Kanada više ne želi da sve karte u borbenoj avijaciji drži u američkoj ruci. Vlada u Otavi zvanično je signalizirala interesovanje za Globalni program borbenog vazduhoplovstva, poznat kao GCAP, koji vode Velika Britanija, Italija i Japan. Reč je o projektu lovca šeste generacije Tempest, budućem avionu smanjene radarske uočljivosti, zamišljenom za ratovanje u okruženju u kojem će dominirati senzori, dronovi, rakete dugog dometa i elektronsko ometanje.
Objavu je dao kanadski ministar odbrane Dejvid Mekginti, posle zvaničnog sastanka u Tokiju sa japanskim kolegom Šindžirom Koizumijem. Time je Kanada ušla u orbitu najvažnijeg neameričkog projekta borbenog aviona nove generacije, u trenutku kada se u Otavi sve glasnije preispituje zavisnost od američke vojne industrije.
Ovaj potez nije samo tehničko pitanje zamene starih aviona CF-18 Hornet. On odražava širu promenu kanadske strategije nabavki, podstaknutu trgovinskim i političkim tenzijama sa Trampovom administracijom. Liberalno rukovodstvo u Otavi želi da smanji potpunu tehnološku zavisnost od Vašingtona i da otvori prostor za evropske i azijske dobavljače.
F-35 ostaje u igri, ali više nije jedina priča
Kanada je 2023. planirala kupovinu 88 aviona F-35A kompanije Lockheed Martin, kao zamenu za zastarele CF-18 Hornet. Taj plan je sada pod strogom revizijom koju je pokrenuo premijer Mark Karni, nakon što je Tramp došao na vlast u SAD i pošto su procenjeni troškovi skočili sa 19 milijardi dolara na 27,7 milijardi dolara, i to bez uračunatog naoružanja i infrastrukture.
Do sada je Kanada u potpunosti platila samo četiri aviona iz prve serije od 16 naručenih F-35A. To znači da je program formalno pokrenut, ali još nije zaključan u meri koja bi potpuno zatvorila prostor za drugačiju strukturu buduće flote.
U ranijim razmatranjima, kao moguća dopuna ili alternativa pominjan je švedski Saab Gripen E. Sada se, posle debakla evropskog projekta FCAS kao opcije za Kanadu, GCAP pojavljuje kao njima u svakom smislu bliski program šeste generacije koji bi Otava mogla da razmatra paralelno sa F-35.
Takav scenario značio bi podelu kanadske borbene flote: deo bi činili američki F-35A, a deo, dugoročno, budući Tempest iz programa poznatog kao GCAP. To bi Kanadi navodno dalo veću političku i tehnološku autonomiju, ali i otvorilo pitanje složenijeg održavanja, obuke, logistike i nabavke naoružanja za dva potpuno različita tipa aviona.
Arktik kao ključni argument za Tempest
Tehnički gledano, Tempest se uklapa u deo operativnih zahteva Kraljevskog kanadskog vazduhoplovstva. Projekat obećava veliki dolet, produženu izdržljivost i unutrašnji prostor za naoružanje koji bi trebalo da bude dvostruko veći nego kod F-35A.
Za Kanadu, to zvuči privlačno, piše portal TWZ. Njena najosetljivija zona nije samo evropski pravac NATO-a, već Arktik. Patroliranje ogromnim severnim prostorom traži avion koji može dugo da ostane u vazduhu, da nosi ozbiljnu količinu oružja i da deluje na velikim udaljenostima bez stalne zavisnosti od aviona za dopunu goriva u letu.
Evropski proizvođači tvrde da će Tempest moći da preleti Atlantski okean bez dopunjavanja goriva. Za kanadske potrebe, takva karakteristika ima direktnu vrednost, posebno u scenarijima nadzora i odbrane arktičkog prostora, gde se kao pretnje pominju ruske i kineske rakete, avioni nove generacije i sistemi dugog dometa.
U toj računici, F-35 ostaje korektna platforma, ali nije savršen odgovor za svaku kanadsku misiju. Njegova snaga je u senzorima, umrežavanju i stelt profilu. Tempest bi, bar prema sadašnjim najavama, trebalo da ponudi veći dolet, veću nosivost u unutrašnjim spremnicima i bolju prilagođenost operacijama na velikim distancama.
