Sintagma ”totalni rat” (Der totale Krieg) pripisuje se Erihu Lundendorfu (Erich Friedrich Wilhelm Ludendorff). On je tu ideju obrazložio u knjizi istog naslova objavljenoj 1935. godine, ali ni on nije njen tvorac. Već za vreme Francuskih revolucionarnih ratova, a posebno u vreme Napoleona Bonaparte koji je uveo obavezno služenje vojnog roka, pojavljuju se zamisli u kojima se sveukupnost ratnih napora odnosi na mobilizaciju cele države i društva. Ta sintagma doživela je i eksplicitnu političku upotrebu od strane Josefa Gebelsa. Posle katastrofe kod Staljingrada, on je pozvao na mobilizaciju svih resursa u cilju pobede. Poznat je njegov govor u berlinskom Sportpalastu 18. februara 1943. godine kada se retorički obratio publici: ”Želite li totalni rat?”. Pri tom je ovo pitanje bilo i poruka neprijateljima na šta je sve Nemačka spremna.
Po čemu se onda zloglasna ”Neronova naredba” (nem. Nerobefehl, engl. Nero Decree) razlikuje od Gebelsovog pokliča? U totalnom ratu država žrtvuje sve radi pobede, a u navedenoj naredbi vođa bi da žrtvuje sav narod zato što pobeda više nije moguća. To se događa kada suveren izjednači samog sebe s državom. Hitlerova logika je bila zaista suluda – ako je vođa izgubio, to nije zato što je on nesposoban, već zato što drugi nisu mogli da ga prate u njegovim idejama – i zato zaslužuju da nestanu. Da budemo još precizniji – Hitler je zaključio da narod koji nije uspeo da pobedi nema pravo ni da preživi. Bilo bi to osveta nad sopstvenom državom. To nije bio stav ”posle mene potop” već istinska, samoubilačka destrukcija.
Suština ”Neronove naredbe”
Izdata je 19. marta 1945. godine i u njoj je sadržana ”politika spaljene zemlje”. Naređeno je totalno uništenje nemačke infrastrukture kako bi se sprečilo prodiranje savezničkih snaga kroz Nemačku. Sve ono što je decenijama stvarano trebalo je da odleti u vazduh ili bude zaista spaljeno – putevi, pruge, mostovi, tuneli, vijadukti, brane, industrijski giganti, stambeni objekti…
Zvaničan naziv bio je vojnički suvoparan: ”Dekret o rušenju na teritoriji Rajha” (Befehl betreffend Zerstörungsmaßnahmen im Reichsgebiet) i tek kasnije dobio je popularno ime Neronov dekret, kao aluzija na apokrifnu, nepotvrđenu priču da je Neron izazvao veliki požar u Rimu 64. godine nove ere. S vojničke tačke gledišta ona je bila besmislena; savezničke trupe su već pokazale da mogu s lakoćom da prodiru kroz razrušenu Nemačku, noseći sa sobom svu logistiku, uključujući i vodu. Ova naredba ih sigurno ne bi zaustavila.
Šta je izazvalo izdavanje naredbe?
Prvog januara 1945. godine propala je i najambicioznija operacija Luftvafe ”Osnovica” (Bodenplate), a do kraja meseca i Ardenska operacija, poslednji pokušaj preuzimanja strateške inicijative od strane Nemaca. Nemačkoj se našla u najtežem obliku napada – s kružne osnovice, jer su saveznici nezadrživo napredovali sa svih strana. I poslednjem optimisti bilo je jasno kako će se razvijati situacija na frontovima.
Umesto nekadašnje hvalisave parole ”Nemačka pobeđuje na svim frontovima”, događalo se obrnuto. Hitler je umeo da uzvrati Francuzima za poniženje u Prvom sv. ratu tako što ih je naterao da potpišu primirje u istom onom vagonu gde su Nemci potpisali primirje, u šumi Kompjenj na ”Čistini primirja” (Clairière de l’Armistice). Stoga nije imao nameru da sačeka drugi Versaj. Tada je već počeo otvoreno, u trenucima histeričnih napada, da optužuje svoj narod kako ga je izneverio, da nije dostojan istorijske misije i da zato treba da umre zajedno s režimom.
