Legendarni F-14 Tomket mogao bi ponovo da se vrati na američko nebo skoro dvadeset godina nakon što ga je američka mornarica povukla iz službe. Ovoga puta ne bi se radilo o kompjuterskoj sceni iz filma, niti o nostalgiji za Tomom Kruzom i „Top Ganom“, već o stvarnom pokušaju da se najmanje jedan očuvani F-14D vrati u letno stanje za javne prikaze, aeromitinge i komemorativne događaje.
Za ljubitelje vojne avijacije, to bi bio događaj prvog reda. F-14 je odavno prerastao status običnog borbenog aviona. Ušao je u službu američke mornarice 1975. godine, a globalna ikona postao je 1986, kada ga je film „Top Gun“ pretvorio u simbol brzine, vazdušnih duela i mornaričke avijacije. Hladnoratovska uloga zaštitnika nosača aviona, moćni radar i rakete AIM-54 Phoenix, promenljiva geometrija krila, dva snažna motora, velika silueta i imidž palubnog presretača dali su mu mesto koje noviji avioni nikada nisu dobili.
F-14 Tomket nije postao legenda zato što je američka mornarica njime obarala protivnike u velikom broju. Naprotiv, tokom tri decenije američke službe njegov potvrđeni borbeni učinak u vazdušnim duelima bio je skroman, sa svega pet vazdušnih pobeda. Mnogo veći ratni trag Tomket je ostavio u iranskoj službi tokom iransko-iračkog rata, gde je korišćen protiv iračkih MiG-ova i Miraža sa čak 130 pobeda.
Američka mornarica je svoje Tomkete povukla 2006. godine. Od tada, želja da se F-14 ponovo vidi u letu ostala je gotovo opsesija među veteranima, kolekcionarima, muzejima i zaljubljenicima u avijaciju. Film „Top Gan Maverik“ iz 2022. godine samo je dodatno raspalio tu nostalgiju, posebno scenom u kojoj se Tomket vraća u vazdušnu borbu protiv lovca nove generacije, za koji su mnogi pretpostavili da predstavlja ruski Su-57.
Međutim, u tom filmu nijedan pravi F-14 nije leteo. Korišćen je za scene rulanja, hangara, krupne kadrove i rad na zemlji, dok su vazdušne sekvence bile digitalno generisane. Razlog je jednostavan – u SAD više nije postojao nijedan F-14 u letnom stanju.
Sada bi se to moglo promeniti zahvaljujući takozvanom „Maverikovom aktu“, koji su podržali senatori Tim Šihi i Mark Keli. Predlog je, prema dostupnim informacijama, jednoglasno usvojen u Senatu 28. aprila 2026. godine i sada čeka glasanje u Predstavničkom domu.
Ukoliko bude usvojen, zakon bi omogućio sekretaru mornarice da tri F-14D Tomketa prebaci Komisiji za svemirski i raketni centar SAD u Hantsvilu, Alabama. Najvažniji detalj je da bi najmanje jedan od tih aviona mogao da bude doveden u letno stanje.
Tri izabrana aviona već se pominju po biro brojevima: 164341, 164602 i 159437. Prema navodima, reč je o jedinim preostalim F-14D ovog tipa u skladištu vazduhoplovne baze Dejvis-Montan u Arizoni, poznate po čuvenom „groblju“ američkih aviona.
Komisija u Hantsvilu nadgleda Američki svemirski i raketni centar, muzej koji već čuva važne eksponate, uključujući F-14A Tomcat, F-16B Fighting Falcon i Lockheed A-12 Oxcart. Međutim, razlika je u tome što bi novi transfer mogao da otvori put ne samo za statički prikaz, već i za povratak jednog Tomketa u vazduh.
U samom zakonu jasno se navodi da sve troškove prenosa, provere uslova, rada i održavanja aviona snosi Komisija, a ne mornarica. Takođe se naglašava da preneti avioni ne smeju imati nikakvu sposobnost upotrebe kao platforma za lansiranje ili ispuštanje municije, niti bilo koju borbenu sposobnost za koju su prvobitno projektovani.
