Američko Ministarstvo energetike, kroz Nacionalnu administraciju za nuklearnu bezbednost, zatražilo je gotovo 100 miliona dolara za početak razvoja nove nuklearne bombe namenjene uništavanju duboko ukopanih i ojačanih ciljeva. Projekat nosi oznaku Nuclear Deterrent System-Air-delivered, skraćeno NDS-A.
U zahtevu za budžet za fiskalnu 2027. godinu, pod stavkom „Future Programs“, traži se 99,794 miliona dolara za pokretanje novog programa u okviru procesa Phase 6.X, sistema koji se koristi za upravljanje životnim ciklusom američkog nuklearnog oružja. Prema javnom rezimeu, povećanje budžeta predstavlja početak „Phase 1“ programa, što najverovatnije znači fazu 6.1, odnosno procenu osnovnog koncepta i zahteva.
Drugim rečima, projekat je zvanično pokrenut.
Zašto je potreban naslednik B61-11
Trenutno je B61-11 jedina specijalizovana nuklearna bomba u američkom arsenalu namenjena probijanju duboko ukopanih ciljeva. Nastala je sredinom devedesetih modifikacijom starije B61-7 varijante. Ima ojačano kućište, moguće sa penetracionim vrhom od osiromašenog uranijuma, a prema različitim izvorima maksimalna snaga iznosi između 340 i 400 kilotona.
Međutim, B61-11 može da prodre samo oko šest do sedam metara u suvo tlo pre detonacije. To je nedovoljno za objekte smeštene duboko u stenskim masivima. U američkom arsenalu navodno postoji manje od 100 primeraka ove bombe.
Decenijama se govori o njenom nasledniku. Početkom 2000-ih razvijan je Robust Nuclear Earth Penetrator, ali je Kongres 2005. godine obustavio rad na tom projektu zbog političkih i bezbednosnih kontroverzi.
Sada se tema vraća.
Šta znamo o NDS-A
Zvaničnih detalja o dizajnu gotovo da nema. Nije poznato da li će NDS-A biti klasična gravitaciona bomba, unapređena verzija postojeće B61 serije, ili projektil sa raketnim pojačivačem i određenim stepenom daljinskog dejstva.
Portparol NNSA izjavio je da će sistem predsedniku pružiti dodatne opcije za poraz „očvrslih i duboko ukorenjenih meta“, uz naglasak da protivnici ne smeju moći da zaštite najvrednije ciljeve van domašaja američkih nuklearnih snaga.
Program se, prema toj izjavi, razvija ubrzano.
Prethodne verzije B61-12 i B61-13 nisu bile direktna zamena za B61-11. B61-12 ima precizno repno navođenje i maksimalnu snagu od oko 50 kilotona, dok B61-13 koristi isti vođeni repni modul, ali sa snagom bližom B61-7. Nijedna od njih nije projektovana kao pravi dubinski penetrator.
U arsenalu se nalazi i B83-1, bomba megatonske klase, ali potpuno drugačije konstrukcije.
Faza testiranja i prototip
U budžetu za fiskalnu 2025. godinu, američko ratno vazduhoplovstvo već je tražilo i dobilo nešto više od 39 miliona dolara za rad na NDS-A, tada pod nazivom Hard and Deeply Buried Target Defeat System Prototyping.
U dokumentima se navodi da je projekat pokrenut na osnovu praznine identifikovane u Nuclear Posture Review iz 2022. godine, kao i studije koju je naložio Kongres. Američko ratno vazduhoplovstvo sarađuje sa Ministarstvom energetike i nacionalnim laboratorijama na razvoju prototipa.
Rani razvoj obuhvata modeliranje i simulaciju različitih opcija nuklearnih eksplozivnih paketa, kao i niz zemaljskih testova, uključujući ispitivanja u aerotunelu, vibraciona i termalna testiranja, statička izbacivanja i testove na specijalnim šinama.
Letna testiranja planirana su na avionima F-15E u razvojnoj fazi, dok bi završne demonstracije prototipa bile izvedene sa B-2 bombarderima.
U budžetu za 2026. godinu stavka je preimenovana u Nuclear Delivery Systems Prototyping, a zahtev za sredstva povećan je sa oko 39 na skoro 57 miliona dolara. Povećanje je opravdano prelaskom sa simulacija na konkretan dizajn prototipa, nabavku komponenti i početak zemaljskih testova.
