Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je 28. juna planove za nabavku kineskih raketnih sistema zemlja-vazduh dugog dometa HQ-9. Ako se ta nabavka realizuje, biće to najveći iskorak srpske protivvazdušne odbrane još od uvođenja kineskog FK-3, odnosno izvozne verzije sistema HQ-22, u naoružanje Vojske Srbije.
HQ-9 je vodeći kineski višenamenski sistem protivvazduhoplovne odbrane velikog dometa. Po ulozi se najčešće poredi sa ruskim S-300 i S-400, iako je razvijan u kineskom industrijskom, radarskom i komandnom okruženju. Za Srbiju bi njegova nabavka značila ulazak u kategoriju odbrane koju do sada nije imala: stvarni dugometni sloj PVO, namenjen zaštiti šire teritorije, ključnih gradova, industrijskih centara, vojnih baza i komandnih tačaka.
Do sada je srpska protivvazdušna odbrana poslednjih godina građena stepenasto. Kratki sloj čine kineski HQ-17AE, ruski Pancir-S i drugi sistemi za zaštitu trupa i važnih tačaka. Srednji i deo dugog sloja pokriva FK-3. Modernizovani S-125 i dalje postoji u strukturi, ali je to sistem sovjetskog porekla, ograničene mobilnosti i drugačije generacije. HQ-9 bi bio prvi ozbiljan pokušaj da se iznad svega toga postavi viši, teritorijalni kišobran.
Od FK-3 do HQ-9: kineska linija postaje kičma PVO Srbije
Srbija je još 2020. ugovorila kupovinu kineskog FK-3. Prva baterija dopremljena je u aprilu 2022. transportnim avionima Y-20, a ubrzo zatim sistem je i javno prikazan. Kasnije su usledile dodatne nabavke, uz plan da se FK-3 koristi za pokrivanje velikih gradova i privredno-industrijskih centara poput Beograda, Novog Sada i Niša.
FK-3, izvozna verzija HQ-22, postao je okosnica nove srpske PVO. Namenjen je presretanju aviona, krstarećih raketa, taktičkih raketa vazduh-zemlja, teških helikoptera i bespilotnih letelica. U odnosu na nasleđene sisteme, doneo je modernije radare, mobilnost i mogućnost rada u savremenijem komandnom okruženju.
Na tehničkom zboru u Kruševcu 2024. javno je prikazan i HQ-17AE, kineski sistem kratkog dometa za sve vremenske uslove, namenjen zaštiti jedinica i objekata na daljinama do 15 kilometara i visinama do osam kilometara. Sistem može istovremeno da gađa četiri cilja, a tipična baterija uključuje komandno vozilo, lansirna vozila, vozila za pretovar i logističku podršku.
HQ-17AE je kineski naslednik filozofije sistema Tor, ali u savremenoj točkaškoj konfiguraciji 6×6, sa sposobnošću dejstva protiv precizno navođene municije, krstarećih raketa, vođenih bombi, raketa vazduh-zemlja, aviona, helikoptera i dronova. Srbija ga je nabavila preko kineske kompanije China Precision Machinery Import-Export Corporation, u trenutku kada ruski Pancir S1M zbog rata u Ukrajini nije mogao da bude isporučen.
U tom nizu HQ-9 ne bi bio izolovana kupovina, već nastavak već vidljivog pravca: srpska PVO se sve više oslanja na kineske sisteme, jer oni nude modernu tehnologiju, brzu isporuku, manju političku cenu od ruskih sistema i već postojeću kompatibilnost sa onim što je Beograd nabavio prethodnih godina.
Zašto nije kupljen S-400
Srbija je ranije ozbiljno razmatrala ruske sisteme velikog dometa, pre svega S-300PMU-2 i S-400. Ruski bataljon S-400 bio je raspoređen u Srbiji u oktobru 2019. godine tokom vežbi, što je tada široko tumačeno kao način da se srpske snage upoznaju sa njegovim mogućnostima.