Dakle, ako F-14 ponovo poleti, to neće biti borbeni avion, već eksponat, namenjen javnosti, aeromitinzima i očuvanju nasleđa američke mornaričke avijacije.
Zakon ne obavezuje sekretara mornarice da popravi ili modifikuje stanje aviona pre prenosa vlasništva. Ipak, u tekstu se nalazi važna stavka: sekretar može obezbediti priručnike za održavanje i rad, kao i višak rezervnih delova iz postojećih zaliha mornarice.
U predlogu se navodi da sekretar treba da obezbedi višak rezervnih delova kako bi jedan od aviona F-14D mogao da bude osposobljen za let ili za statičku demonstraciju, pod uslovom da ti delovi dolaze iz postojećih zaliha mornarice i da se ništa posebno ne nabavlja u ime Komisije. To je detalj koji je odmah privukao pažnju, jer ostavlja prostor da se jedan Tomket zaista vrati.
Istovremeno, predlog ograničava obaveze mornarice. Sekretar neće biti odgovoran za dodatne delove niti za bilo kakvu dodatnu podršku nakon onoga što je navedeno u zakonu. Komisija bi zatim mogla da sklapa sporazume sa kvalifikovanim neprofitnim organizacijama radi restauracije i upravljanja avionom.
Takav model nije nepoznat u SAD. Kolings fondacija je, na primer, godinama upravljala istorijskim vojnim avionima, uključujući F-4D Phantom, jedini avion tog tipa koji je leteo u Sjedinjenim Državama. Sličan pristup sada bi mogao da se primeni i na F-14, uz kontrolu Federalne uprave za vazduhoplovstvo i prethodno odobrenje sekretara mornarice za bilo kakav prenos vlasništva ili poseda aviona trećoj strani.
Ono što ovoj priči daje dodatnu težinu jeste politički i vojni kontekst. Usvajanje „Maverikovog zakona“ u Senatu dogodilo se nakon rata SAD i Izraela protiv Irana, koji je počeo 28. februara i završen prekidom vatre 7. aprila. Deo posmatrača odmah je povezao ovu odluku sa mogućnošću da je iranska flota F-14 Tomket gotovo potpuno uništena tokom tog sukoba.
Ta spekulacija nije bez osnova. SAD su decenijama izuzetno strogo kontrolisale sve što ima veze sa F-14 upravo zbog Irana. Kada je američka mornarica definitivno povukla Tomkete u septembru 2006. godine, većina preostalih aviona poslata je u 309. grupu za održavanje i regeneraciju vazduhoplovstva u bazi Dejvis-Montan. Ali za razliku od mnogih drugih penzionisanih aviona, koji se čuvaju radi mogućeg povratka, F-14 je najvećim delom namerno uništavan.
Između 2007. i 2009. godine, veliki broj ovih aviona bio je isečen i usitnjen do neupotrebljivosti. Razlog nije bio samo kraj operativne karijere u američkoj mornarici. Glavni razlog bio je strah da delovi ne završe u Iranu, jedinoj zemlji van SAD koja je ikada koristila F-14.
Iranska priča sa Tomketom počela je još za vreme šaha Mohameda Reze Pahlavija, kada je Iran bio jedan od najvažnijih američkih saveznika na Bliskom istoku. Teheran je tada kupio 79 aviona F-14A, napredne radarske sisteme i rakete AIM-54 Phoenix. Time je Iran postao jedini strani korisnik ovog aviona.
Posle Islamske revolucije 1979. godine, odnosi SAD i Irana potpuno su se preokrenuli. Vašington je uveo sankcije i politiku koja traje do danas i pokušao da spreči novo iransko rukovodstvo da koristi američku vojnu opremu protiv američkih interesa. F-14 je postao najosetljiviji slučaj, jer je Iran raspolagao jednim od najmoćnijih palubnih presretača tog vremena, ali bez normalnog pristupa delovima, održavanju i američkoj logistici.