Platforme i pitanje preživljavanja
B61-11 danas je sertifikovana za upotrebu samo na B-2 bombarderu. Razlog je očigledan, ciljevi kojima je namenjena nalaze se duboko unutar teritorije potencijalnog protivnika, iza slojeva integrisane protivvazdušne odbrane. U budućnosti se očekuje integracija i na B-21 Raider.
Ipak, stelt platforme nisu nevidljive. Zbog toga SAD razvijaju i nuklearnu krstareću raketu AGM-181 LRSO, koja će imati veliki domet i omogućiti dejstvo sa bezbedne udaljenosti.
To otvara mogućnost da NDS-A ne bude samo klasična gravitaciona bomba, već oružje sa sopstvenim pogonom ili bar određenim standoff kapacitetom.
Geopolitika, cena i budućnost programa
Razlog za ovakav razvoj može se tražiti u promenjenoj globalnoj situaciji. Rusija i Kina poslednjih godina šire mrežu podzemnih objekata. U Kini su izgrađena nova polja silosa za interkontinentalne balističke rakete, kao i veliki podzemni komandni centar u blizini Pekinga.
Ruski bunker Kosvinski Kamen u severnom Uralu, izgrađen ispod planinskog masiva, jedan je od primera objekta koji je navodno podstakao razvoj B61-11 devedesetih godina. Manje države poput Severne Koreje i Irana takođe ulažu u podzemne objekte, delom kao odgovor na sposobnosti američkog konvencionalnog udara.
Tokom operacije Midnight Hammer u junu 2025. godine, američki bombarderi B-2 gađali su iranske nuklearne objekte Fordo i Natanz konvencionalnim bombama GBU-57/B mase oko 30.000 funti. Rezultati tog napada i dalje su predmet polemike, ali su ponovo otvorili pitanje koliko su konvencionalna sredstva dovoljna protiv duboko ukopanih ciljeva.
Pitanje finansiranja ostaje ključno. SAD su već usred masovne modernizacije sve tri komponente nuklearne trijade, što će u narednim decenijama koštati stotine milijardi dolara. Dodavanje još jednog novog nuklearnog sistema otvara raspravu o budžetskim prioritetima, ali i o političkim posledicama.
Raniji pokušaji razvoja dubinskih penetratora izazvali su oštre kritike, uz upozorenja da bi takvi potezi mogli podstaći druge zemlje na slične korake. Ipak, promena tona američke nuklearne politike, posebno u kontekstu kineskog širenja arsenala, ukazuje da je spremnost za razvoj novih kapaciteta veća nego pre dvadeset godina.
Povratak logike dubokog odvraćanja
Ono što razlikuje američki pristup od ruskog i kineskog jeste filozofija isporuke. Moskva i Peking fokus stavljaju na hipersonične projektile i balističke sisteme koji neverovatnom brzinom probijaju duboke ciljeve bez potrebe da se pilotirana letelica približi opasnoj zoni. SAD, međutim, i dalje održavaju snažnu vazdušnu komponentu svoje nuklearne trijade i žele da zadrže opciju nuklearnog udara sa bombardera poput B-2 i budućeg B-21. To je razlika između logike raketnog „udari i nestani“ pristupa i koncepta fleksibilne eskalacije iz vazduha.
Ipak, realnost modernog ratovanja nameće ozbiljna pitanja. Integrisani moderni PVO sistemi, satelitski nadzor i rastuća sposobnost detekcije američke stelt filozofije znače da nijedna letelica više nije potpuno bezbedna. Zbog toga se u SAD paralelno razvijaju i sistemi poput krstarećih raketa dugog dometa sa nuklearnim bojevim glavama. Ako NDS-A ostane klasična gravitaciona penetraciona bomba, ona će imati smisla samo u scenariju u kojem su protivnički sistemi već degradirani ili paralizovani drugim sredstvima.
Protiv slabijih, ovo je ekstremna pretnja ali protiv ozbiljnih protivnika, suština je više u psihologiji odvraćanja. Nijedna nuklearna sila ne želi da protivnik veruje da postoji bunker koji je potpuno nedodirljiv. Sama ideja da „nijedna planina nije dovoljno duboka“ deo je strateške poruke. Međutim, paradoks je očigledan, što su takva oružja preciznija i „upotrebljivija“, to raste rizik da će neko poverovati da je ograničeni nuklearni udar moguć bez totalnog rata.
