Kako prodati dušu đavolu? Na prvi pogled – veoma lako, samo treba pristati. U svakom sistem je to moguće, pogotovo u totalitarnim. Nijedan totalitarni sistem nije lišen negativne selekcije. Primera za to ima previše. Ni demokratski sistemi nisu toga lišeni, ali tamo se takve greške plaćaju vrlo brzo, pa su one znatno ređe. Kako je ona funkcionisala u vreme nacizma znamo prilično pouzdano. Trebalo je biti odan, bespogovorno lojalan i spreman na sve gadosti koje se narede. Za to nisu bile potrebne diplome, akademizam ili dokaz struke.
Biografije mnogih nacista, od onih najnižeg ranga pa do mase izvršilaca srednjeg rukovodećeg sloja svedoče nam gubitnicima, nedovršenim ljudima, iskompleksiranim, pohlepnim i osvetoljubivim. Veliki deo nacističkog pokreta privlačio je ljude sa društvene margine, karijeriste, frustrirane pojedince i političke avanturiste. Međutim, nacizam je umeo da privuče i ljude vrhunskog obrazovanja i nespornih sposobnosti. Kako su radili tako su i prošli. I ovde je važilo pravilo piramidalne organizacije; šta krene s vrha stići će na neki način do podnožja…a znamo ko je bio na vrhu.
Znamo li?
Da, o Hitleru se manje-više sve zna. Međutim, i u ovom slučaju pokazalo se da su ljudi ”kvarljiva roba”. Posvetimo pažnju istinskim nacističkim intelektualcima, onima koji nisu iznikli iz sloja gubitnika ili lumpenproletera. Neverovatan je bio Hitlerov talenat da oko sebe okupi intelektualce, da ih očara, gotovo zavede i – drži na uzici kao poslušne psiće. Njemu nije bilo stalo do titula, već do moći. Nema fotografija na kojima on nosi neki maršalski znak, ”ikonostas ordenja”, itd. Nije se dekorisao kao Gering. Kada se ustoličio, obično je nosio svetlomaslinasti sako ”na dva reda” bez vidljivog vojničkog stila, čak i bez epoleta.
Jedino je na grudima bila značka njegove partije, gvozdeni krst i značka za ranjavanje (Verwundetenabzeichen); na njih je bio ponosan. Na rukavu je bio orao. Hitler je delovao elegantno, gotovo građanski u kombinaciji s tamnim pantalonama. Samo je šapka bila ta koja mu je davala vojnički izgled. Čak i u danima borbe za vlast na njemu se mogla videti samo traka sa ”svastikom” oko rukava, čizme i uprtači. Time je hteo da pokaže da on nije nikakav pruski vojskovođa, već ”partijski drug”, neko ko ume da razume saborca u stroju i nije željan činova i zvanja.
Oko takvog čoveka okupili su se ljudi veoma visokih akademskih znanja. No, oni su svoja znanja koristili da učvrste njegovu ideologiju i vlast savijajući se do zemlje u znak idolopoklonstva. Kao da su pred njim sve te titule bledele i gubile značaj. Naša izreka ”Um caruje…” u slučaju Hitlera i akademskih građana koji su ga okruživali imala je sasvim specifično značenje. Po tome se nisu mnogo razlikovali ni pojedini intelektualci iz tadašnjih totalitarnih okruženja u svetu. Izgovora je bilo mnogo, a na prvom mestu je, po pravilu, bio oportunizam, ali i sociološka izopačenost pojedinaca. Neki od njih su zaista verovali Hitleru.
