Dan kada je Su-27 prkosio aerodinamici: kako je Kobra Pugačova šokirala Zapad i proslavila Suhoj

Na Pariskom aeromitingu 1989. godine publika je videla nešto što nije ličilo na standardni prikaz borbenog aviona. Sovjetski Suhoj Su-27 ušao je u ravni let, zatim je pilot naglo povukao komande, nos aviona podigao se gotovo uspravno, letelica je na trenutak delovala kao da se zaustavila u vazduhu, izgubila brzinu, „zabila“ trup u struju vazduha i potom se vratila u normalan let bez raspada, bez kovita i bez panike.

Za komandama je bio probni pilot Viktor Pugačov. Manevar će ubrzo dobiti ime koje je postalo deo vazduhoplovne istorije: Kobra Pugačova.

Do tog trenutka, Zapad je Su-27 gledao kao opasan, ali još uvek nedovoljno poznat sovjetski odgovor na američke F-15 i F-14. Posle tog leta u Le Buržeu, Su-27 više nije bio samo novi lovac sa velikim doletom i snažnim radarom. Postao je simbol jedne drugačije filozofije borbene avijacije: aviona koji ne samo da leti brzo i visoko, već može da ostane upravljiv i onda kada bi mnogi drugi lovci već izgubili autoritet nad sopstvenim nosom.

Šta je zapravo Kobra Pugačova

Na prvi pogled, manevar izgleda jednostavno: avion leti napred, naglo podiže nos do ekstremnog ugla, usporava, zatim spušta nos i nastavlja let. U stvarnosti, reč je o složenom postkritičnom manevru na ogromnom napadnom uglu.

Napadni ugao je ugao između pravca kretanja aviona i linije njegove uzdužne ose, odnosno položaja nosa. Kod normalnog leta, taj ugao je relativno mali. Kod Kobre, avion na trenutak dostiže oko 90 stepeni, a u nekim opisima i više, do približno 110 ili 120 stepeni. Drugim rečima, Su-27 se kreće napred, ali mu nos pokazuje skoro pravo uvis.

To je stanje u kome većina aviona ulazi u dubok zastoj, gubi uzgon, počinje nekontrolisano da pada ili prelazi u kovit. Su-27, međutim, uspeva da zadrži kontrolu dovoljno dugo da pilot vrati avion u stabilan let.

Kobra nije običan akrobatski trik. To je demonstracija sposobnosti aviona da preživi i kontroliše režim leta koji se nalazi izvan klasičnih školskih pravila aerodinamike. Zbog toga je 1989. i izazvala takav šok. Nije bilo sporno da piloti mogu da naprave opasne figure. Sporno je bilo to što je Su-27 delovao kao da u opasnoj zoni ima rezervu, kontrolu i mir.

Zašto je Su-27 mogao ono što drugi nisu

Da bi avion izveo Kobru, nije dovoljno da ima snažne motore. Potrebna je čitava kombinacija aerodinamike, stabilnosti, upravljačkih površina, rasporeda mase, konstrukcije i pilotskog osećaja.

Su-27 je projektovan kao veliki lovac za prevlast u vazduhu. Imao je snažne motore AL-31F, široko telo koje zajedno sa krilima stvara dodatni uzgon, velike upravljačke površine i aerodinamički oblik prilagođen visokim napadnim uglovima. Njegov trup nije samo cev sa krilima, već deo nosive površine. Takva integralna aerodinamička šema daje avionu ponašanje koje je veoma važno u ekstremnim režimima.

Veliki razmak između motora, širok trup i pažljivo oblikovan prednji deo aviona doprineli su stabilnosti i upravljivosti. Su-27 je mogao da leti na napadnim uglovima koji bi kod mnogih starijih lovaca značili ulazak u režim iz koga se teško izlazi.

Pilot je pri izvođenju Kobre morao da zaobiđe ili isključi ograničenja koja štite avion od prevelikog napadnog ugla. Zatim bi naglo povukao palicu, avion bi podigao nos, brzina bi se drastično smanjila, a ogromni otpor vazduha „zakočio“ bi letelicu. Kada se komande vrate, nos pada, motori vraćaju protok i avion nastavlja let.

To izgleda kao magija samo onome ko ne vidi šta se dešava sa energijom. Kobra troši brzinu. Avion ne dobija besplatan manevar, već za nekoliko sekundi brzinu pretvara u ekstremni položaj i naglo kočenje. Zato je velika veština u tome da se manevar izvede bez gubitka kontrole i bez ulaska u smrtonosni režim leta.

Zašto je Zapad bio zatečen

Krajem osamdesetih, sovjetska avijacija se na Zapadu često posmatrala kroz prizmu brojnosti, snage motora i raketnog naoružanja, ali ne nužno kroz sliku vrhunske pilotske fine kontrole. MiG-29 je već pokazao da Sovjeti imaju vrlo okretne lovce, ali Su-27 je u Parizu doneo drugačiju poruku.

