Rusija tvrdi da je od početka rata u Ukrajini udvostručila proizvodnju borbenih aviona. Tu tvrdnju je Sergej Čemezov, šef odbrambenog konglomerata Rosteh, izneo direktno predsedniku Vladimiru Putinu tokom zvaničnog sastanka, prema objavi na sajtu Kremlja. Poruka je jasna: ruska vojno-industrijska baza, uprkos sankcijama, pritisku i višegodišnjem ratu, nastavlja da radi i povećava isporuke za Vazdušno-kosmičke snage.
Međutim, ukrajinski izvori nude drugačiju računicu. Prema njihovim procenama, Rusija jeste nastavila proizvodnju i isporuku novih borbenih aviona, ali taj tempo, kako tvrde, ne pokriva gubitke koje ruska avijacija trpi u ratu. Drugim rečima, Moskva govori o rastu proizvodnje, dok Kijev pokušava da pokaže da taj rast nije dovoljan da promeni ukupni bilans flote.
U središtu ove rasprave nalazi se pitanje šta zapravo znači tvrdnja o „udvostručenju proizvodnje“. Jedno je poređenje sa nižim predratnim nivoima ili ranijim godinama, a drugo je realna ratna matematika: koliko aviona ulazi u jedinice, koliko ih je zaista operativno, koliko ih se gubi i koliko industrija može da isporučuje tokom dužeg perioda.
Prema analizi ukrajinskog medija Militarnij, Rusija je tokom 2025. godine isporučila najmanje 30 novih taktičkih borbenih aviona svojim Vazdušno-kosmičkim snagama. Raspodela koju navodi ovaj izvor izgleda ovako: približno 14 do 15 frontovskih bombardera Su-34M u modernizovanoj konfiguraciji, 12 višenamenskih lovaca Su-35S isporučenih u šest serija tokom godine, dva višenamenska aviona Su-30SM2 i oko dva lovca pete generacije Su-57, uz napomenu da tačan broj i operativna spremnost tih Su-57 ostaju pod znakom pitanja.
Već sama struktura isporuka pokazuje gde su prioriteti ruske avio-industrije. Nisu to egzotični programi i velike serije lovaca pete generacije, već proverene platforme koje se svakodnevno koriste u ratu: Su-34M i Su-35S. Upravo ova dva tipa čine najveći deo novih isporuka i predstavljaju realnu okosnicu ruske taktičke avijacije.
Prema navodima ukrajinskog medija NV, ruski proizvodni ciljevi za 2025. godinu predviđali su do 57 novih aviona iz porodica Su-57, Su-35, Su-34 i Su-30. Ako se ta brojka uporedi sa procenom od oko 30 isporučenih aviona, onda je Rusija, prema ukrajinskoj računici, dostigla približno polovinu planiranog obima.
To ne znači da ruska avio-industrija ne funkcioniše. Naprotiv, činjenica da se proizvodnja nastavlja pod sankcijama i ratnim pritiskom pokazuje ozbiljnu industrijsku otpornost. Ali isto tako ne potvrđuje sliku neograničenog rasta. Mnogo preciznije bi bilo reći da Rusija održava proizvodnju, delimično je povećava, ali se i dalje suočava sa ograničenjima.
Od 2022. godine ruska vazduhoplovna industrija radi pod pritiskom sankcija i kontrola izvoza, pre svega u oblasti precizne industrijske opreme, elektronskih komponenti, specijalizovanih materijala i alata potrebnih za proizvodnju savremenih borbenih aviona. Rusija se očigledno prilagodila kroz domaću zamenu komponenti, paralelni uvoz i preusmeravanje kapaciteta ka vojnoj proizvodnji, ali ukrajinski izvori tvrde da te mere nisu dovoljne da se dostigne planirani tempo.
Najvažniji deo ukrajinske argumentacije odnosi se na gubitke. Prema tvrdnjama njihovog NV-a, Rusija je tokom 2025. izgubila 65 aviona u ratu sa Ukrajinom. Ako se ta procena uporedi sa oko 30 isporučenih aviona, dobija se negativan bilans od približno 35 letelica tokom jedne kalendarske godine.