”Reprezentacija” beščašća i oportunizma
Navedimo najpoznatije primere ovakve škole ponašanja:
● Hans Frank (Hans Michael Frank) je bio generalni gubernator okupirane Poljske koja se tada nazivala Generalno gubernatorstvo (Generalgouvernement, polj. Generalne Gubernatorstwo). Jedan od glavnih organizatora masovnog terora i genocida nad Poljacima i Jevrejima. On je jedan od onih koji je učinio da se Poljska na listi žrtava Drugog sv. rata procentualno nađe na prvom mestu. A dotični je bio doktor prava, ministar pravosuđa, pisac zakona, osoba koja bi ex officio morala da ima ravnopravni odnos prema svim činiocima pravnog poretka i života. Završio je na drugom kraju konopca posle suđenja u Nirnbergu.
● Artur Zajs-Inkvart (Arthur Seyß-Inquart) bio je austrijski i nemački političar i državnik; federalni kancelar i ministar odbrane Austrije, ali i ministar inostranih poslova u Denicovoj vladi. On je taj koji je formalno pozvao svog zemljaka Hitlera da izvrši okupaciju Austrije. Za vreme rata organizovao je pogrome Jevreja i pljačku njihovog zlata. U Holandiji je osnovao četiri koncentraciona logora i sprovodio teror. I on je bio doktor prava, pre rata veoma cenjeni advokat i za njega su svi morali da budu isti, ali nisu. Ni on sudu nije bio isti kao drugi, pa se pridružio kolegama koji su životni put neplanirano završili u Nirnbergu.
● Valter Funk (Walther Emanuel Funk) je bio ekonomista evropskog i svetskog imena, ali i novinar, a potom ministar ekonomije Trećeg rajha i predsednik Rajhsbanke. Koristeći lažni identitet organizovao je sistematsku pljačku jevrejskih bogatstava. Direktno je uticao na holokaust. Njegov primer je dokaz da ”para vrti gde burgija neće” pa je osuđen samo na doživotnu robiju, a već 1957. godine oslobođen ”zbog lošeg zdravlja”.
● Hjalmar Šaht (Hjalmar Horace Greeley Schacht) bio je još jedan vrhunski ekonomista i ministar. Na nirnberškom procesu oslobođen je optužbi. Pedesetih godina svoja iskustva svoja iskustva iz finansija i državne ekonomije nastavio je da koristi kao savetnik u vladama Egipta, Irana i Indonezije.
● Vilhelm Frik (Wilhelm Frick) je bio cenjen doktor pravnih nauka, jedan iz najvišeg vrha NSDAP. Dugogodišnji ”kadrovik” u bezbednosnim službama, rajhsministar unutrašnjih poslova od 1933. do 1943. godine. Rajhsprotektor Boemske i Moravske, krivac za brojna zverstva nad mirnim stanovništvom. Jedinice pod njegovom upravom bile su jedan od izvršilaca holokausta. I njemu je Nirnberg bio poslednje prebivalište.
● Karl Brant (Karl Franz F. Brandt), jedan od onih s najvišim akademskim zvanjem; bio je profesor doktor medicinskih nauka. Pored toga što je bio ministar zdravlja bio je i lični lekar Hitlera. Izvodio je vivo eksperimente nad invalidima, psihičkim i neurološkim bolesnicima i ljudima s ograničenim mogućnostima ispunjavanja potreba. Jedan od glavnih organizatora programa T4 i medicinskih zločina nacističkog režima. Posebna priča je rad s narkoticima kojima je bogato snabdevao svog pacijenta. Taj general SS je završio 1948. ispod vešala, ali na ponovljenom suđenju, na osnovu žalbe američkog vojnog suda u Nirnbergu.
● Hajnrih Himler (Heinrich Himmler) je bio agronom koji je diplomirao na Višoj tehničkoj školi u Minhenu. Prvo ime službi bezbednosti i četvrti čovek nacističke Nemačke je posle niza godina pseće odanosti poslednjih dana potražio spas u bekstvu i završio s ampulom otrova koju je pregrizao kada su ga prepoznali britanski vojnici.