Bio je veći, teži, dalekometniji i izgledao je kao avion za ozbiljne zadatke, ne kao laka akrobatska mašina. Kada je takav lovac izveo manevar na ivici kontrolisanog leta, postalo je jasno da konstruktorski biro Suhoj nije napravio samo sovjetski pandan F-15. Napravio je avion koji se u brojnim režimima ponaša van očekivanih zapadnih obrazaca.

Kobra je postala propagandni trijumf, ali i tehnički signal. Ona je govorila da sovjetski konstruktori ozbiljno razumeju postkritične režime leta, velike napadne uglove i borbu u bliskom manevru. To nije značilo da je Su-27 automatski bolji od svakog zapadnog lovca, ali je značilo da se nikako više ne sme potcenjivati.

Da li je Kobra stvarno korisna u borbi

Oko toga se i danas vode rasprave. U najjednostavnijoj verziji, često se kaže da Kobra može da natera protivnika da „preleti“ avion koji je naglo zakočio. To zvuči atraktivno, ali je u stvarnoj borbi mnogo komplikovanije.

Kobra može poslužiti kao ekstremni manevar za naglo smanjenje brzine i promenu geometrije susreta, ali nosi veliki rizik. Avion posle nje ostaje sa manje energije. U vazdušnoj borbi, energija je život: brzina, visina i mogućnost da se ponovo manevriše. Pilot koji izvede Kobru u pogrešnom trenutku može postati laka meta.

Zato se ovaj manevar ne može posmatrati kao univerzalni borbeni recept. On je pre svega dokaz da avion ima ogromnu rezervu upravljivosti na velikim napadnim uglovima. U realnoj borbi, to znanje se ne koristi nužno kao puna Kobra pred publikom, već kroz manje ekstremne manevre, bolje držanje nosa, sposobnost brzog usmeravanja aviona i kontrolu u režimima u kojima se drugi lovci bore sa gubitkom stabilnosti.

Kobra je, dakle, više demonstracija granica aviona nego svakodnevni borbeni potez. Njena prava vrednost nije u tome da pilot usred borbe teatralno podigne nos pred protivnikom, već u tome što pokazuje koliko daleko konstrukcija može da ode pre nego što izgubi kontrolu.

Pugačov, Suhoj i trenutak koji je promenio reputaciju

Viktor Pugačov nije bio pilotski akrobata koji je slučajno izveo rizičan trik. Bio je poznati probni pilot, čovek čiji je posao bio da istražuje granice aviona. Takvi piloti ne lete da bi zabavili publiku, već da bi dokazali šta konstrukcija može da izdrži i koliko je predvidljiva u režimima u kojima greška nema mnogo vremena da se ispravi.

Njegov nastup u Parizu bio je savršena kombinacija trenutka, veštine i tehnike. Sovjetski Savez se bližio kraju, ali je njegova vazduhoplovna škola pokazala da i dalje može da iznenadi svet. Su-27 je odjednom dobio ono što se u avijaciji teško kupuje: mit.

Posle Le Buržea, porodica Flanker više nije bila samo još jedna grupa sovjetskih lovaca sa NATO kodnim imenom. Su-27, Su-30, Su-33, Su-35 i izvedene verzije nosile su sa sobom reputaciju aviona sposobnih za izuzetnu manevarsku predstavu. Kobra Pugačova postala je deo tog identiteta.

Od Kobre do supermanevarskih lovaca

Kasniji razvoj borbene avijacije doneo je vektorisanje potiska, digitalne komande leta i još agresivnije postkritične manevre. Su-30MKI, Su-35, MiG-29OVT i drugi avioni pokazali su figure koje deluju još spektakularnije od originalne Kobre. Zapadni avioni takođe su napredovali kroz F-22, F-35 i sofisticirane digitalne sisteme upravljanja letom, ali su otišli drugim putem: manje akrobatike, više senzora, stelt karakteristika, mrežnog ratovanja i borbe van vizuelnog dometa.

Zato Kobra danas ima posebno mesto. Ona pripada vremenu kada je demonstracija manevra pred publikom mogla da promeni reputaciju aviona preko noći. U savremenom ratu, avion pobeđuje kombinacijom radara, raketa, elektronskog ratovanja, komunikacija, taktičke slike i preživljavanja. Ipak, sposobnost da se avion kontroliše na krajnjim granicama i dalje nije nevažna.

Na godišnjicu Pugačovljevog nastupa u Parizu, Kobra ostaje više od aeromiting figure. To je bio trenutak u kome je Su-27 pred očima sveta pokazao da sovjetska aerodinamika nije ostala zarobljena u gruboj sili, već da ume da spoji snagu, oblik, kontrolu i pilotsku hrabrost u jedan potez koji će se pamti još decenijama.

Tog dana u Le Buržeu, Su-27 nije samo podigao nos ka nebu. Podigao je reputaciju čitave škole konstrukcije koja je do tada bila poznata, ali ne i potpuno shvaćena.