Takve ideje nisu kod Hitlera bile novost. Uoči oslobođenja Pariza naredio je da grad ”ne sme da padne u ruke neprijatelja osim kao polje ruševina”. Nemački vojni guverner, Ditrih fon Holtic (Dietrich von Choltitz), mislio je drugačije i grad je predao saveznicima. Ljubiteljima filmske umetnosti svakako je poznat film ”Gori li Pariz?” koji je naslovljen Hitlerovim pitanjem koje je on telefonom uputio Hotlicu. Krajem 1944. godine sličnu naredbu izadao je i za Holandiju, ali Artur Zajs-Inkvart (Arthur Seyß-Inquart, inače završio na vešalima posle procesa u Nirnbergu), značajno je uspeo da ublaži efekte naredbe. Da je ostvarena, Holandija bi bila vraćena nekoliko vekova u prošlost jer je bilo planirano rušenje brojnih nasipa i brana.
O suludosti naredbe, ali i o njenoj proračunatoj manipulativnosti svedoči najvažniji njen deo: ”Pogrešno je misliti da se transportni i komunikacioni objekti, industrijski objekti, skladišta i drugi kapaciteti koji nisu uništeni ili privremeno onesposobljeni mogu ponovo koristiti kada se izgubljena teritorija povrati. Neprijatelj nam neće ostaviti ništa osim spaljene zemlje, ne obraćajući ni najmanju pažnju na stanovništvo. Stoga naredujem: svi vojni, transportni i komunikacioni objekti, industrijska postrojenja i magacini, kao sve i drugo vredno na teritoriji Rajha što bi neprijatelj mogao da koristi, odmah ili u doglednoj budućnosti u toku rata moraju biti uništeni”.
Ovo je bilo još jedno, od ne baš čestih, Hitlerovih naređenja koje nije sprovedeno. Odgovoran za njegovo izvršenje bio je Albert Šper, ministar naoružanja i ratne proizvodnje. On je najveće zasluge za neprimenjivanje ove naredbe pripisao upravo sebi. O Šperu smo već pisali, kada se na Nirnberškom procesu dokazao kao neverovatno talentovan manipulator, snalažljiv u minimalizaciji svoje uloge i preuveličavanju svojih zasluga. U te zasluge ubrojao je i neizvršenje ove naredbe. Tražio je isključivo ovlašćenje da samo on može narediti gde se i šta ruši, a pri tom je pridobio nacistički vrh da naredbu ignorišu ili maksimalno opstruiraju. Toga Hitler, po svoj prilici, nije bio svestan do poslednjeg trenutka, jer izveštaje koji su stizali u njegovo sklonište, dok su padale sovjetske granate, više niko nije mogao da proveri.
U Šperove slobodne interpretacije (da ih tako nazovemo) spada i opis njegovog poslednjeg sastanka s Hitlerom, 22. aprila u bunkeru. On je tada priznao da nije sproveo njegova uputstva, a Hitler mu je to oprostio. Da li u to poverovati? Setimo se da je Hitler hladnokrvno osudio na streljanje Hermana Fegelajna, šuraka rođene sestre Eve Braun, čoveka kome je s Bormanom i Himlerom bio svedok na venčanju. Ne bi trebalo mnogo da se pitamo da li je Šperova tvrdnja kako mu je Hitler oprostio neizvršenje naredbe zaista tačna.
Hitler je ubrzo izvršio samoubistvo 30. aprila, a potom je usledila i kapitulacija Nemačke. Kako bi izgledao oporavak te zemlje da je izvršeno Neronovo naređenje, možemo samo da zamislimo. Da je naredba dosledno sprovedena, posleratna obnova Nemačke ne bi počela od ruševina, već od planski stvorenog ništavila.