● Jozef Gebels (Paul Joseph Goebbels) je ”zvezda” ove akademske ekipe, najobrazovaniji pripadnik najužeg nacističkog rukovodstva; kratko vreme kancelar Nemačke posle Hitlerovog samoubistva, pošto je već sledećeg dana i on na taj način završio svoj životni put. Ovaj hromi, ružni čovek ubedio je Nemce da su nadljudi. Pošto je završio filosofiju i odbranio doktorat u oblasti literature i filosofije na jednom od najprestižnijih svetskih univerziteta, Hajdelbergu, radio je kao novinar, a oprobao se i kao pisac. On je bio najpre Hitlerov protivnik, pa onda i najverniji pristalica. Takav i toliki da je dozvolio svojoj supruzi Magdi da otruje svu njihovu decu. Šta je doktora filosofije teralo da ide za jednim neveštim slikarom, svakako ostaje pitanje za drugu vrstu doktora.
Ovo je samo vrh. Ni on nije nastao sam od sebe i preko noći. Nacistički program je sistematski već od sredine tridesetih godina svesno privlačio i motivisao lekare, pravnike, inžinjere, profesore i naučnike iz raznih oblasti, pa je u SS procenat fakultetski obrazovanih bio izuzetno visok. I tu su nacisti bili sistematični, kao i u svim drugim oblastima. Međutim, pravo iznenađenje čini Velika petorka intelektualaca kojima bi se ponosila bilo koja država na svetu.
● Martin Hajdeger (Martin Heidegger) jedan od najubedljivijih tumača Ničea i svakako jedan od najvažnijih filozofa XX veka značajno utičući na formiranje mnogih pravaca postmoderne u Evropi i svetu. Uz Huserla on je svakako bio najuticajniji filosof kontinentalne tradicije (nemački idealizam, fenomenologija, egzistencijalizam, hermeneutika i poststrukturalizam). Prošao je bez kazne, s ignorisanjem od strane kolega i povremenim spominjanjem nacističke prošlosti.
● Karl Šmit (Carl Schmitt) bio je pravnik, filosof, politički teoretičar i sociolog, jedan od lucerna iuris, ”svetiljke prava”, Vajmarske republike. Posle rata mu je više puta suđeno, proveo je godinu dana u pritvoru, ali to je bilo sve. Izopšten je iz akademskog i naučnog života ali je sam nastavio da se bavi teorijom međunarodnog prava.
● Alfred Rosenberg (Alfred Ernst Rosenberg) bio je arhitekta i glavni ideolog pokreta. Možda bi se i on izvukao nekažnjeno da nije bio rajhsministar Istočnih okupiranih teritorija (Reichsministerium für die besetzten Ostgebiete) tokom celog rata. Na njima je genocidno pobijeno najviše mirnog stanovništva. Njegov uticaj i zločini bili su ne za jednu, već za dve smrtne kazne, ali jedna je bila sasvim dovoljna da i on plati životom korišćenje svojih znanja i sposobnosti.
● Verner Best (Karl Rudolf Werner Best) bio je doktor prava, sam vrh najobrazovanijih ljudi u SS, pa i u Nemačkoj. Visoki funkcioner u zloglasnim ustanovama kakve su bile Gestapo, SD i RSHA. Tvorac političke policije nacističke Nemačke koji nije bio samo teoretičar već i odličan organizator. Model njegove tajne policije preuzet je kasnije u značajnoj meri od nekih država Istočnog bloga. Osuđen je u Danskoj za ratne zločine. Kada je izdržao kaznu nije se smirio, naprotiv! Učestvovao je u pokušajima bivših nacista da utiču na sudske procese i sistem zakonodavstva Savezne Republike Nemačke, trudeći se da ometa pravnim sredstvima gonjenje zločinaca. Bio je u tome uspešan jer je umro pre nego što su procesi ponovo bili pokrenuti protiv njega.
