Ave Cezare: ono što film „Gladijator“ nije mogao da pokaže

Zdravo Cezare! Pozdravljaju te oni koji će umreti… Svakako ste gledali film ”Gladijator”. On je jedan od retkih filmova tog žanra koji se bavi ranovekovnom istorijom evropskog prostora. Kada se pojavio, gledalište je preferiralo filmove tipa Matriks i slične, nešto što je ličilo na FPS. Zahvaljujući intrigantnoj priči u kojoj je Rasel Krou izvanredno odglumio izmišljen lik Maksimusa Decima Meridija, pokazalo se da svaka tema može biti interesantna ako se prikaže na pravi način. Pet oskara i nominacija za još sedam utvrdili su taj status zaradivši gotovo pola milijarde dolara.

Međutim, ono što nije moglo da se pokaže, a pri tom su i scenaristi uzimajući priličnu slobodu tome doprineli, jeste kakvih je sve gladijatora bilo. Toplo preporučujem knjigu koju sam nekoliko puta kupovao i uvek našao nekom da poklonim. ”Oni moraju umreti”, s gotovo trilerskim naslovom, proslavila je Danijela P. Maniksa. On je stvorio odlično, romansirano istraživačko delo bogato proverenim podacima i tečnom pričom. Deo njegovih istraživanja autorska ekipa filma ”Gladijator” u velikoj meri je koristila.

Gladijatori (gladiatores) dobili su ime po kratkom maču (gladius), ali on je tek jedno od brojnih oružja. Njihova sudbina vezuje se za igre (lat. ludi). Prve su održane 238. godine pre nove ere i počele su bezazleno, uz takmičenja konja i tradicionalna žrtvovanja. Poslednje su održane 435. godine nove ere. Za pola milenijuma one su postale neverovatno skup, ali i unosan posao u koji su, pored gladijatora, bili uključeni svi za kojima je bilo potrebe – dreseri, lekari, konjušari, kovači, ravnjači peska, stolari, zabavljači, prodavci hrane oko arena, itd, itd. Mnogo ljudi je  pristojno živelo od koloseuma. Od toga su koristi imali i gladijatori. Osim robova i ratnih zarobljenika, među njima bilo je i slobodnih građana koji su svojim veštinama sticali enormnu popularnost i – neslućena bogatstva. 

Gladijatora je bilo dvocifren broj vrsta jer je publika tražila izazov, iznenađenja i inovacije. Shodno tome, pravljena su specifična, nova oružja, smišljana neverovatna scenarija, pa su se u areni održavele i bitke brodova, rekonstrukcije slavnih pobeda, plutala su veštačka ostrva, itd. 

Najpopularnije vrste gladijatora

● Bestijari (bestiarius). Oni su se borili sa životinjama, a ime su dobili od imenice bestia – zver.

● Veliti (veles, velites – mnoštvo). Najmasovnija vrsta gladijatora. Glavno oružje velita bila su kratka koplja (hastae velitares). To je bila pešadija koja je imitirala drevne rimske legije. Nosili su po nekoliko kopalja i koristili su ih taktički drugačije od konjanika. 

● Holpomakus. Oni su često viđani u arenama. Imitirali su proslavljene grčke borce hoplite, teško naoružanu pešadiju, koji su ime dobili po visokim štitovima (hoplon), boreći se dugim kopljima i mačevima.

● Gal (Gallus). U doba republike pojavljuje se tip borca Gal (Gallus). To je ratnik s kopljem, šlemom i malim galskim štitom. Imitirali su galske ustanike. Krajem prvog veka pre nove ere transformirali su se u murmilone.

● Dimaher (dimachaerus). Redak tip gladijatora, čije ime označava bukvalno ”s dvema sabljama”. Oni su nosili dve krive sablje (machaera). Štitili su se odličnim šlemom, oklopom za noge i verižastim pancirom ( u srednjem veku poznat kao hauberk). Nije poznato protiv koga su se borili, ali su smatrani veoma opasnim borcima.

● Ekviti. Ova reč i danas se u približnom obliku pojavljuje u romanskim jezicima. Eques, equites – većina. To su gladijatori koji su se borili kao konjanici. Za razliku od pešaka, gladijatora koji su se borili goli do pojasa, ekviti su nosili tunike bez rukava, s pojasom. Bacivši ili polomivši koplje, nastavili bi borbu mačevima. S obzirom na to da tada još nisu postojala sedla s uzengijama, vrlo teško bilo je održati se na konju, što je posebno zabavljalo publiku. Radi duže borbe, ekviti su se borili među sobom. 

● Mirmilioni (myrmillones). Česta vrsta gladijatora. Ime su dobili po tome što su na šlemu imali crtež jedne vrste ribe koja je podsećala na ajkulu. Imali su šlem, zaštitu na desnoj ruci i levoj nozi, koristeći i štit. Nisu nosili pancir i borili su se goli do pojasa, pa je to bila prilika da pokažu i svoje izvajano telo. Tukli su se običnim mačem – gladijusom. Kada su tokom drugog i trećeg veka nove ere dobili dugi mač (spata)  po njemu su dobili i novo ime –mirmiloni spatari (myrmillones-spatharii). 