To je centralna teza Kijeva: ruske fabrike možda rade više nego ranije, ali rat troši avione brže nego što ih industrija isporučuje.
Procene ratnih gubitaka uvek treba posmatrati esktremno oprezno. Svaka strana ima interes da sopstvene uspehe uveća, a protivničke kapacitete predstavi kao iscrpljene. Ukrajinski izvori prirodno naglašavaju ruske gubitke i nedostatke u proizvodnji, dok Moskva naglašava rast, otpornost i sposobnost industrije da nastavi snabdevanje vojske.
Ipak, čak i uz takav oprez, sama razlika između ruskih zvaničnih tvrdnji o rastu i ukrajinskih procena o nedovoljnom obimu isporuka pokazuje da se vodi i bitka za percepciju. Nije sporno samo koliko je aviona proizvedeno, već šta te brojke znače za nastavak rata.
Najveći deo novih aviona, prema ukrajinskim procenama, otpada na Su-34M. Ovaj frontovski bombarder ostaje jedan od najvažnijih ruskih aviona u ratu. U praksi se koristi za udare po ukrajinskim položajima, linijama odbrane, logistici i urbanim zonama, naročito kroz upotrebu klizećih vođenih bombi. Upravo zbog toga je Su-34M postao neka vrsta „radnog konja“ ruske vazdušne kampanje.
Za rusku vojsku, održavanje i obnova flote Su-34 nije stvar prestiža, već operativna potreba. Ovi avioni omogućavaju dejstva sa veće udaljenosti, bez dubokog ulaska u zone koje pokriva ukrajinska protivvazdušna odbrana. Zato ne iznenađuje što se najveći deo proizvodnog napora usmerava upravo na ovu platformu.
Su-35S je drugi ključni stub isporuka. Prema Militarniju, tokom 2025. godine isporučeno je 12 aviona ovog tipa u šest serija. Su-35S ima ulogu najvažnijeg ruskog višenamenskog lovca generacije 4++, namenjenog kontroli vazdušnog prostora, pratnji udarnih aviona, upotrebi raketa vazduh-vazduh većeg dometa, ali i dejstvima po ciljevima na zemlji.
U ruskoj javnoj promociji Su-35S ima posebno mesto, ali njegova vrednost nije samo marketinška. To je platforma koja ruskoj taktičkoj avijaciji omogućava da održava pritisak u spornom vazdušnom prostoru i da štiti udarne avione poput Su-34. Zbog toga se svaka nova serija Su-35S pažljivo prati, kako u Rusiji, tako i među protivnicima.
Su-30SM2 se u ukrajinskoj računici pojavljuje u znatno manjem broju, sa oko dva isporučena aviona tokom 2025. godine. Iako broj nije veliki, ovaj tip ima svoje mesto u ruskoj avijaciji. Reč je o dvosedu, modernizovanoj verziji porodice Su-30, korisnoj za duže misije, složenije zadatke i operacije u kojima podela rada između dva člana posade ima prednost.
Najviše pažnje, uprkos najmanjem broju, privlači Su-57. Prema ukrajinskim navodima, tokom 2025. isporučena su približno dva aviona ovog tipa, ali uz rezerve oko njihove stvarne operativne spremnosti. Tu se jasno vidi razlika između političko-tehnološke vrednosti programa i njegove trenutne brojčane težine.
Su-57 je za Moskvu važan jer predstavlja ruski lovac pete generacije i simbol dugoročne modernizacije. Međutim, u praktičnom smislu flote, dve letelice godišnje ne menjaju odnos snaga u vazduhu. Program ostaje značajan, ali brojčano ograničen. Ukrajinski izvori zato naglašavaju da Su-57 još ne predstavlja masovni borbeni faktor, već više strateški i propagandni adut.
To ne znači da program nema budućnost. Rusija nastavlja razvoj Su-57, uključujući rad na novim motorima, unapređenim varijantama i mogućim izvoznim paketima. Ali podaci za 2025. godinu, onako kako ih predstavljaju ukrajinski mediji, ne pokazuju prelazak na masovnu proizvodnju pete generacije.
