Velika Britanija želi da već tokom 2027. godine podigne u vazduh demonstrator autonomnog borbenog aviona koji će leteti zajedno sa lovcima sa posadom, nositi rakete, izviđati duboko ispred njih i ulaziti u zone u kojima bi gubitak pilota bio neprihvatljiv. Državni program dobio je naziv „StormFighter“ i predstavlja britansku verziju koncepta kolaborativnih borbenih aviona, poznatog pod skraćenicom CCA.
Kompanija BAE Systems istovremeno je na aeromitingu u Farnborou prikazala „Brontanax“, prvi konkretni britanski avion ponuđen za tu ulogu. „StormFighter“ zato nije naziv jedne tačno određene letelice, već program Ministarstva odbrane vredan 300 miliona funti, dok je „Brontanax“ za sada najvidljiviji industrijski kandidat koji treba da pokaže kako bi taj program izgledao u vazduhu.
Ministar odbrane Ves Striting obećao je da će demonstrator poleteti sledeće godine, a da će početna operativna sposobnost biti dostignuta do kraja decenije. Njegov opis borbene upotrebe bio je još ambiciozniji: pet autonomnih aviona delovalo bi približno 800 kilometara ispred pilota Tajfuna koji upravljaju njihovom misijom. Dronovi bi služili kao udaljene oči i uši vazdušne grupe, nosili rakete, ometali protivničke sisteme i stvarali lažne slike o pravcu i sastavu napada.
Cena jednog primerka trebalo bi da iznosi približno petinu cene Tajfuna, čime bi RAF dobio znatno veću borbenu masu bez kupovine istog broja skupih aviona sa posadom. Britanska vlada navodi da bi puna proizvodnja podržala oko 2.000 radnih mesta, dok se vrednost svetskog tržišta kolaborativnih borbenih aviona do 2050. procenjuje na više od 125 milijardi funti.
Političar Striting je čitavu kombinaciju Tajfuna, F-35, budućeg Tempesta i autonomnih pratilaca predstavio kao put kojim RAF namerava da postane prvo evropsko vazduhoplovstvo sa sposobnostima šeste generacije.
„StormFighter“ je program, „Brontanax“ je dron
Razlika između dva naziva važna je za razumevanje britanskog plana. Ministarstvo odbrane finansira „StormFighter“ kao nacionalni program razvoja autonomnih kolaborativnih borbenih aviona, dok je BAE Systems razvio prototip „Brontanax“ i sada pokušava da ga uvede u državnu strukturu.
Britanska vlada još nije objavila da će „Brontanax“ biti jedini dron u programu niti da je potpisan ugovor za njegovu serijsku proizvodnju. BAE je završio prototip, prikazao ga javnosti i priprema ga za zemaljska ispitivanja u Vortonu, nakon kojih treba da usledi prvi let u britanskom vazdušnom prostoru.
Više od 500 zaposlenih u BAE Systems učestvovalo je u dosadašnjem razvoju, uz preko 75 kompanija i dobavljača. Letelica je nastala u razvojnom centru FalconWorks, istom industrijskom okruženju koje radi na autonomiji, elektronskom ratovanju, udarnim dronovima i povezivanju platformi u jednu digitalnu borbenu mrežu.
Pet aviona daleko ispred pilota
Najzanimljiviji deo britanskog koncepta nije sama letelica, već udaljenost na kojoj bi trebalo da radi. Stritingovih 500 milja, odnosno nešto više od 800 kilometara, daleko prevazilazi klasičnu sliku „odanog pratioca“ koji leti nekoliko stotina metara od krila aviona sa posadom.
Grupa od pet autonomnih lovaca bila bi poslata duboko ispred Tajfuna, F-35 ili budućeg Tempesta. Njihov zadatak bio bi da pronađu protivničke avione, radare i raketne položaje pre nego što se glavna formacija približi zoni borbe.
Pilot ne bi ručno upravljao svakim pokretom pet letelica kao operater običnog drona. Autonomni sistem morao bi samostalno da održava formaciju, izbegava prepreke, bira rutu, raspoređuje senzore, prati potrošnju goriva i reaguje na pojavu pretnje.
Čovek bi određivao cilj misije, granice dozvoljenog ponašanja i upotrebu oružja, dok bi računari obavljali ogroman broj odluka koje bi jednog pilota potpuno zatrpale informacijama. BAE navodi da kontrolu može da vrši pilot Tajfuna ili udaljeni komandir misije, pri čemu se zadržava ljudska komanda nad ključnim borbenim radnjama.