Kanada kasni za glavnim stolom
Najveći problem za Otavu je vreme. Velika Britanija, Italija i Japan već su definisali nacionalne operativne zahteve i podelili industrijske uloge. Kanada, ukoliko uđe u program, ne bi ušla kao osnivač koji oblikuje avion od početka, već kao kasni partner sa ograničenim uticajem. Slično što čeka Nemačku i Saudijsku Arabiju ukoliko se odluče na isti korak.
To znači da bi njene šanse za veliki industrijski povrat bile znatno manje. Otava bi najverovatnije najpre dobila status posmatrača, a zatim eventualno kupovala avione direktno sa proizvodne linije, uz skromniji prostor za domaću industriju nego što bi imala da se programu priključila ranije.
Rokovi su još veći problem. Prvi operativni Tempest očekuje se ne pre 2035. godine, a čak i taj datum se u odbrambenoj industriji smatra optimističnim. Projekti borbenih aviona nove generacije gotovo nikada ne idu glatko, a posebno ne kada više zemalja učestvuju: kasne softver, senzori, motori, integracija naoružanja, proizvodnja i sertifikacija.
Za Kanadu to znači da bi CF-18 Hornet morao da ostane u upotrebi duže nego što je tehnički i finansijski poželjno. Produžavanje života staroj floti nosi sve veće troškove održavanja, manje raspoloživih aviona i veći pritisak na pilote, mehaničare i rezervne delove.
Diverzifikacija se širi i na podmornice
Promena kanadskog pristupa ne vidi se samo u borbenoj avijaciji. Otava je već počela da preispituje ponude Nemačke i Južne Koreje za buduću flotu dizel-električnih podmornica. To pokazuje da se ne radi o izolovanom nezadovoljstvu cenom F-35, već o širem pokušaju da se nabavke raspodele na više političkih i industrijskih pravaca.
Za Kanadu, takva diverzifikacija ima jasnu logiku. Prevelika zavisnost od jednog dobavljača znači da svaka promena politike u Vašingtonu, svaka trgovinska kriza ili svaki spor oko pristupa tehnologiji može direktno uticati na odbrambenu sposobnost zemlje.
Mešovita flota borbenih aviona, naravno, donosi sopstvene probleme. Dva tipa aviona znače dva lanca rezervnih delova, dva sistema obuke, različitu infrastrukturu, različite softverske pakete, drugačije naoružanje i komplikovanije planiranje. Kritičari takvog modela već upozoravaju da bi udvostručavanje logistike moglo pojesti deo koristi koje Kanada traži kroz političku autonomiju.
Otava ipak procenjuje da bi cena zavisnosti od jednog izvora mogla biti još veća. Zato se F-35 više ne posmatra kao jedini odgovor, već kao deo moguće šire kombinacije u kojoj bi američki avion pete generacije pokrio hitnu zamenu CF-18, dok bi GCAP dugoročno otvorio vrata lovcu šeste generacije za arktičke i transatlantske zadatke.
Tempest kao politički signal Vašingtonu
Interesovanje za GCAP šalje poruku i Sjedinjenim Državama. Kanada ne raskida program F-35, ali pokazuje da više ne želi da bude kupac bez alternative. U trenutku kada su odnosi sa Trampovom administracijom opterećeni trgovinskim i političkim sporovima, sama mogućnost okretanja britansko-italijansko-japanskom programu ima težinu.
Za London, Rim i Tokio, kanadsko interesovanje bilo bi korisno jer bi proširilo međunarodnu bazu programa. Za Kanadu, ulazak u GCAP značio bi pristup projektu koji nije pod punom američkom kontrolom i koji bi mogao da ponudi avion projektovan za duge misije, veliki unutrašnji teret i delovanje u prostoru gde se susreću ruski, kineski i severnoamerički bezbednosni interesi.
Trenutna odluka još nije kupovina. Kanada tek ispituje mogućnost priključenja programu, dok revizija F-35 traje, troškovi rastu, a prva plaćena serija od četiri aviona pokazuje da je Otava ušla u američki program, ali još nije zatvorila vrata drugim pravcima.