● Tračani (Thraex, Thraeces). Oni su takođe bili veoma brojni. Posle rimskih osvajanja, veliki broj zarobljenih Tračana završio je u arenama, ali ne kao hrana lavovima, već kao borci. Bili su izuzetni napadači. Naoružani krivim bodežom imali su veliku prednost u bliskoj borbi. U romanu i filmu ”Spartak” glavni junak dolazi upravo iz njihovih redova. 

● Parmularijusi (parmularius). Ovo je bio opšti naziv za više vrsta gladijatora koji su imali pravo da nose mali štit – parmulu, mada su postojali i veliki štitovi – parme.

● Provokatori (provocatores). Sudbina ovih učesnika igara bila je prilično izvesna. Oni su birani između osuđenika na smrt. Imali su štitnik na desnoj ruci, kratku navlaku preko leve noge i štitnik za grudi (cardiophylax) u vidu pravouganika ili polumeseca. Njih su pričvršićvali raznim remenjem. Nosili su šlem i štit, nešto manji nego što su imali mirmiloni. Po čemu se razlikovala njihova taktika? Izvodili su lažna povlačenja, uzmicanja pred protivnikkom, da bi gotovo trenutno krenuli u protivnapad, vrebajući raskorak protivnika. Borili su se najčešće među sobom jer im je smrt bila zagarantovana. I pobednik bi bio ubijen posle jedne ili dve borbe. 

● Recijari (retiarius). Zahvaljujući neobičnom oružju, oni su bili veoma rasprostranjeni i popularni. Koristili su metalnu mrežu (sličnu ribarskoj) na čijem kraju su se nalazile kuglice. I oni su imali zaštitu na rukama, grudima i delimično na vratu. Noge su štićene namotajima jake tkaninine. Imali su trozubac (tridens) koji se još nazivao i vile (furcina), ali i mač. Pošto je mreža spadala u metalno oružje (jaculum), oni su ponekad nazivani i jaculatorima (iaculator, jaculator), ali i bacačima. Mreža je bila prečnika oko tri metra i vezivana je za zglob. Nema podataka koliko je bila efektivna protiv kopljanika jer je jedna ruka uvek bila zauzeta. Međutim, na koga bi pala mreža, mogao je da računa sa sigurnom smrću.

● Sekutori (secutor). Progonitelji, kako je glasilo njihovo ime, izmišljeni su specijalno radi borbe s recijarima. Oni su imali zaštitu koja se sastojala od šlema, štitnika za levu nogu i desnu ruku. Na kacigi nije bilo ničega za šta bi se mogla zakačiti recijarova mreža. Vizir se otvarao unazad i nije mogao biti proboden trozupcem. Scenaristi borbi su ih namerno otežavali jer su tako usporavani, pa su stalno morali da juri recijara koji je bio lakši i brži, ali slabije zaštićen. Sadistički način borbe dostojan rimske rulje. 

● Skutari (scutarius). Svi gladijatori koji su nosili štit (scutum) dobijali su i to ime. Štitovi su bili relativno kratki i nisu dosezali do kolena. 

Manje poznati gladijatori

● Andabati (andabata, andabatae – množina, grupa). Oni su imali šlem bez proreza za oči (!) i bili su naoružani kratkim bodežima. Kao zaštitu imali su verižasti oklop. Nisu bili posebna vrsta gladijatora, već su tako nazivani svi gladijatori koji su kažnjeni time što su morali naslepo da se bore.

● Bustuari (bustuarius). Od njih je sve i počelo! Prvi gladijatori bili su borci na sahranama važnih ličnosti i bogatih Rimljana. Ime su dobili od naziva bustum – grob, kosturnica. Među Rimljanima su nazivani nadgrobnim borcima jer su posle bitaka (u čast slavnog pokojnika) bili žrtvovani, odnosno ubijani. 

● Gladiatrise (gladiarix, gladiatrices). Rimljani nisu imali posebnu reč za žene gladijatorke već su i njih nazivali množinom, grupom. Stoga je gladiatrisa suvremen izraz izveden iz novolatinskog. U vreme Nerona i Domincijana bile su veoma popularne (prvi vek nove ere). Njihova uloga u areni nije izučena, ali ima pouzdanih dokaza da su postojale. Nisu se mnogo borile već su zabavljale publiku. Mešanje gladijatora i gladijatorki nije bilo dozvoljeno, jer su gladijatorima podvođene robinje, kao obavezna privilegija prilikom obuke.

● Esedarijusi (essedarius). Takve smo viđali u filmu ”Gladijator”. Borili su se na dvokolicama. Ime su dobili po keltskim kočijama. Posadu su činili jedan ili dva esedarijusa. Jedan je upravljao, a drugi se borio. Bili su naoružani s više malih kopalja, lukom i strelom, mačem, a ponekad su imali i mali štit. Na točkovima su imali ojačanja u obliku sečiva. 

● Cestusi. Njih smo spominjali u tekstu o bokserima. Oni su se borili pesnicama s kožnim ojačanjima.