S-400 je za Beograd bio logična želja. Srbija je 1999. godine bila izložena NATO agresiji i bombardovanju, a upravo je pitanje zaštite vazdušnog prostora ostalo jedna od najvećih strateških trauma i slabosti. Sistem takvog dometa imao bi veliki vojni i politički značaj.
Problem je bila cena koja nije bila samo finansijska. Zapadni pritisak, uključujući pretnje sankcijama, bio je jedan od glavnih razloga zbog kojih Srbija nije nastavila ka nabavci S-400, uprkos ruskim ponudama fleksibilnih uslova plaćanja.
Kineski HQ-9 sada otvara drugačiji put. On omogućava da se deo sposobnosti koje je Srbija tražila kroz ruski S-400 dobije uz manji rizik od direktnog sankcionog udara. NATO države imaju razvijen mehanizam pritiska na izvoz ruskog oružja, dok ekvivalentan režim prema kineskom oružju nije jednako institucionalizovan.
To ne znači da će nabavka HQ-9 proći bez političkih reakcija. Zapad pažljivo prati svaku kinesku isporuku Srbiji, naročito posle FK-3, HQ-17AE i raketa CM-400AKG. Razlika je u tome što kineski pravac Beogradu ostavlja više manevarskog prostora nego direktna kupovina najpoznatijih ruskih sistema u trenutku otvorenog rata Rusije i NATO-a preko Ukrajine.
Šta HQ-9 donosi u odnosu na postojeću PVO
HQ-9, odnosno „Crvena zastava 9“, u NATO kodifikaciji CH-SA-9, predstavlja kineski sistem dugog dometa sposoban za protivvazduhoplovnu i protivraketnu ulogu. Razvoj programa počeo je još sedamdesetih godina, dok je puna razrada usledila kasnije, pod uticajem kineskog iskustva sa sovjetskim i ruskim sistemima porodice S-300.
Prema dostupnim podacima, raketa je duga oko 6,8 metara, mase približno dve tone, sa bojevom glavom od oko 180 kilograma. Maksimalna brzina prelazi četiri maha. Operativni domet zavisi od verzije i najčešće se navodi od 120 do više od 200 kilometara, dok se za modernizovane varijante pominju i veće vrednosti. Plafon dejstva u pojedinim procenama ide do 50 kilometara.
Sistem koristi kombinaciju inercijalnog navođenja, korekcija u srednjem delu putanje i radarskog samonavođenja u završnoj fazi. Kod modernijih varijanti pominju se unapređeni radari, elektronika, otpornost na ometanje i bolja sposobnost praćenja više ciljeva.
Za Srbiju je ključna njegova mobilnost. Lanseri, radari, komandna vozila i prateća oprema montirani su na kamione, što omogućava premeštanje posle dejstva. U okruženju u kojem bi potencijalni protivnik raspolagao satelitima, izviđačkim avionima, dronovima, elektronskim izviđanjem i preciznim oružjem, statična PVO je previše ranjiva. Mobilan sistem može da promeni položaj, sakrije se, koristi mamce i smanji šansu za uništenje u prvom talasu udara.
Kineska elektronika kao glavni argument
Jedan od razloga zbog kojih se HQ-9 sve češće pominje kao ozbiljna opcija jeste kineski napredak u elektronici, radarima i obradi podataka. Rusija i dalje ima snažnu raketnu školu, naročito u oblasti velikih dometa i brzih presretača, ali Kina je poslednjih godina izgradila ogromnu industrijsku prednost u elektronici, senzorima, komponentama, proizvodnji i digitalnoj integraciji.
Upravo zato se u delu analiza tvrdi da HQ-9 u pojedinim segmentima može imati moderniju elektroniku i senzore od ruskih sistema, uključujući S-400. Takve ocene treba uzeti oprezno, jer borbena vrednost sistema ne zavisi samo od hardvera, već od obuke posada, integracije, radarske slike, komandne mreže i taktičke upotrebe.
