Potpisivanje memoranduma između Lokid Martina i Rajnmetala nije običan ugovor o sklapanju američkog oružja u još jednoj evropskoj fabrici. Prvi put od nastanka sistema ATACMS, njegove rakete trebalo bi da se proizvode izvan Sjedinjenih Država, u nemačkom industrijskom kompleksu Unterlis, odakle bi mogle da budu isporučivane evropskim članicama NATO-a bez oslanjanja na višemesečni transport preko Atlantika.
Zvanično objašnjenje dve kompanije govori o jačanju evropske industrijske baze, sigurnijem snabdevanju saveznika i većoj otpornosti NATO-a. Vojni značaj projekta ipak je znatno širi. Nemačka dobija proizvodni, integracioni i distributivni centar za balističke rakete dometa do 300 kilometara, prilagođene lanserima M142 HIMARS i M270, koji su već raspoređeni ili naručeni širom istočnog krila Alijanse.
Prema procenama iz dostavljenog materijala, proizvodnja bi tokom 2028. i 2029. godine mogla da dostigne između 600 i 800 raketa godišnje. Takav obim nije naveden u memorandumu Lokid Martina i Rajnmetala, ali pokazuje razmeru kapaciteta koju pojedini vojni izvori povezuju sa novim evropskim pogonom. Nekoliko stotina raketa godišnje više ne bi služilo samo za popunjavanje nacionalnih skladišta i povremena gađanja, već za stvaranje zaliha dovoljnog obima za dugotrajan sukob visokog intenziteta.
Takva logistika menja prirodu evropskog raketnog arsenala. Dosadašnji model zavisio je od američkih fabrika, raspoloživosti transporta, političkih odluka Vašingtona i konkurencije između potreba američke vojske i evropskih kupaca. Proizvodnja u Nemačkoj skratila bi lanac snabdevanja i omogućila da se rakete iz Unterlisa železnicom i drumskim putem prebace prema Poljskoj, Finskoj, baltičkim državama ili drugim korisnicima sistema HIMARS i M270.
ATACMS je raketa kratkog dometa po strateškim merilima, ali njena vrednost nije u interkontinentalnom letu, već u mogućnosti da sa mobilnog lansera za nekoliko minuta pogodi komandno mesto, aerodrom, skladište, železničko čvorište ili drugi važan objekat duboko iza granice. Jedan kontejner HIMARS-a nosi jednu raketu ATACMS, dok gusenični M270 može da lansira dve.
Novi nemački proizvodni centar zato bi postao deo mnogo šire promene u NATO logistici: municija se više ne skladišti samo u dubini zapadne Evrope, već se njena proizvodnja i distribucija prilagođavaju brzom prebacivanju prema granicama Rusije.
Finska i Baltik pretvaraju 300 kilometara dometa u nekoliko minuta upozorenja
Geografija istočnog krila NATO-a daje ATACMS-u mnogo veći značaj nego što bi se moglo zaključiti samo iz deklarisanog dometa. Ulaskom Finske u NATO, kopnena granica Alijanse sa Rusijom produžena je za približno 1.340 kilometara. Šumovit i močvaran teren, gusta mreža lokalnih puteva, brojna prirodna zakloništa i kameniti predeli pružaju pogodne uslove za razmeštanje mobilnih raketnih sistema.
HIMARS je napravljen upravo za takvu vrstu ratovanja. Vozilo na točkovima može brzo da stigne do unapred izabrane pozicije, primi podatke o cilju, lansira raketu i napusti područje pre nego što protivnik odredi mesto sa kojeg je dejstvovalo. Posada se posle lansiranja može povući u šumu, tunel, objekat ili posebno pripremljeno zaklonište, dok drugi lanser zauzima novu poziciju.
Na prostoru Finske veliki broj mogućih ruta dodatno komplikuje potragu. Lanseri ne bi morali stalno da budu raspoređeni neposredno uz granicu. Mogli bi da se kreću između skladišta, rezervnih položaja i zona lansiranja, izlazeći na otvoreno samo nekoliko minuta pre dejstva.