● Krupelarijusi (crupellarius). Zaštićeni su bili pločastim oklopom (lorica segmentata), štitnicima za obe ruke i potkolenicama. Kaciga je bila zatvorenog tipa, s prorezima za oči i usta i bila je uzor srednjevekovnim šlemovima. Bili su gotovo neranjivi za protivnike, a naoružani su bili štitom i kratkim mačem.  

● Lakverijusi (laquearius, laqueator). Za razliku od recijara koji su nosili mrežu, lakverijusi su imali laso (arkan), kratko koplje i krivi mač. Pojavili su se kasno i ponovili su taktiku recijara. Pokušavali su da obuhvate protivnika lasom, a da ga zatim dovrše bodežom. Imali su istu zaštitu kao njihove pređašnje kolege. Uglavnom su u borbi imitirali vojne bacače lasa i lovce. Pošto je to bilo neobično oružje za Rimljane, verovatno su scenaristi imitirali neka od neprijateljskih plemena, možda čak iz persijskog perioda. Između borbi zabavljali su publiku veštinom nabacivanja omče na određene mete. 

● Pegniariusi. Popunjavali su pauze i zabavaljali publiku. Naziv potiče od grčke reči igra, ili komično prikazanje. Imali su samo drvene mačeve i bičeve. Štitili su se drvenim štitom i navlakama za ruke i noge. Glavu su omotavali tkaninom. Po pravilu su pošteđivani pa su neki doživeli i duboku starost jer nije svako bio rođen za komedijaša. Oni su bili skupa roba. Dobri poznavaoci pozorišta prepoznaće Filipa, junaka poznate drame ”Putujuće pozorište Šopalović” Ljubomira Simovića. 

● Sagitariusi (sagittarius). Retka vrsta gladijatora, strelaca. Imali su kupast šlem i ljuspasti oklop, naoružani lukom (arcus) i strelama (sagittae) po kojima su dobili ime. 

● Samniti (Samnis, Samnites). Ovaj tip se javlja u periodu Republike. Izvesno vreme bio je najpopularniji vid gladijatora. Predstavljao je vojnika pokrajine Samnio koju su Rimljani osvojili u trećem veku pre nove ere. Imao je nacionalna obeležja svoje pokrajine. Njegov šlem imao je vizir, nosio je ovalni ili pravougaoni štit, kožne zaštite na levoj nozi, narukvice i višeslojni pancir. Od napadnog oružja imao je koplje i gladijus. 

● Scisori (scissor, scissores – grupa). Neizvesno je poreklo imena. Smatra se da dolazi od glagola scindo – režem, komadam. Imali su veoma interesantan nož u obliku polumeseca koji je držan u levoj ruci na držaču dužine do pola metra.Već tada je to bilo egzotično oružje. Mogao je da nanese nevelike rane, ali sa vrlo obilnim krvarenjem. 

● Arbelasi. Jedni od najteže naoružanih gladijatora u istoriji. Ukupna masa oružja iznosila je i do 26 kilograma. Arbelos je grčki naziv za polukružni nož. Nosili su oklop kratkih rukava, zatvorenu kacigu, kratak mač, narukvicu na desnoj ruci, narukvicu s nožem (arbelos) na levoj i kratke štitnike za obe potkolenice. 

● Tercirarijusi. Ovo je bilo opšte ime za gladijatora koji je čekao ishod borbe da bi se borio s pobednikom dvoboja (tertius – treći). Oni su mogli biti i rezerve za najavljene borce koji bi iz nekog razloga izostali. Još su ih zvali i supositii, odnosno zamenici. 

Ni to nije sve…

Spomenuli smo da je od igara i gladijatora (kao glavnih zvezda) živelo mnogo ljudi. Zaista, organizacija scenskih delatnosti (ova krvava zabava je tehnički posmatrano, bila veoma zahtevna multimedijalna manifestacija) tražila je mnogo osoblja. Boraca i zabavljača nikad nije bilo dovoljno. Tu su se nalazili venatori (lovci), gregarijusi, početnici s godinu dana obuke, editori – lica koja su organizovala borbe o svom trošku; to su bili preteče producenata; lanisti su bili vlasnici gladijatorskih škola, lorarijusi koji su bili upravnici (poslovođe) u areni podsticali bi početnike ili razjurivali životinje. Njihov posao je bio i organizacija čišćenja arene, uklanjanje leševa, krvi i donošenje novog peska. 

Tim povodom podetimo da arena na latinskom znači upravo – pesak, pa je izraz pesak arene, koji se kod nas odomaćio, klasičan pleonazam. 

Rudiarijusi su bili srećkovići – gladijatori koji su stekli slobodu zbog svoje hrabrosti, popularnosti, veštine, a mogli su je steći i određenim brojem borbi. Ime su dobili po rudisu – drvenom maču koji im je simbolično uručivan. Početnici su nazivani tiro, učenici gladijatorske škole (tritoni) a tu su bili i veterani (veteranus), iskusni borci prema kojima su se organizatori igara odnosili s više poštovanja i nisu ih smatrali potrošnim materijalom. 

Kako vidimo, u rimsko doba nije bilo dosadno. Kako kome, naravno…