U srpskom slučaju, prednost kineskog sistema nije samo u njegovim deklarisanim karakteristikama. Prednost je u tome što se uklapa u već započet kineski lanac nabavki: FK-3, HQ-17AE, moguće dodatne baterije, kineske rakete za MiG-29 i sve veća tehnička povezanost sa kineskom odbrambenom industrijom.
Kosovo, NATO i potreba za asimetričnom odbranom
Srbija ne gradi PVO u praznom prostoru. Kontinuirane tenzije oko Kosova, koje većina članica NATO-a priznaje kao nezavisnu državu i podržava politički i vojno, ostaju jedan od glavnih bezbednosnih razloga za jačanje odbrane. U pozadini je i iskustvo 1999. godine, kada je NATO bombardovao SR Jugoslaviju upravo kako bi sproveo kosovsku secesiju.
Za Srbiju je problem što ne može da gradi vojnu ravnotežu klasičnim pariranjem NATO-u. Ne može imati avijaciju, satelite, tankere, leteće radare i udarne kapacitete uporedive sa Alijansom. Zato je realna strategija asimetrična: učiniti svaki napad skupljim, rizičnijim i politički komplikovanijim.
HQ-9 bi u tom smislu bio sredstvo odvraćanja. Ne bi mogao da garantuje neprobojno nebo, jer takva zaštita ne postoji, ali bi promenio računicu svakog planera koji razmatra vazdušnu kampanju. Avioni, krstareće rakete, dronovi, leteći radari i platforme za elektronsko ratovanje morali bi da računaju sa većim dometom srpske PVO.
Posebno je važna kombinacija sa FK-3 i HQ-17AE. Dugometni sistem tera protivnika da deluje opreznije i dalje od ciljeva. Srednji sloj zatvara prostor oko gradova i infrastrukture. Kratki sloj štiti trupe, baze i same baterije od dronova, krstarećih raketa i preciznog oružja. To je logika slojevite odbrane koju Srbija pokušava da izgradi poslednjih godina.
CM-400AKG i kineski paket za Srbiju
Najava HQ-9 ne dolazi sama. Srbija je već ušla u novu fazu vojne saradnje sa Kinom i kroz vazduhoplovno naoružanje. U martu su objavljene slike srpskog MiG-29 sa kineskim raketama CM-400AKG, koje je Beograd kupio za svoje ratno vazduhoplovstvo.
CM-400AKG je raketa vazduh-zemlja velike brzine, namenjena napadima na ciljeve velike vrednosti na kopnu i moru. Prema podacima proizvođača, može dostići brzine od 4,5 do 5,5 maha, mada deo analitičara smatra da se takve brzine ostvaruju samo u određenim fazama leta. Raketa koristi polubalistički profil, motor na čvrsto gorivo, kombinaciju inercijalnog navođenja, satelitske korekcije i završnog radarskog ili infracrvenog samonavođenja.
Teži oko 900 kilograma, sa bojevom glavom od oko 200 kilograma, a domet se procenjuje od 100 do 240 kilometara, zavisno od profila lansiranja. Može da gađa radare, komandne centre, vojne baze, položaje PVO i ratne brodove.
Ako se potvrdi puna integracija CM-400AKG na srpske MiG-29, to znači da je Srbija dobila udarnu sposobnost koju ranije nije imala. Lovci koji su uglavnom posmatrani kao platforme za vazdušnu borbu i dežurstvo sada dobijaju mogućnost brzog udara po ciljevima na velikoj udaljenosti.
U kombinaciji sa HQ-9, slika postaje jasnija: Beograd ne kupuje samo pojedinačne sisteme, već pokušava da poveže kinesku PVO, udarne rakete i moguće buduće avione u širu arhitekturu odvraćanja.
JF-17, J-10C i budućnost posle MiG-29
Srpski MiG-29 ne mogu trajati beskonačno. Njihova modernizacija i integracija novog naoružanja produžavaju upotrebljivost, ali dugoročno će morati da budu zamenjeni. U javnim analizama kao moguće kineske opcije pominju se JF-17 Block 3 i J-10C.