Upravo zbog toga je slika ruskih isporuka za 2025. podeljena na dva nivoa. Na prvom nivou, Rusija pokazuje da može da proizvodi borbene avione uprkos ratu i sankcijama. Na drugom nivou, ukrajinski izvori tvrde da ta proizvodnja nije dovoljna da nadoknadi procenjene gubitke i da ne ispunjava planirane ciljeve.
Čemezovljeva tvrdnja o udvostručenju proizvodnje zato se može čitati kao politička i industrijska poruka. Politički, ona pokazuje Putinu i ruskoj javnosti da vojno-industrijski kompleks izdržava pritisak. Industrijski, ona sugeriše da su fabrike prešle na viši tempo rada. Ali vojno pitanje ostaje otvoreno: da li je taj tempo dovoljan za rat ovakvog intenziteta?
Na terenu, ključna nisu samo saopštenja o isporukama. Važno je koliko aviona zaista ulazi u borbene jedinice, koliko brzo se osposobljavaju posade, koliko često avioni moraju na remont, koliko rezervnih delova ima i koliko dugo industrija može da održava tempo.
Ruska strana govori o rastu i otpornosti. Ukrajinska strana govori o minusima, gubicima i proizvodnji koja ne stiže da pokrije ratnu potrošnju. Obe strane koriste brojke kao deo šire informacione borbe.
Najrealnije je reći da ruska avio-industrija nije zaustavljena, ali da nije ni bez ograničenja. Proizvodi nove avione, ali ih rat istovremeno troši. Ako su ukrajinske procene gubitaka približno tačne, svaki novi Su-34M ili Su-35S pre svega popunjava rupu, umesto da širi ukupnu borbenu masu. Ako su gubici manji od onoga što tvrdi Kijev, onda je ruski bilans povoljniji, ali i dalje ostaje pitanje zašto navodni cilj od 57 aviona nije dostignut.
Ovaj najnoviji ukrajinski pogled nadovezuje se na sliku koju smo već analizirali krajem 2025. godine, kada je bilo jasno da je Rusija tokom te godine dobila sigurno preko 30 novih borbenih aviona, pre svega kroz proverene platforme četvrte i četvrte plus generacije. Su-34 je tada već bio prepoznat kao „radni konj“ ruske vazdušne kampanje, Su-35S kao glavni lovac u operativnoj upotrebi, Su-30SM2 kao manja, ali korisna dopuna, a Su-57 kao retka i politički važna letelica pete generacije.
Drugi važan sloj priče jeste izvoz. Dok ukrajinski izvori naglašavaju ruske gubitke i proizvodna ograničenja, ruski lovci ipak ostaju aktivni na međunarodnom tržištu. Su-35 je tokom 2025. ponovo privukao pažnju, uz pominjanje velikih narudžbina za Iran, Alžir i Etiopiju, dok se Su-57 sve češće predstavlja kao opcija za države koje ne žele američki F-35, a kineske avione ne vide kao politički prihvatljivo rešenje.
Zato najnovija tvrdnja o udvostručenju proizvodnje ne može da se posmatra izolovano. Ona je deo šire bitke za percepciju. Moskvi je važno da pokaže da sankcije nisu slomile njenu vojnu proizvodnju i da fabrike rade brže nego ranije. Kijevu je važno da pokaže svojim sponzorima da ruska proizvodnja ne može da nadoknadi gubitke i da rat postepeno troši rusku avijaciju.
Za sada, prema ukrajinskim tvrdnjama, slika izgleda ovako: ruske fabrike rade, avioni se isporučuju, ali broj novih letelica navodno ne prati tempo gubitaka. Prema Moskvi, ključna poruka je drugačija: proizvodnja raste, industrija je prilagođena ratnim uslovima, a Vazdušno-kosmičke snage nastavljaju da dobijaju nove avione.
A ono najvaznije…avioni se ne gase , lansiraju svaki dan …znaci da se trose i zavrsavaju svoj posao…logicno je da se odrzavaju ,remontuju, menjaju….tako da neka bude kako Ukri kazu…