● Oto Olendorf (Otto Ohlendorf) je po naučnom stepenu bio dvostruki doktor – prava i ekonomije. General SS i policije, načelnik zloglasne Treće službe (unutrašnja služba SD) u glavnoj upravi imperijske službe bezbednosti (RSHA), pri tom i komandant ajnzacgrupe D (Einsatzgruppe D der Sicherheitspolizei und des SD) koja je ubijala Jevreje širom okupirane teritorije Sovjetskog Saveza. Jedan od najsigurnijih kandidata za vešala pa je na njima i završio 1951. godine. Ni dva doktorata nisu mu pomogla.
Čemu nas mogu naučiti primeri ove petorke? Između obrazovanja i moralnosti ne mora obavezno stajati znak jednakosti.
Albert Šper
Dolazimo do prave ”zvezde” ovog kluba intelektualaca, čoveka od kog bi oportunisti mogli mnogo naučiti. Albert Šper (Berhold Konrad Herman Albert Speer) bio je talentovan arhitekta i jedan od prve petorice nacističkog poretka uz Himlera, Gebelsa, Geringa i Bormana. Verovatno jedini nacista koji se nije nalazio ispod Hitlerovog šinjela. Kako se to dogodilo? On je odmah na početku rata dobio mesto ministra naoružanja Trećeg rajha. Umetnik, dizajner i arhitekta svoja znanja usmerio je podizanje megastruktura, organizaciju rada, ali i izbor prioriteta u sistemima naoružanja.
Pod njegovo ministarstvo potpadalo je praktično sve jer je proizvodnja oružja bila conditio sine qua non ratovanja, pa je on mogao po potrebi da zahteva (i dobija) ono što mu treba i od drugih ministarstava. To je podrazumevalo ne samo materijalna sredstva (kupovinu dragocenih metala preko Španije i Portugalije ”prljavim” novcem) već i mnogo gore: robovsku upotrebu milionske mase logoraša. S Hitlerom je ostvario prisan kontakt jer je i Hitler obožavao arhitekturu stalno naručujući modele novih gradova, zamišljajući Berlin kao glavni grad sveta, itd.
Kao takav, pri tom prirodno inteligentan, on je umeo da zadrži aristokrastku distancu sa svim kolegama (prema potrebi), a bio je Hitlerova slabost. Ako je Hitler prema bilo kome umeo da bude uzdržan to je bio Šper. Nešto od Hitlerovih skrivenih kompleksa bilo je kardinalno pogođeno i suzbijeno upravo Šperovom pojavom.
O njegovoj ministarskoj karijeri uglavnom se sve zna. Ono što je interesantno jeste pitanje kako se tako jevtino izvukao u Nirnbergu. I tu bi oportunisti mogli mnogo da nauče. Bio je lukav, servilan, dodvoravao se sudijama, na opšte gađenje svojih dojučerašnjih drugova. Kao vrstan poznavalac ljudske psihe nije mu bilo teško da čak i prevejane, iskusne sudije ubedi u iskrenost svog kajanja. Malo ironije: da je suđenje potrajalo malo duže, možda bi ga proglasili za antifašistu.
Nije proglašen krivim za prve dve tačke optužnice (agresorski rat i zaveru) i to ga je spasilo omče. Dobio je dvadeset godina zatvora, vidno razočaran jer je očekivao da će kao ”tehnokrata”, kako se upinjao da dokaže svoj status, biti oslobođen. Odležao je punu kaznu. Čak je i tu profitirao jer je u zatvoru napisao nekoliko knjiga. One su štampane i prodavane u velikim tiražima. To će reći – ko zna, zna. Hans Frank i Denic su takođe bili obrazovani ljudi, ali je njihov ”nastup” na suđenju izazvao potpuno drugi utisak na sudije, a sasvim sigurno je da su želeli isto što i Šper.
Iz ovog kratkog osvrta može se lako izvući nekoliko zaključaka, no svi oni naginju onom generalom koji je protekao iz latinske poslovice homo sum: nihil humani a me alienum puto (čovek sam, sve što je ljudsko nije mi strano).