Avion veličine Hawka, bez kokpita i pilota
BAE nije objavio pune dimenzije „Brontanaxa“, ali ga opisuje kao avion približno jednak trenažnom Hawku. RAF-ov Hawk T2 dug je 12,43 metra, ima raspon krila od 9,94 metra i postiže transoničnu brzinu, što daje okvirnu predstavu o veličini novog autonomnog aviona, ali ne i njegove konačne mere.
Takva letelica znatno je veća od običnih izviđačkih i udarnih dronova. U njenom trupu mora da postoji dovoljno prostora za gorivo, senzore, računare, sisteme elektronskog ratovanja, komunikacionu opremu i naoružanje.
Konstruktor istovremeno ne mora da ugradi kokpit, sedište za izbacivanje, kiseonički sistem, instrumente prilagođene čoveku, zaštitu pilota niti brojne sigurnosne sklopove koje zahteva avion sa posadom. Oslobođeni prostor može da bude iskorišćen za gorivo, elektroniku ili unutrašnje odeljke za oružje.
U stručnim tehničkim procenama koje prate program pominje se jednomotorna mlazna konfiguracija sposobna da održava transonični, a u pojedinim režimima i nadzvučni let. Ministarstvo i BAE još nisu objavili tip motora, maksimalnu brzinu, borbeni radijus, masu prazne letelice ni količinu goriva.
Senzor, ometač, mamac i nosač raketa
Jedan „Brontanax“ ne mora da nosi sve sisteme istovremeno. Otvorena arhitektura i modularna konstrukcija omogućavaju da se letelice iste osnovne porodice prilagode različitim zadacima.
Prva može da nosi radar i pasivne senzore za rano otkrivanje aviona. Druga može da bude opremljena snažnim paketom za elektronsko ometanje. Treća može da ponese rakete vazduh-vazduh, dok bi četvrta privlačila pažnju protivničkih radara i primoravala posade protivvazdušne odbrane da otkriju svoje položaje.
BAE je potvrdio da je „Brontanax“ namenjen elektronskom ratovanju i preciznim napadima na ciljeve u vazduhu i na zemlji. Konkretni radar, broj senzora i vrste naoružanja još nisu saopšteni.
Među mogućim sredstvima pominju se rakete srednjeg dometa klase Meteor i AIM-120 AMRAAM, vođene bombe i sredstva za napad na radarske položaje. Unutrašnje nošenje bilo bi važno za smanjenje radarskog odraza, ali ograničena zapremina aviona veličine Hawka ne dopušta arsenal jednak onome koji može da ponese teški lovac.
Modularni nos ili unutrašnji prostor mogao bi da primi radar sa aktivnom elektronski skeniranom antenom. Radar bi radio kao istureni senzor, dok bi podatke o ciljevima slao Tajfunu koji ostaje stotinama kilometara dalje sa isključenim sopstvenim predajnikom.
Lov na protivvazdušnu odbranu bez rizika za pilota
Najopasniji zadatak „StormFightera“ bila bi borba protiv integrisane protivvazdušne odbrane. Autonomne letelice ušle bi prve u područje koje pokrivaju radari, lovci i rakete zemlja-vazduh.
Jedan deo grupe mogao bi namerno da imitira radarski i elektronski potpis aviona sa posadom. Protivnička baterija bila bi prinuđena da uključi radar, čime bi otkrila položaj i omogućila drugim platformama da je lociraju.
Dron sa opremom za elektronski napad pokušao bi da zasiti prijemnike lažnim ciljevima, prekine veze između radara i lansera ili prikrije dolazak glavne grupe. Naoružani primerak mogao bi zatim da lansira projektil prema otkrivenom položaju.
Gubitak autonomnog aviona od oko 38 miliona funti, koliko se pominje u pratećim procenama, bio bi finansijski težak, ali ne bi nosio političku i vojnu cenu zarobljenog ili poginulog pilota. Zvanično je za sada potvrđen samo cilj da letelica košta približno petinu Tajfuna, a ne konačna serijska cena od tačno 38 miliona funti.
Petina cene i dalje nije jeftina
Izraz „pristupačna borbena masa“ ne znači da je reč o potrošnom dronu koji se odbacuje posle jedne misije. „Brontanax“ treba da ima mlazni pogon, bezbedne komunikacije, složene senzore, mogućnost nošenja raketa i konstrukciju sa smanjenim radarskim odrazom.
Cena se smanjuje uklanjanjem sistema potrebnih pilotu, korišćenjem digitalnog projektovanja, otvorene arhitekture i delova koje je moguće menjati bez potpunog redizajna aviona. U proizvodnim planovima važnu ulogu imaju aditivna izrada pojedinih komponenti, komercijalno dostupni elektronski sklopovi tamo gde je to bezbedno i sklapanje većeg broja istih osnovnih trupova sa različitim paketima opreme.