Uprkos tome, iranski F-14 nisu nestali. Tokom skoro osmogodišnjeg iransko-iračkog rata 1980-ih, Tomketi su imali značajnu ulogu u borbama protiv iračkih MiG-25 Foxbat, MiG-21, pa čak i francuskih Mirage F1. Iran je morao da improvizuje, koristi delove sa sivog tržišta, kanale preko trećih zemalja i domaće modifikacije kako bi deo flote održao u letnom stanju.
Vremenom su avioni dobijali domaću avioniku, prilagođena sredstva i lokalno održavanje. Ipak, to nije moglo u potpunosti da zameni originalni američki sistem podrške. Elektronika, komponente, sklopovi i pojačanja koja je Iran mogao sam da proizvodi ili nabavlja nisu uvek ispunjavali standarde originalnih proizvođača, što je ograničavalo nalet, pouzdanost i spremnost aviona.
Upravo zato je Vašington decenijama bio opsednut time da nijedan rezervni deo za F-14 ne ode u Iran. Penzionisani američki Tomketi zato nisu tretirani kao obični muzejski primerci. Čak su i pokušaji restauracije aviona za let uglavnom bili zaustavljani.
Sada se postavlja pitanje: zašto se odnos menja baš sada?
Jedan mogući odgovor je da SAD procenjuju da iranska flota F-14 više ne predstavlja realan faktor ili da je tokom poslednjeg rata pretrpela takve gubitke da više nema istu vrednost. Izraelske odbrambene snage su u martu 2026. tvrdile da su uništile više iranskih F-14 Tomketa tokom masovnog vazdušnog napada na aerodrom Isfahan. Pored toga, navodi se da je pogođeno i 16 aviona koje su koristile snage Kuds Islamske revolucionarne garde na međunarodnom aerodromu Mehrabad.
Pre ranijih velikih sukoba, procenjivalo se da je Ratno vazduhoplovstvo Islamske Republike Iran imalo između 24 i 30 operativnih F-14. Ako su izraelske tvrdnje i naknadne procene tačne, Iran je mogao izgubiti skoro celu preostalu flotu Tomketa. To nije nezavisno potvrđeno, ali objašnjava zašto se u američkim krugovima sada možda otvorio prostor za opušteniji odnos prema očuvanim F-14.
Sam F-14 bio je poseban avion već od nastanka. Razvijen je u okviru programa VFX američke mornarice, kao odgovor na iskustva iz Vijetnamskog rata i potrebu za moćnim palubnim lovcem koji može da štiti nosačke grupe na velikim daljinama. Bio je dvomotorni nadzvučni avion, sposoban za operacije sa nosača aviona, sa prepoznatljivim krilima promenljive geometrije.
Američka mornarica ga je koristila u tri osnovne uloge: kao lovac za vazdušnu nadmoć, taktičku izviđačku platformu i odbrambeni presretač flote. U kombinaciji sa radarom velikog dometa i raketama AIM-54 Phoenix, F-14 je bio zamišljen da zaustavi pretnje daleko od nosača aviona, posebno sovjetske bombardere i rakete velikog dometa.
Njegova popularnost, međutim, nije proistekla samo iz tehničkih mogućnosti. Tomket je imao pojavu. Bio je veliki, glasan, agresivan i vizuelno potpuno drugačiji od većine drugih lovaca. „Top gan“ ga je pretvorio u kulturni simbol, ali je temelj za taj status već postojao u samom dizajnu aviona.
Američka mornarica ga je zamenila avionom F/A-18E/F Super Hornet, koji je bio jednostavniji za održavanje, višenamenski i pogodniji za novu doktrinu. F-14 je bio moćan, ali skup, složen i zahtevan za logistiku. Njegova penzija bila je tehnički razumljiva, ali emotivno nikada nije prihvaćena među ljubiteljima avijacije.
Zato bi povratak jednog F-14D u letno stanje imao mnogo veći značaj od običnog muzejskog projekta. To bi bio povratak jednog od najprepoznatljivijih aviona američke mornarice, ne u ratnu službu, već u marketinški prostor iz kojeg je praktično nestao. Zvuk dva motora, krila koja menjaju položaj i silueta aviona koji je za mnoge ostao najmoćniji simbol jedne epohe mornaričke avijacije.
