Kubanske oružane snage ponovo su rasporedile sovjetske raketne sisteme zemlja-vazduh S-125M/M1 tokom novih vežbi protivvazdušne odbrane, u trenutku kada odnosi između Havane i Vašingtona ulaze u najopasniju fazu poslednjih godina.
Potez dolazi svega nekoliko dana nakon što su američke vlasti podigle optužnice protiv bivšeg kubanskog lidera Raula Kastra i drugih visokih zvaničnika, što mnogi u Havani vide kao pripremu političkog i pravnog terena za moguće vojne akcije protiv ostrva.
Od početka godine iz Trampove administracije stižu sve agresivnije izjave prema Kubi, dok američka mornarica istovremeno pojačava prisustvo u Karipskom moru. Nosač aviona sa svojom grupom, USS Nimitz istoimene klase, već je ušla u Karipsko more i postavila kurs ka Kubi.
U takvoj atmosferi kubanska vojska očigledno pokušava da pokaže da ostrvo i dalje raspolaže funkcionalnim protivvazdušnim štitom, uprkos decenijama sankcija, ekonomskog pritiska i zastarele vojne tehnike.
U centru tog sistema nalazi se upravo sovjetski S-125.
Iako se danas u svetu uglavnom smatra sistemom iz neke druge epohe, za Kubu on predstavlja kičmu protivvazdušne odbrane.
Razlog je jednostavan. Kubanska borbena avijacija praktično više nema sposobnost za bilo kakav ozbiljan vazdušni rat visokog intenziteta. Nekada moćni MiG-23, koji su tokom Hladnog rata predstavljali vrh kubanske avijacije, odavno su povučeni ili svedeni na minimalan operativni nivo. Ono što je ostalo od kubanske flote MiG-21 i drugih sovjetskih aviona ima veoma ograničene mogućnosti protiv modernih zapadnih lovaca i krstarećih raketa.
Havana već decenijama najveći deo nade polaže upravo u zemaljske raketne sisteme.
S-125 razvijen je još krajem pedesetih godina u Sovjetskom Savezu kao dopuna čuvenom sistemu S-75, poznatom po obaranju američkog U-2 iznad SSSR-a 1960. godine.
Dok je S-75 bio projektovan za velike visine, S-125 je napravljen za borbu protiv ciljeva koji lete nisko i srednje visoko, upravo tamo gde su NATO avioni pokušavali da pronađu rupe u sovjetskoj protivvazdušnoj odbrani.
Sistem je razvijen u konstruktorskom birou KB-1 pod vođstvom Aleksandra Raspletina, a u operativnu upotrebu ulazi 1961. godine.
Tokom Hladnog rata postao je jedan od najrasprostranjenijih sovjetskih raketnih sistema na svetu.
Prvo ozbiljno borbeno krštenje doživeo je tokom Jomkipurskog rata 1973. godine protiv izraelske avijacije. Tada je ostao u senci novijeg sistema 2K12 Kub, ali se i dalje smatrao veoma opasnim protivnikom za avione koji su pokušavali napade na malim visinama.
Za razliku od ogromnog i relativno nepokretnog S-75, S-125 je bio kompaktniji i fleksibilniji za raspoređivanje.
Koristio je dvostepene rakete na čvrsto gorivo, dok su modernije verzije S-125M i S-125M1 dobile rakete 5V27 sa odvojivim pojačivačem i znatno boljom manevarskom sposobnošću.
U praksi je to omogućilo sistemu da gađa ciljeve koji lete veoma nisko, čak na visinama oko 100 metara, što je bilo posebno važno protiv udarnih aviona koji pokušavaju proboj uz teren.
Rane verzije sistema imale su domet oko 15 kilometara, dok modernizovane kubanske verzije S-125M i S-125M1 dostižu više od 35 kilometara i mogu da gađaju ciljeve na visinama do 15.000 metara.
Sistem koristi fragmentacione bojeve glave težine između 60 i 70 kilograma sa blizinskim upaljačima, što znači da raketa ne mora direktno da pogodi avion da bi ga uništila. Dovoljno je da eksplodira u blizini cilja i zaspe ga oblakom fragmenata.
Kasnije verzije dobile su poboljšanu radarsku elektroniku, bolje sisteme za borbu protiv elektronskog ometanja i brže vreme reakcije.
S-125M1 posebno je unapredio mogućnost brzog zahvata ciljeva koji se iznenada pojavljuju iza prepreka na terenu, što je nekada bio ozbiljan problem za stare sovjetske sisteme.
Ipak, čak ni sedamdesetih godina S-125 nije smatran tehnološkim vrhom.
Danas, u eri stelt aviona, krstarećih raketa i masovnih rojeva dronova, pitanje njegove stvarne efikasnosti protiv moderne američke avijacije ostaje otvoreno.
Upravo zbog toga Kuba poslednjih godina pokušava da modernizuje sistem.
Posle raspada Sovjetskog Saveza razvijeno je više paketa unapređenja poput Pečore-2M i Pečore-2TM u Rusiji i Belorusiji. Ti paketi uključuju prelazak sa analogne na digitalnu elektroniku, bolje radarsko procesiranje, automatsko praćenje ciljeva, termovizijske sisteme i veću mobilnost zahvaljujući postavljanju lansera na kamionske platforme.
Kubanske snage otišle su korak dalje i deo sistema postavile na šasije tenkova kako bi povećale pokretljivost i šanse za preživljavanje u slučaju napada.
Koliko je Havana zaista uspela da modernizuje svoje S-125 ostaje nepoznato.
Tokom 2025. pojavile su se informacije da Kuba uvodi modernizovani paket Pečora-2BM, koji navodno uključuje kompletan elektronski remont, unapređeno radarsko vođenje i produžen vek raketa.
Nije poznato koliko je tih sistema zaista modernizovano niti koliko su efikasni protiv savremenih zapadnih platformi.
Dodatne spekulacije izazivaju bliske veze Havane i Pjongjanga.
Severna Koreja i dalje koristi S-125, ali je istovremeno razvila veoma moderne sisteme protivvazdušne odbrane sopstvene proizvodnje. Zbog toga deo analitičara smatra da je upravo Pjongjang možda pomagao kubansku modernizaciju sistema.
U svakom slučaju, činjenica da Kuba danas izvlači i aktivno raspoređuje raketne sisteme iz vremena Hladnog rata dovoljno govori koliko vlasti u Havani ozbiljno shvataju trenutnu situaciju u Karibima.
“Danas, u eri stelt aviona, krstarećih raketa i masovnih rojeva dronova, pitanje njegove stvarne efikasnosti protiv moderne američke avijacije ostaje otvoreno.”
A sta cemo sa onim nevidljivim “F-117A” uocenim sa starim sovjetskim radarom “P-18” i oborenim sa tim sovjetskim sistemom PVO “S-125M NEVA”?