Američka mornarica pokrenula je novu fazu modernizacije balističke rakete Trident II D5, ali ne kroz razvoj nove varijante, već kroz unapređenje sistema na postojećim, a koji su zaduženi da prate svaki njen probni let. U pitanju je manje vidljiv deo programa, ali bitan za održavanje sistema koji već decenijama čini osnovu pomorskog nuklearnog potencijala SAD.
Početkom maja 2026. Ministarstvo odbrane odobrilo je modifikaciju ugovora sa kompanijom L3Harris Technologies. Fokus je na telemetriji, odnosno sistemima koji tokom probnih lansiranja prikupljaju podatke o letu rakete. Ti podaci se koriste za analizu putanje, rada sistema navođenja i faza razdvajanja bojevih blokova.
Trident II D5 je trostepena balistička raketa na čvrsto gorivo, razvijena još tokom Hladnog rata, ali je kroz više modernizacija zadržala operativnu ulogu do danas. Njena osnovna prednost nije brzina ili “preciznost” u propagandnom smislu, već kombinacija dometa, fleksibilnosti i načina raspoređivanja.
Raketa ima domet preko 7.000 kilometara, a u zavisnosti od konfiguracije može nositi više nezavisno ciljanih bojevih blokova. Svaki od njih može biti usmeren na različit cilj, što komplikuje odbranu i povećava opterećenje protivničkih sistema protivraketne zaštite.
Ključni deo sistema nije samo raketa, već platforma sa koje se lansira. Trident D5 se nalazi na podmornicama klase Ohio, koje predstavljaju osnovu američke flote strateških podmornica. Svaka od ovih podmornica nosi do 24 lansirna silosa za balističke rakete.
Podmornice klase Ohio imaju deplasman od oko 18.700 tona pod vodom i mogu ostati u patroli mesecima, zahvaljujući nuklearnom pogonu. Njihova osnovna prednost je nevidljivost, rade u dubini i na velikim udaljenostima, bez potrebe za čestim izranjanjem.
To znači da se rakete ne nalaze na fiksnim lokacijama koje protivnik može da prati, već na platformama koje se stalno kreću i menjaju poziciju. Upravo to ih čini najtežim ciljem za neutralizaciju.
U narednim godinama, klasa Ohio biće zamenjena novom klasom Columbia. Te podmornice će imati manji broj lansirnih silosa, 16 umesto 24, ali su projektovane za duži životni vek i tiši rad. Cilj je da ostanu operativne do kraja veka bez potrebe za zamenskim platformama.
Trident II D5 će biti zadržan i na tim novim podmornicama, uz produženje životnog ciklusa kroz program modernizacije. Upravo tu ulaze i sistemi koje sada razvija L3Harris.
Tokom probnih lansiranja, rakete se opremaju instrumentima koji beleže sve ključne parametre. Prati se ubrzanje, stabilnost leta, rad sistema navođenja i razdvajanje faza. Takođe se analiziraju uslovi u kojima se nalaze bojevi blokovi tokom povratka kroz atmosferu.
Bez tih podataka, mornarica nema realan uvid u stanje sistema. Sa njima dobija osnovu za procenu da li je raketa i dalje pouzdana ili zahteva dodatne izmene.
Ovaj proces nije jednokratan. Svako lansiranje predstavlja test koji se koristi za dalje održavanje sistema u operativnom stanju. U praksi, to znači da Trident D5 ostaje još aktivan ne zato što je nov, već zato što se konstantno proverava i prilagođava.
U isto vreme, ovaj pristup omogućava da se izbegne razvoj potpuno nove rakete u kratkom roku. Umesto toga, postojeći sistem se produžava i prilagođava novim uslovima, dok se paralelno razvijaju nove platforme za njegovo lansiranje.
Modernizacija telemetrije tako postaje centralni deo tog procesa, jer bez preciznih podataka nema ni pouzdanog sistema, bez obzira na to koliko dugo je u upotrebi.
