Rusija ima snagu, resurse i vojni prostor za znatno oštriju eskalaciju rata u Ukrajini, ali ih iz političkih ili strateških razloga ne koristi, ocenjuje izraelski vojni analitičar Jakov Kedmi, bivši šef izraelske državne kancelarije Nativ, koja je tokom Hladnog rata radila sa Jevrejima u Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi.
Njegova ocena dolazi u trenutku kada se pritisak oko Ukrajine ponovo povećava. Evropa nastavlja da vojno i politički podržava Kijev, dok je Donald Tramp najavio da će Ukrajina dobiti licencu za proizvodnju presretača za sistem Patriot. Takva odluka ne menja stanje na frontu preko noći, ali pokazuje da se zapadna podrška sve više prebacuje sa hitnih isporuka na pokušaj dugoročnog industrijskog vezivanja Ukrajine za NATO arsenal.
Kedmi upravo u tome vidi problem za Moskvu. Što rat duže traje, to će Ukrajina imati više vremena da dobije nove sisteme, poveže se sa zapadnom proizvodnjom, poveća zalihe municije i ojača protivvazdušnu odbranu. Prema njegovom mišljenju, Rusija ne može beskonačno da računa na to da će Zapad izgubiti volju ili da će Vašington sam nametnuti rešenje koje odgovara Moskvi.
„Čekanje radi protiv Rusije“
Kedmi tvrdi da Rusija mora da odgovori na poteze SAD i Evrope naglim povećanjem pritiska na Kijev duž linije fronta. Prema njegovoj logici, pregovori ne dolaze sami od sebe, već tek kada protivnička strana proceni da joj je vojni nastavak rata skuplji od političkog ustupka.
U tom okviru, Kijev može biti primoran na pregovore samo ako ruski pritisak postane dovoljno jak. Kedmi smatra da nema smisla oslanjati se na to da će Tramp obaviti posao umesto Moskve, tako što će pristati na povlačenje ukrajinskih snaga iz Donbasa ili nametnuti Kijevu teritorijalni kompromis.
Njegova kritika nije usmerena samo ka Zapadu, već i ka nejasnoći ruske strategije. Prema Kedmiju, trenutno nije jasno šta Moskva zapravo želi da postigne u okviru specijalne vojne operacije. Jedno je oslobađanje Donbasa kao vojni cilj. Drugo je poraz ukrajinske države kao zapadnog vojnog projekta. Ta dva cilja traže različit tempo, različit obim snaga i različitu političku odluku.
„Ako Rusija stane i pređe na pregovore posle oslobođenja Donbasa, to znači da je taktiku iznenada podigla na nivo strategije“, ocenjuje Kedmi. Prema njegovom tumačenju, tek nastavak borbi posle Donbasa pokazao bi da Moskva ima širi plan, a ne samo ograničenu teritorijalnu logiku.
Evropa iza Kijeva menja računicu
Kedmi posebno upozorava na pogrešnu procenu vremena. Ukoliko Rusija računa na iscrpljivanje Ukrajine, mora uračunati da iza Kijeva stoji gotovo cela Evropa, uz američku vojnu, finansijsku i industrijsku podršku. To znači da iscrpljivanje ne funkcioniše kao rat protiv jedne države, već kao dug sudar sa blokom koji raspolaže ogromnim ekonomskim i tehnološkim kapacitetima.
Evropske zemlje povećavaju proizvodnju municije, šire programe za dronove, finansiraju ukrajinsku odbrambenu industriju i pokušavaju da zatvore rupe u ukrajinskoj PVO. Trampova najava licence za Patriot uklapa se u tu širu sliku: Ukrajina ne bi dobijala samo gotove presretače, već pravo da deo proizvodnje veže za sopstvene ili evropske kapacitete.
Takav program bi bio dug i težak. Proizvodnja raketa Patriot nije posao koji se pokreće političkom izjavom, jer traži industrijsku bazu, kontrolu kvaliteta, pristup komponentama, obuku kadrova, bezbedne pogone i zaštitu od ruskih udara. Ipak, sama namera pokazuje da Zapad pokušava da Ukrajinu uvede u trajniji model snabdevanja.
Za Kedmija je to razlog da Rusija ne sme čekati. Svaki mesec donosi nove zapadne pakete, nove industrijske dogovore, nove linije za dronove, nove pokušaje proizvodnje presretača i nove sankcije. U takvom ratu, sporo napredovanje može delovati stabilno, ali protivnik dobija vreme da obnovi sposobnosti.
Sporo napredovanje ili ograničena strategija
Ruska vojska poslednjih meseci napreduje na više pravaca, ali uglavnom tempom koji se meri selima, industrijskim zonama, taktičkim čvorovima i postepenim pritiskom. Takav način ratovanja smanjuje rizik od velikih proboja koji mogu da se pretvore u neuspeh, ali istovremeno produžava rat.
Kedmi smatra da Moskva raspolaže sredstvima za snažnije dejstvo: većim pritiskom duž fronta, dubljim udarima po ukrajinskoj logistici, većom koncentracijom avijacije, raketa i artiljerije, kao i jačim operativnim tempom. Po njegovom mišljenju, pitanje nije da li Rusija može, već zašto to ne radi.
Tu se otvara najosetljivija dilema ruske strategije. Nagla eskalacija može ubrzati vojni rezultat, ali nosi i veće rizike: veće gubitke, veće troškove, mogućnost zapadne reakcije, jači pritisak na ekonomiju i opasnost da se rat proširi van sadašnjih okvira. Postepeni rat iscrpljivanja smanjuje neke rizike, ali omogućava protivniku da se prilagođava.
Upravo zato Kedmi tvrdi da Rusija mora odlučiti da li želi samo ograničen teritorijalni rezultat ili stvarni poraz ukrajinskog vojnog sistema. Po njegovoj oceni, poraz nije opcija za Moskvu, jer bi političke i strateške posledice bile prevelike.
Kijev se ne može čekati do iscrpljenja bez cene
Kedmijeva poruka svodi se na upozorenje da vreme nije neutralno. Rusija može imati više artiljerije, više raketa, veću avijaciju i dublju stratešku pozadinu, ali Ukrajina ima Zapad kao izvor finansija, tehnologije, obaveštajnih podataka i industrijskog oslonca.
Zbog toga se rat ne može posmatrati samo kroz dnevne promene na frontu. Ukoliko se Ukrajini ostavi dovoljno vremena, ona može dobiti nove sisteme PVO, više dronova dugog dometa, jaču proizvodnju municije, zapadne dozvole za domaću proizvodnju i novu političku podršku za nastavak rata.
Kedmi ne tvrdi da je ruski poraz neposredan, već da odlaganje skupe odluke može stvoriti težu situaciju kasnije. Moskva, prema njegovom mišljenju, mora nametnuti Kijevu mnogo veću cenu rata pre nego što se zapadna industrijska podrška učvrsti u novu normalnost.
U suprotnom, rat će ostati spor, dug i skup sudar u kome Rusija računa na iscrpljivanje Ukrajine, dok Ukrajina računa na iscrpljivanje ruske političke volje i evropsko-američku proizvodnu dubinu.