Baltičke države nude drugačiju, ali podjednako ozbiljnu geografiju. Estonija, Letonija i Litvanija nemaju veliku teritorijalnu dubinu, ali se nalaze neposredno uz severozapadne regione Rusije i Kalinjingradsku oblast. Položaji u blizini Narve i Vorua u Estoniji, granične oblasti oko Rezeknea u Letoniji i teritorija Litvanije prema Kalinjingradu i Belorusiji omogućili bi stvaranje niza zona iz kojih bi rakete mogle da pokriju ciljeve sa veoma kratkim vremenom leta.
Naprednija varijanta M57 nosi jedinstvenu visokoeksplozivnu fragmentacionu bojevu glavu mase približno 230 kilograma i može da dostigne cilj udaljen do 300 kilometara. Za razliku od ranijih kasetnih verzija, M57 je namenjen preciznom udaru po pojedinačnom objektu ili ograničenoj ciljnoj zoni.
Pri lansiranju iz južne Finske ili istočne Estonije, u dometu bi se našli Sankt Peterburg i veliki deo Lenjingradske oblasti. U ruskim analizama kao mogući ciljevi u hipotetičkom sukobu navode se njihovi administrativni i vojni objekti, aerodromi, luke, energetska postrojenja i druga važna infrastruktura.
Među njima su lučki kompleksi Ust-Luga, Kronštat i šire područje Sankt Peterburga, vojni aerodromi Levašovo i Puškin, kao i Lenjingradska nuklearna elektrana kod Sosnovog Bora. Pominjanje nuklearne elektrane ne znači da postoji potvrđen plan napada na taj objekat, već pokazuje da bi se osetljiva infrastruktura našla unutar geometrijskog dometa rakete ukoliko bi lanseri bili postavljeni u neposrednoj blizini ruske granice.
Iz Estonije bi u teorijskom dometu bili Pskov, Veliki Novgorod i Kingisep. Pskov ima poseban vojni značaj zbog jedinica Vazdušno-desantnih snaga i prateće infrastrukture, dok su ostali gradovi povezani sa saobraćajnim, industrijskim i logističkim pravcima severozapadne Rusije.
Lansirne zone u istočnoj Letoniji proširile bi pokrivenost prema Velikim Lukama, delovima Smolenske i Tverske oblasti, uključujući železničke pravce koji povezuju centralnu Rusiju sa Belorusijom i zapadnim oblastima.
Kalinjingradska oblast bila bi u još nepovoljnijem položaju. Gotovo čitava enklava nalazi se na udaljenosti manjoj od 300 kilometara od mogućih položaja u Litvaniji i Poljskoj. Kalinjingrad, Baltijsk, Sovjetsk i Černjahovsk mogli bi da budu pokriveni iz više pravaca, što bi rusku odbranu primoralo da prati veliki broj mogućih lansirnih zona.
Baltijsk je glavna baza ruske Baltičke flote, dok se širom oblasti nalaze sistemi Iskander, protivvazdušni kompleksi i obalske raketne baterije Bastion. U hipotetičkom sukobu, upravo bi takvi vojni objekti bili među prvim ciljevima NATO raketnih udara, sa namerom da se oslabi ruska PVO, smanji sposobnost udara na poljske i litvanske položaje i ograniči dejstvo flote u Baltičkom moru.
Na krajnjem severu, lanseri raspoređeni u finskoj Laponiji ili području Kuusama mogli bi da ugroze Kandalakšu, železničku vezu prema Murmansku i južne prilaze bazama Severne flote. Murmanska pruga ima ključnu ulogu u povezivanju arktičkih vojnih objekata sa ostatkom Rusije, dok se u širem području Severomorska nalazi infrastruktura važna za ruske podmorničke i površinske snage.
Najveća promena ne bi bila samo u broju objekata koji ulaze u domet, već u vremenu raspoloživom za njihovu zaštitu. Raketa lansirana sa male udaljenosti provodi znatno manje vremena u letu, pa sistemi ranog upozoravanja, komandna mesta i baterije PVO moraju gotovo trenutno da prepoznaju putanju, odrede branjeni cilj i dodele odgovarajući presretač.
