Tokom obraćanja u Forum klubu Palm Bičesa na Floridi 1. maja, predsednik Donald Tramp je, u tonu koji je predstavljen kao šala, rekao da će Sjedinjene Države „preuzeti“ Kubu „skoro odmah“ nakon Irana.
Obraćajući se predstavniku Denu Miku, Tramp je izjavio: „I on dolazi, prvobitno, sa mesta koje se zove Kuba, koju ćemo preuzeti gotovo odmah.“ Zatim je dodao: „Kuba ima problema. Prvo ćemo završiti jedan. Volim da završim posao.“
Predsednik je potom predložio da bi, po okončanju rata protiv Irana, jedan od najvećih američkih nosača aviona mogao biti upućen u demonstraciji sile ka Kubi. „Na povratku iz Irana, imaćemo jedan od naših velikih, možda nosač aviona USS Abraham Linkoln, najveći na svetu“, rekao je Tramp. „Nateraćemo ga da uđe, zaustavi se oko 100 metara od obale, i reći će: ‘Hvala vam puno, odustajemo’.“
Iako je ton bio ironičan, politički i bezbednosni kontekst čini ove izjave mnogo ozbiljnijim nego što na prvi pogled deluju.
Od Madura do energetskog pritiska
Tenzije između Vašingtona i Havane dodatno su porasle nakon što je Tramp ranije ove godine naredio specijalnu operaciju hvatanja Nikolasa Madura, dugogodišnjeg lidera Venecuele i bliskog saveznika Kube. U toj operaciji, prema dostupnim informacijama, ubijeno je više od 30 kubanskih vojnika koji su čuvali Madurovu rezidenciju u Karakasu.
Nedugo zatim, Tramp se zakleo da će Kubu lišiti nafte, usred jedne od najtežih energetskih kriza u istoriji te zemlje. Energetski pritisak predstavlja ključni element američke strategije prema Havani.
U međuvremenu, Rusija je isporučila naftu Kubi, dok se plutajući energetski brod kojim upravlja turska kompanija Karpaueršip ponovo vratio u zemlju, pružajući privremeno olakšanje u snabdevanju električnom energijom.
U poslednjim nedeljama pojavili su se izveštaji koji sugerišu da Sjedinjene Države razmatraju vojne planove za Kubu, dok je kubanski predsednik Migel Dijaz-Kanel poručio da će zemlja uzvratiti na svaki pokušaj agresije.
Sankcije i poruke iz Vašingtona
Dan pre sporne izjave o „preuzimanju“ Kube, Tramp je potpisao izvršnu naredbu kojom se proširuju američke sankcije protiv kubanske vlade. Nove mere usmerene su na pojedince, entitete i povezane strane za koje Vašington tvrdi da podržavaju bezbednosni aparat kubanske vlade ili su umešani u korupciju i ozbiljna kršenja ljudskih prava.
Kubanski ministar spoljnih poslova Bruno Rodrigez ocenio je ove sankcije kao „kolektivno kažnjavanje“ naroda Kube i saopštio da Havana odlučno odbacuje nove jednostrane prinudne mere.
Bez obzira na retoriku, jasno je da ekonomski i politički pritisak raste, dok vojna opcija ostaje otvorena kao implicitna pretnja.
Senat odbacuje ograničenja
Paralelno sa tim, u američkom Senatu je propala rezolucija demokratskog senatora Tima Kejna, kojom se tražilo da predsednik ne može rasporediti američke snage na Kubi bez odobrenja Kongresa.
Rezolucija je odbijena sa 51 glasom protiv i 47 za. Republikanski senator Rik Skot iz Floride naveo je da predsednik „nije rasporedio američke trupe na kubansko tlo“, čime je praktično odbacio potrebu za ograničavanjem.
Kejn je uzvratio da ekonomska blokada, presretanje brodova u međunarodnim vodama i otvorene vojne pretnje već predstavljaju oblike agresivnog delovanja. Njegova inicijativa je, međutim, zaustavljena, što ostavlja administraciji širi manevarski prostor.
Da li je u pitanju odvraćanje pažnje
Analitičari ukazuju da se kubanska tema pojavljuje u trenutku kada se američka administracija suočava sa izazovima u vezi sa Iranom. Neki procenjuju da bi oštra retorika prema Kubi mogla imati i unutrašnjopolitičku dimenziju, posebno imajući u vidu značaj kubanske dijaspore na Floridi.
Ruski vojni stručnjak Vladimir Popov ocenio je da bi potencijalna operacija mogla poslužiti za preusmeravanje pažnje sa komplikovanog sukoba na Bliskom istoku. Prema toj logici, ograničena akcija blizu američke obale bila bi politički lakša za objašnjavanje domaćoj javnosti.
Ipak, takav scenario nosi ozbiljne rizike.
Mogući scenariji: invazija, posrednici ili blokada
Stručnjaci smatraju da bi direktna invazija poput one iz Zaliva svinja 1961. godine bila politički i vojno rizična. Mnogo verovatnijim se ocenjuje scenario indirektnog pritiska, uključujući podršku grupama kubanskih emigranata ili pojačavanje ekonomskog gušenja kroz energetsku blokadu.
Energetski pritisak već se koristi kao instrument. Presretanje tankera i ograničavanje isporuka goriva ima za cilj da izazove unutrašnje nezadovoljstvo i destabilizaciju.
S druge strane, svaka otvorena vojna operacija, s obzirom na blizinu Kube američkom kopnu, mogla bi se sprovesti brzo, bez dugotrajnih priprema koje bi bile lako uočljive spoljnim posmatračima.
Invazija ili ozbiljna vojna operacija protiv Kube imala bi šire posledice. Svet više nije unipolaran kao devedesetih godina. Reakcije država globalnog juga, zemalja BRIKS-a i drugih aktera mogle bi ubrzati dalje geopolitičko raslojavanje.
Istovremeno, prisustvo ruskih energetskih i političkih veza sa Havanom dodaje dodatni sloj složenosti. Svaka eskalacija u neposrednoj blizini američke obale imala bi simbolički i strateški značaj daleko izvan samog ostrva.
Rat ili još jedna runda pritiska
Hoće li doći do otvorenog sukoba ili će kriza ostati na nivou sankcija, retorike i demonstracija sile, ostaje neizvesno.
Tramp je jasno stavio do znanja da smatra da ima politički prostor za odlučne poteze. Kongres mu nije nametnuo nova ograničenja. Pentagon je, prema dostupnim informacijama, dobio zadatak da razmotri opcije.
Sa druge strane, politička cena otvorene invazije mogla bi biti visoka, kako na međunarodnom planu, tako i unutar same Amerike.
Za sada, između rata i mira stoji niz političkih kalkulacija, strateških procena i nepredvidivih reakcija. Kuba se ponovo našla u centru globalne pažnje, na samo 150 kilometara od Floride, dok svet posmatra da li će reči ostati reči ili će prerasti u poteze koji menjaju ravnotežu čitavog regiona.