Potpuno potrošna platforma mogla bi da bude mnogo jeftinija, ali ne bi mogla da obavlja višegodišnje izviđačke, elektronske i lovačke zadatke. Britanski koncept zato se nalazi između krstareće rakete i klasičnog borbenog aviona: dovoljno je vredan da se vraća u bazu, ali dovoljno jeftin da komanda prihvati njegov gubitak u misiji za koju ne bi rizikovala Tajfun ili F-35.
Prekinuta veza ne sme da znači izgubljen dron
Udaljenost od 800 kilometara postavlja veliki problem pred komunikacione sisteme. Zakrivljenost Zemlje prekida neposrednu radio-vezu na malim visinama, dok protivnik može da ometa, presreće ili pokušava da locira svaki snažan signal između Tajfuna i autonomnih aviona (dronova).
Link 16 može da bude jedan od kanala za razmenu taktičkih podataka, ali nema dovoljan kapacitet da prenosi neprekidnu sliku svih senzora i detaljne komande za pet letelica na tolikoj udaljenosti. StormFighter će zato zahtevati kombinaciju usmerenih veza, relejnih aviona, satelitskih komunikacija i autonomije koja ne zavisi od stalnog kontakta sa pilotom.
Potpuni gubitak veze morao bi da aktivira unapred određeno ponašanje. Letelica bi mogla da nastavi zadatak do određene tačke, zauzme bezbednu zonu čekanja, izbegne poznate pretnje ili se vrati prema unapred unetoj ruti.
Autonomni sistem ne sme da protumači ometanje kao dozvolu da sam izabere i napadne nepoznati cilj. Upravo zato BAE naglašava zadržavanje ljudske komande, iako algoritmi preuzimaju navigaciju, raspored grupe i reakciju na neposrednu opasnost.
Oblaci zaslepljuju kamere, radari odaju položaj
Optički i infracrveni senzori omogućavaju tiho posmatranje bez emitovanja signala, ali njihov učinak opada kroz guste oblake, vlagu, dim i slojeve atmosfere sa jakim zaleđivanjem. Radar radi u takvim uslovima, ali njegovo uključivanje protivniku pruža mogućnost da otkrije pravac iz kojeg dolazi signal.
Platforma za elektronsko ratovanje moraće da bira između snage ometanja i sopstvene prikrivenosti. Jači signal može da potisne protivnički radar sa veće udaljenosti, ali istovremeno pretvara dron u izvor zračenja koji se može pratiti pasivnim senzorima.
Mala unutrašnja zapremina ograničava količinu rashladne opreme i električne energije dostupne AESA radaru i ometačima. Snažni predajnici proizvode veliku količinu toplote, pa termičko upravljanje postaje jednako važno kao broj raketa ili domet leta.
Amerikanci već stigli do bojevog gađanja
Britanski rok je veoma ambiciozan i kratak, ali je američki program trenutno ispred. Andurilov FQ-44 već je prešao put od demonstratora do proizvodnog poluautonomnog borbenog aviona. Letni primerak sa razvojnom oznakom YFQ-44A prošao je ispitivanja u vazduhu, integraciju autonomnog upravljanja i probno lansiranje rakete AIM-120, dok je Anduril dobio ugovor za izradu početne proizvodne serije FQ-44.
Britanski pristup predviđa nešto težu i višenamenskiju letelicu, prilagođenu dugom dometu, elektronskom napadu i radu sa Tajfunom, F-35 i Tempestom. BAE pokušava da veći pojedinačni trošak opravda boljom preživljivošću, otvorenom arhitekturom i mogućnošću menjanja senzora i naoružanja tokom službe.
Od Taranisa do operativnog StormFightera
Britanski rad na autonomnim borbenim avionima nije počeo sa „Brontanaxom“. BAE Systems je još 2013. izveo prvi let demonstratora „Taranis“, stelt letelice približno jednake veličine kao Hawk, razvijene za izviđanje, određivanje ciljeva i udare u snažno branjenom vazdušnom prostoru.
„Taranis“ je zahtevao oko 1,5 miliona radnih sati, učešće 250 britanskih kompanija i zajedničko ulaganje Ministarstva odbrane i industrije od 185 miliona funti. Program je proveravao smanjenu radarsku uočljivost, autonomno upravljanje, zemaljsku kontrolu i povezivanje svih podsistema u jednu letelicu.
„Brontanax“ koristi iskustvo više od 25 godina britanskog rada na bespilotnim i autonomnim sistemima, ali sada mora da pređe put od demonstratora do aviona koji može redovno da leti sa operativnim eskadrilama. BAE priprema prototip za zemaljska ispitivanja u Vortonu, uključujući pokretanje sistema, proveru upravljanja, komunikacija, napajanja i kretanja po pisti, pre planiranog prvog leta tokom 2027. godine.
