opasnije: da joj se provuku ispod radarskog horizonta.
Komandant grupe tvrdio je da su avioni tokom pojedinih deonica leteli ispod 15 metara visine, prolazeći čak ispod visokonaponskih vodova. Posade su održavale radio-tišinu, menjale pravac i koristile teren i morsku površinu kako bi što duže ostale van pouzdanog radarskog praćenja.
Prema njegovim rečima, leteli su toliko nisko da su u jednom trenutku prošli između dva broda.
Takav profil leta nosi ogroman rizik čak i bez neprijateljskog dejstva. Pri tim brzinama najmanja greška pilota, pogrešna procena visine ili neočekivana prepreka mogu završiti gubitkom aviona pre nego što protivnik uopšte reaguje.
Upravo ta jednostavna taktika, ukoliko je iranski opis tačan, pokazala se dovoljnim izazovom za odbranu baze koja nije očekivala napad klasičnim borbenim avionima na tako maloj visini.
Savremena PVO protiv aviona iz sedamdesetih
Kamp Bering nikako nije nezaštićen objekat. U njegovom širem području nalaze se radarski sistemi, sredstva kratkog dometa i baterije Patriot, dok američka regionalna mreža osmatranja obuhvata mnogo šire područje Persijskog zaliva. Nakon početka američkih udara na Iran stepen pripravnosti dodatno je povećan.
Uprkos tome, tri F-5 su, prema verziji koju sada potvrđuje i VanHerkovo svedočenje o samom bombardovanju, stigla dovoljno blizu da izbace bombe.
To predstavlja zanimljiv primer granice savremene protivvazdušne odbrane. Složeni sistemi mogu istovremeno pratiti veliki broj ciljeva, razmenjivati podatke i koristiti radare različitih dometa, ali veoma nizak let i dalje stvara problem zbog zakrivljenosti Zemlje, terena, objekata i radarskih senki.
Iran pri tome nije koristio stelt avion, hipersonično oružje niti neku novu tehnologiju.
F-5E/F Tiger II pripada generaciji lakih lovaca koju je Iran nabavljao početkom i sredinom sedamdesetih godina. Pre revolucije 1979. godine Teheran je dobio više od 300 F-5 različitih verzija.
Činjenica da su upravo takvi avioni uspeli da izvedu napad ima mnogo veći vojni značaj od njihove starosti. Pokazuje da problem odbrane baza nije samo pitanje kvaliteta PVO sistema, već i načina na koji su senzori raspoređeni, pravaca koji se nadziru i pretpostavki o tome šta će protivnik pokušati.
Tri izgubljena F-15 i iranska verzija prijateljske vatre
Najsporniji deo iranskog iskaza odnosi se na događaj koji je usledio tokom povlačenja.
CENTCOM je 1. marta potvrdio gubitak tri američka F-15 u incidentu za koji se sumnjalo da je posledica prijateljske vatre.
Iranski piloti ponudili su sopstveno objašnjenje. Prema njihovim tvrdnjama, tokom izlaska iz područja videli su rakete ispaljene prema ciljevima u vazduhu. Jedan pilot naveo je da su američki F-15 koji su krenuli u reakciju pogrešno identifikovani kao neprijateljski ciljevi i oboreni vatrom kuvajtske odbrane.
Ovaj deo događaja treba odvojiti od VanHerkove potvrde da su iranski F-5 zaista izveli bombardovanje. Američka potvrda gubitka tri F-15 sama po sebi ne potvrđuje iransko objašnjenje kako su oni izgubljeni.
Teheranska verzija, međutim, tvrdi da je iznenadni prodor izazvao dovoljno konfuzije da protivvazdušna odbrana počne da reaguje u uslovima veoma složene slike u vazdušnom prostoru.
Posle izbacivanja bombi iranski avioni su, prema izjavama njihovih pilota, izveli manevar obmane i vratili se na unapred određeno mesto u Iranu bez gubitaka.
Poslednji potvrđeni slučaj vodio je do Korejskog rata
Istorijska težina cele priče proizlazi iz neuobičajeno dugog perioda tokom kojeg američke kopnene snage nisu bile izložene klasičnom bombardovanju neprijateljskih aviona.
Prema američkim vojnim istoričarima, prethodni potvrđeni slučaj sa smrtnim posledicama dogodio se 15. aprila 1953. godine tokom Korejskog rata.
Severnokorejski dvokrilci Po-2 napali su tada položaje na malom ostrvu Čodo. Dvojica američkih vojnika iz protivvazdušne artiljerijske jedinice poginula su u šatoru.
Posle Koreje okolnosti su se promenile. Severnovijetnamski MiG-ovi vodili su žestoke borbe protiv američke avijacije, ali nisu sistematski bombardovali američke kopnene baze u Južnom Vijetnamu. Te baze jesu bile izložene raketnim, minobacačkim i kopnenim napadima.
Tokom Zalivskog rata 1991. iračka avijacija vrlo brzo je izgubila mogućnost ozbiljnog delovanja protiv američkih kopnenih snaga. Sličan obrazac ponovljen je 2003. godine u Iraku, dok talibani u Avganistanu nisu raspolagali klasičnom borbenom avijacijom.
Iran je tokom prethodnih godina američke baze napadao balističkim raketama i bespilotnim letelicama. Huti su koristili dronove i rakete protiv američkih snaga i brodova.
F-5 je nešto sasvim drugo. Reč je o pilotiranom borbenom avionu koji mora da prodre do cilja, izbaci ubojna sredstva i zatim preživi povratak kroz prostor u kojem ga čekaju lovci, radari i PVO.
Problem nije F-5, već ono što je uspeo da uradi
Zato bi bilo pogrešno celu epizodu svesti na podsmeh da su “stari iranski avioni nadmudrili američku tehnologiju”.
F-5 nije postao bolji avion zato što je star, niti jedan uspešan prodor znači da je američka vazdušna odbrana izgubila sposobnost zaštite svojih baza.
Mnogo ozbiljnije pitanje jeste kako je protivnik pronašao profil napada koji mu je omogućio da iskoristi slabosti veoma razvijenog sistema.
Američko ratovanje decenijama se oslanjalo na činjenicu da se veliki deo logistike, štabova, aerodroma i koncentracija ljudstva nalazi iza vazdušnog štita koji protivnička daleko inferiornija avijacija teško može da probije. Dronovi i balističke rakete već su narušili osećaj sigurnosti tih baza.
Prodor pilotiranog borbenog aviona dodaje još jednu dimenziju. VanHerk iz tog razloga nije govorio samo o jednom neprijatnom incidentu. Njegova opaska izrečena je upravo tokom diskusije o odbrani prednjih snaga i baza.
Posle više od sedam decenija tokom kojih su američki vojnici uglavnom gledali sopstvene avione iznad svojih položaja, tri stara F-5 pokazala su da ni ta pretpostavka više ne mora da bude garantovana.
