Koliko puta smo videli u toku SVO podignute ruke uvis, vojnike koji kleče ili su vezani? Kolone snuždenih, bezvoljnih, razoružanih vojnika, nimalo vojničkog izgleda, kreću se ka punktu za proveru ili zarobljeničkom logoru dok ih prati minimalan broj stražara. Nije ni mali broj snimaka razmene zarobljenika. Autobusi puni vojnika koji ne znaju da li da se raduju ili da tuguju.
Sramota predaje, kako god da je objašnjena i opravdana, uvek će ih pratiti.
Toga je bilo i biće na obema stranama, kao što je bilo u svim ratovima. Nisu svi spremni da ginu za tuđu korist, ideale, posebno ako ih ne razumeju, nisu sa njima saglasni – ili se nađu u neodbranjivoj situaciji. Najveći broj ljudi želi da živi, pa će pre herojske smrti radije izabrati predaju, znajući da će jednog dana domoći slobode. Bronzana bista ili spisak na spomeniku mnoge neće motivisati. Predaja na taktičkom planu, ali i kapitulacija kao formalan čin šireg obima i značenja, stoga imaju svoje mesto u međunarodnom pravu, ali i u običajima rata. Ako se zna da je neprijatelj human prema zarobljenicima držeći se normi, mnogima će predaja izgledati prihvatljivo u trenutku iskušenja ili bezizlazne situacije.
Sačuvati poslednji metak za sebe nije samo fatalistička fraza, već i često jedini izbor kada se zna kako suprotna strana prema zarobljenicima nema milosti.
Predaja
Predaja je postupak koji se tako naziva najčešće na taktičkom nivou. Ima različita imena, ali isto značenje (engl.surrender, fr. reddition, rus. сдача в плен, nem. aufgeben). U JNA predaja se u PS značajno razlikovala od zarobljavanja (koje se moglo dogoditi usled nepreviđenih okolosti). To je odluka komandira neke jedinice ili grupe da prestane sa otporom i prihvati da njegova jedinica bude zarobljena, sa svim što taj status označava. Taj čin, koji niko ne želi, a protivnik ga iščekuje, može se izraziti na razne načine: podizanjem ruku, vidljivim bacanjem oružja, nošenjem bele zastave ili na neki drugi, običajnim pravom dogovoren način. U svim tim slučajevima međunarodno humanitarno pravo propisuje da protivnik ne sme da puca u zarobljenika. Ako je predaja bila lažni čin onda se tretira kao verolomstvo i može se smatrati ratnim krivičnim delom. Ono se značajno razlikuje od lukavstva, postupka koji smo već opisali.
Mnoga krivična zakonodavstva tretiraju predaju kao odustajanje od ratne obaveze i kao ratno krivično delo. Pri tom se pravi značajna razlika u načinu i uzrocima predaje. Tako sankcije za ovaj postupak kreću od ”više mere društvene zaštite” (eufemizam za streljanje ili drakonske kazne), preko višegodišnjih kazni zatvora do tipično vojne distinkcije: ukoliko vojnik usled svojih fizičkih slabosti nije mogao da izbegne zarobljavanje, odnosno predaju, onda se to tretira kao olakšavajuća okolnost (kontuzija, teško ranjavanje, krajnja iznemoglost, itd). Međutim, i tada zakonodavac predviđa odgovornost vojnog obveznika. On je dužan, po Pravilu službe, da pokuša pobeći iz zarobljeništva.
Kapitulacija
Nemačka reč kapitulation (novolat. capitulatio) opisuje sporazum o prekidu oružane borbe između zaraćenih strana. Ona je strateški pojam. U međunarodnom pravu to se tumači kao prekid borbe i predaja žive sile i materijalnih sredstava jedne od strana. Haška konvencija o zakonima i običajima kopnenog rata iz 1907. godine propisala je redosled pregovaračkog procesa. O odluci da kapitulira protivnik mora da izvesti suprotnu stranu slanjem pregovarača sa jasno istaknutom belom zastavom ili nekim drugim dogovorenim znakom. Ubistvo ili ponižavanje glasnika-pregovarača nije dozvoljeno po članu 32 Konvencije. U članu 35 propisuje se da se kapitulacija mora sprovesti u skladu s pravilima vojne časti i poštovanja protivnika. Jednom dogovorena, kapitulacija se mora poštovati.
Bezuslovna kapitulacija (Unconditional surrender, Bedingungslose Kapitulation, безоговорочная капитуляция) je upravo to što joj samo ime kaže. Država se, kako smo to jednom pisali obrađujući višestruke kapitulacije sila Osovine, odriče suvereniteta, njena teritorija se okupira, a granice određuju voljom pobednika. On određuje i buduće državno uređenje, bira određene sankcije, političku i materijalnu odgovornost, način regulisanja odštete i – suđenje za prestupe u ratu, odnosno ratne zločine i druga krivična dela (krađe, pljačke, maroderstva, silovanja, itd). Pobeđena strana ne može ništa od toga izmeniti dok se s tim ne saglasi pobednik.
Istorija predaja
Sve do kasnog srednjeg veka predaja je zavisila isključivo od običajnog prava koje se različito tumačilo od države do države. Mongoli jesu uzimali konje, žene i materijalna bogastva, ali nisu uzimali zarobljenike. Njihova sudbina je bila unapred poznata. Tako je bilo i u mnogim verskim ratovima. Pobeđeni su bili uglavnom ubijani, a u rimsko doba prodavani kao roblje ili korišćeni u arenama.
U XVII i XVIII veku nije svaka predaja tvrđava ili gradova bila ponižavajuća ili sramna. Smatrana je časnom ako su se zaraćene strane dogovorile da se utvrđenje napusti s oružjem u rukama, zastavama, prevoznim sredstvima i zalihama municije. To je važilo za slučaj da je na utvrđenju probijena breša, što je značilo neodbranjivost i sigurnu smrt za njene branioce. Zaraćene strane su polazile od realne pretpostavke da se to može dogoditi obema stranama.
Neoštećena tvrđava mogla se napustiti tek kada su sve zalihe potrošene. Predaja na polju bitke je svakako smatrana nedopustivom. Ona je bila opravdana u vreme Petra Prvog pod uslovima potpune gladi, nedostatka municije, vode ili kada borbeni sastav nema gde više da se povuče. Međutim, ukoliko je naređeno da se uporište brani do poslednjeg pa se ipak preda, to je smatrano krivičnim delom, odnosno nesprovođenjem naređenja i kao takvo kažnjavano.
Koncept bezuslovne kapitulacije oživljen je na konferenciji u Kazablanki 1943. godine kada je Ruzvelt (u odsustvu sovjetskih predstavnika) postavio osnovne uslove koji su svima danas poznati. Bez obzira što nisu bili prisutni Sovjeti su prihvatili taj koncept. Sve drugo posle te kapitulacije pripada poznatoj priči o Hladnom ratu. Da li je ljudska vrsta naučila nešto gledajući sa ova dva stepenika, predaje i kapitulacije? Poznajući istorijske tokove koji se ciklično ponavljaju, odgovor se sam nameće.