JF-17 Block 3 bio bi povoljnija i politički jednostavnija opcija, sa modernom avionikom, radarom sa aktivnom elektronski skeniranom antenskom rešetkom i kineskim raketama. J-10C bio bi mnogo ozbiljniji lovac, skuplji, sposobniji i bliži kategoriji savremenih višenamenskih aviona srednje klase.
Srbija je već ugovorila francuske Rafale, što znači da se buduće ratno vazduhoplovstvo neće nužno oslanjati samo na jedan pravac. Ipak, kineska oprema ostaje privlačna jer nudi visok odnos cene i sposobnosti, manju političku zavisnost od zapadnih dozvola za upotrebu i već otvorene logističke kanale.
Zapadno oružje često dolazi sa političkim ograničenjima, režimima izvozne kontrole i pitanjem da li će u krizi biti moguće koristiti sve sposobnosti bez saglasnosti proizvođača. Kinesko oružje Beogradu nudi veći stepen autonomije, makar uz rizik dodatnog političkog pritiska sa Zapada.
HQ-9 nije čarobni štit
Nabavka HQ-9, ako se realizuje, ne bi značila da Srbija dobija neprobojnu odbranu. Primeri iz poslednjih ratova pokazuju da savršena PVO ne postoji. Izrael i SAD nisu uspeli da spreče svaki iranski projektil i dron. Ruski sistemi u Ukrajini takođe nisu neprobojni. Zapadni sistemi poput Patriota pokazuju realne sposobnosti, ali i ograničenja kada su izloženi masovnim, kombinovanim udarima.
HQ-9 je ozbiljan sistem, ali nije nepobediv. Njegova efikasnost zavisi od rasporeda, radarske mreže, obučenosti posada, elektronske zaštite, maskiranja, mobilnosti, broja baterija i integracije sa drugim slojevima. Sistem dugog dometa koji stoji sam i statično može biti otkriven i gađan. Sistem koji se kreće, koristi mamce, radi sa drugim radarima i ima zaštitu kratkog dometa postaje mnogo teži cilj.
U Pakistanu i Iranu HQ-9 se posmatra kao sistem koji menja lokalnu računicu, ali ni tamo nije bez kontroverzi. Tokom kratkog pakistansko-indijskog sukoba u maju 2025. pojavile su se suprotstavljene tvrdnje o njegovoj efikasnosti, uključujući tvrdnje o obaranju indijskih aviona i zapadne tvrdnje da se sistem nije pokazao dovoljno uspešnim. Takvi podaci nisu zvanično potvrđeni i ostaju deo informacionog rata.
Kada smo kod informacionog rata, zapadni izvori takođe tvrde da bi američki avion za elektronsko ratovanje EA-18G Growler mogao da ugrozi HQ-9B u slučaju vazdušne kampanje. To nije dokaz da je sistem slab, već podsetnik da se svaka savremena PVO mora posmatrati kao deo šire mreže, ne kao samostalna „superraketa“.
Srbija između Kine, Rusije i Zapada
Kineski HQ-9 bi Srbiji doneo sposobnost koju ruski S-400 politički nije mogao da donese bez ogromne cene. Beograd se poslednjih godina sve više oslanja na kineska rešenja upravo zato što ona popunjavaju rupe koje Zapad ne želi da popuni bez uslova, a Rusija zbog rata i sankcija sve teže može brzo da isporučuje.
Kina dobija pouzdanog korisnika u Evropi, realne podatke o upotrebi sistema u drugačijem okruženju i politički signal da može da prodre na tržište koje je decenijama bilo pod pritiskom NATO i ruskog nasleđa. Srbija dobija slojevitu PVO, udarne rakete za MiG-29 i mogućnost da u budućnosti bira između više izvora.
Najava HQ-9 zato nije samo vest o jednoj bateriji ili jednom ugovoru. Ona se nadovezuje na FK-3, HQ-17AE i CM-400AKG, i pokazuje da se srpska modernizacija sve više kreće kineskom linijom: od kratkog dometa, preko srednjeg sloja, do dugometnog sistema koji bi prvi put ozbiljno promenio sliku neba iznad Srbije.