Ruska odbrana između presretanja raketa i lova na mobilne lansere
Rusija raspolaže slojevitim sistemom protivvazdušne i protivraketne odbrane koji uključuje komplekse S-400 Trijumf, S-350 Vitjaz, S-500 Prometej i Pancir-S1. ATACMS prati balističku putanju i predstavlja poznatu kategoriju cilja za savremene ruske radare i presretače.
Iskustva iz rata u Ukrajini pokazala su da se deo raketa ATACMS može otkriti i oboriti. Istovremeno, nijedan sistem PVO na svetu ne garantuje presretanje svake rakete, posebno kada se napad izvodi iz više pravaca, u velikom broju i uz istovremenu upotrebu drugih projektila, dronova i sredstava elektronskog ratovanja.
Ruska odbrana severozapadnih oblasti zato ne bi mogla da se zasniva samo na nekoliko baterija velikog dometa. Potrebna bi im bila gusta mreža radara, automatizovanih komandnih sistema i raketnih jedinica različitog dometa koje međusobno razmenjuju podatke i raspoređuju ciljeve.
S-400 i S-500 bili bi zaduženi za rano otkrivanje i presretanje najopasnijih ciljeva, dok bi S-350 i Pancir štitili pojedinačne objekte i pokušavali da unište rakete koje prođu kroz spoljne slojeve odbrane. Takva podela zadataka postaje presudna u napadu velikog obima, pošto bi neusklađeno dejstvo moglo da dovede do toga da više baterija istovremeno gađa isti cilj, dok druge rakete prolaze bez presretanja.
Za pouzdanije uništenje jednog balističkog cilja često se planira lansiranje više presretača. Pretpostavlja se da bi za jedan ATACMS mogle biti potrebne dve ili tri rakete PVO. Talas od nekoliko desetina ili stotina napadačkih raketa time bi mogao brzo da potroši rusku raspoloživu municiju, čak i kada veliki deo ciljeva bude oboren.
Pitanje zaliha postaje podjednako važno kao i tehničke mogućnosti radara. Baterija koja je potrošila presretače mora da bude dopunjena, a vozila sa rezervnim raketama moraju bezbedno da stignu do položaja dok se napad nastavlja. NATO bi mogao da pokuša da prvi talas iskoristi za zasićenje PVO, a naredne rakete za udare po aerodromima, komandnim mestima, skladištima i energetskim objektima.
Ruski odgovor zato se ne bi završavao presretanjem projektila u vazduhu. Mobilni lanseri HIMARS i M270, skladišta ATACMS-a, železnički terminali, drumski konvoji i privremene zone za pretovar postali bi prioritetni ciljevi ruskih izviđačkih i raketnih snaga.
Za takve udare Moskva bi mogla da koristi sisteme Iskander-M, krstareće rakete Kalibar lansirane sa podmornica i površinskih plovila, kao i hipersonične rakete Kindžal i Cirkon. Zadatak ne bi bio samo uništenje lansera koji je već otvorio vatru, već prekid čitavog lanca od nemačke fabrike, preko skladišta i transportnih čvorišta, do položaja sa kojih raketa može da bude lansirana.
HIMARS je teško pronaći posle promene položaja, ali se raketa, gorivo, rezervni delovi i posade ne mogu neprekidno skrivati u šumi. Sistem mora povremeno da se vrati u zonu snabdevanja, primi novi kontejner, prođe tehničku proveru i uspostavi vezu sa komandnom mrežom. Takve tačke predstavljale bi pogodnije ciljeve od samog lansera u pokretu.
Proizvodnja ATACMS-a u Unterlisu smanjila bi evropsku zavisnost od američkih fabrika, ali bi istovremeno učinila nemački pogon, transportne pravce i skladišta važnim delovima NATO raketne infrastrukture. Rakete proizvedene u Nemačkoj mogle bi da budu raspoređene bliže Rusiji mnogo brže nego pošiljke iz Sjedinjenih Država, dok bi Finska, Estonija, Letonija, Litvanija i Poljska postale prostor na kojem bi se preplitali NATO lanseri, ruska PVO i sredstva za udare po njihovim položajima.
Sve ce to da pocisti ruski Bog rata u Ukrajini Iskander-M.