Dok Donald Tramp javno govori o pregovorima sa Iranom i privremenom odlaganju udara na iransku energetsku infrastrukturu, iz više pravaca stižu informacije koje pokazuju da Vašington paralelno gradi i daleko tvrđu opciju. Sa jedne strane, Teheranu je navodno ponuđen širok paket ustupaka i zahteva za prekid vatre. Sa druge strane, američke snage se ubrzano prebacuju ka Bliskom istoku, uključujući teške transportne avione, elitne jedinice i amfibijske brodove sa marincima.
Prema navodima koji su se pojavili u izraelskoj štampi, administracija Bele kuće predstavila je Iranu listu uslova za okončanje rata. U centru tog paketa nalazi se zahtev da Iran demontira svoj postojeći nuklearni arsenal, da se obaveže da nikada neće razvijati nuklearno oružje i da potpuno obustavi obogaćivanje uranijuma na svojoj teritoriji. Uz to, Teheran bi morao da preda zalihe uranijuma obogaćenog na 60 procenata Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju, u roku koji bi bio naknadno dogovoren.
Pored toga, od Irana se traži demontaža ključnih nuklearnih postrojenja u Natanzu, Isfahanu i Fordovu, kao i potpuna transparentnost i neograničen nadzor IAEA unutar zemlje. Paket ide i dalje od nuklearnog pitanja. Od Teherana se zahteva i da odustane od svoje regionalne strategije oslanjanja na posrednike, odnosno da prekine finansiranje, usmeravanje i naoružavanje saveznika u regionu.
U samom završnom delu tog navodnog dokumenta nalazi se ono što Vašington očigledno smatra najhitnijim pitanjem, Ormuski moreuz mora ostati otvoren i funkcionisati kao koridor slobodne plovidbe. Paralelno s tim, iranski raketni program bi bio ograničen i po dometu i po broju projektila, dok bi buduća upotreba raketa bila formalno svedena isključivo na samoodbranu.
Zauzvrat, prema istim navodima, Iranu se nudi veoma širok paket pogodnosti. Među njima je potpuno ukidanje međunarodnih sankcija, američka pomoć u razvoju civilnog nuklearnog programa, uključujući proizvodnju električne energije u nuklearnoj elektrani Bušer, kao i ukidanje mehanizma automatskog vraćanja sankcija u slučaju nepoštovanja sporazuma.
Istovremeno, politička poruka koja iz toga proizlazi mnogo je šira od samih tehničkih tačaka. Ako bi Teheran pristao na ovakvu konstrukciju, to bi značilo duboko odricanje od gotovo svih ključnih poluga koje je gradio poslednjih godina, od nuklearnog i raketnog potencijala do regionalne mreže uticaja. U zamenu bi dobio ukidanje sankcija i formalno priznanje opstanka sadašnje vlasti, što se u političkom smislu može tumačiti kao pokušaj Vašingtona da rat zaustavi bez trenutnog rušenja režima, ali uz njegovo strateško razoružavanje.
Međutim, upravo u trenutku kada Tramp govori o razgovorima i mogućem dogovoru, na terenu se dešava nešto sasvim drugo. Prema dostupnim informacijama, ka Bliskom istoku se kreće 35 teških transportnih aviona C-17A Globemaster III i 12 aviona C-130J Hercules. Kao odredišta se pominju vazduhoplovna baza Ovda u Izraelu, baza Kralj Fajsal u Jordanu i međunarodni aerodrom Kralj Husein u Amanu.
Posebnu pažnju izaziva i poreklo tih letova. Navodi se da je veliki deo aviona stigao iz Fort Stjuarta, zajedničke baze Luis-Mekord, Fort Braga i Fort Kembela. To nije sporedan detalj. Fort Stjuart je baza 3. pešadijske divizije, formacije koja ima ozbiljno iskustvo iz Iraka i Avganistana. U Fort Bragu su, s druge strane, smeštene 82. vazdušno-desantna divizija, 3. grupa za specijalne operacije i jedinice za psihološke operacije. Takav raspored automatski pojačava sumnje da se ne radi samo o logističkom osiguranju postojećih operacija, već o pripremi za mnogo širi scenario.
Podsećanja radi, Tramp je prethodno saopštio da su pregovori između Vašingtona i Teherana u toku poslednja dva dana i da je upravo zbog tih kontakata naredio da se ne gađaju iranski energetski objekti, uključujući elektrane. Iako je iransko Ministarstvo spoljnih poslova to zvanično demantovalo, u zapadnoj štampi se već govori o mogućnosti da bi rat mogao da bude priveden kraju do 9. aprila.
Upravo tu se i otvara glavno pitanje koje sada lebdi nad celom krizom. Ako se zaista ide ka smirivanju sukoba, zašto SAD u istom trenutku ubrzano pojačavaju prisustvo u regionu? Zbog toga deo analitičara i posmatrača smatra da razgovori, ili makar javne priče o njima, mogu služiti kao paravan za stvaranje političkog i medijskog prostora u kojem bi Vašington lakše pripremio sledeću, mnogo ozbiljniju fazu operacije, uključujući i kopnenu invaziju na Iran.
Dodatno ulje na vatru doliva i kretanje američke mornarice. Američki mediji navode da bi dva broda namenjena za amfibijske operacije trebalo da stignu na Bliski istok upravo u petak, na dan isteka Trampovog privremenog primirja. Reč je o desantnom brodu klase Amerika, USS Tripoli, deplasmana oko 45.000 tona, i dokskom transportnom brodu USS New Orleans, deplasmana oko 25.000 tona.
Oba broda zajedno treba da dovedu oko 2.200 američkih marinaca u region. Luke dolaska nisu zvanično objavljene, ali se u spekulacijama sve češće pominje Oman. Razlog za to leži u činjenici da Iran efikasno blokira ulazak američkih ratnih brodova u Persijski zaliv, pa bi Oman mogao da posluži kao sigurnija ulazna tačka za dalje operacije.
Dan pre toga, prema navodima iz američke štampe, američke i omanske vlasti održale su razgovore zvanično posvećene „rešavanju sukoba oko Irana“. Iako formalni sažeci tih kontakata ostaju opšti, u ovakvom trenutku teško je ignorisati činjenicu da se upravo u isto vreme ka regionu kreću amfibijski brodovi sa marincima.
Položaj Omana dodatno pojačava interesovanje. Ta zemlja se i dalje predstavlja kao jedna od retkih bliskoistočnih država koja ne dozvoljava korišćenje svoje teritorije, voda i vazdušnog prostora za napade na Iran. Teheran, sa svoje strane, ne napada ciljeve u Omanu. Upravo zato se sada otvara mogućnost da Vašington, priznajući tu „posebnu ulogu“ Omana, pokuša da njegove luke i infrastrukturu iskoristi u okviru šire amfibijske operacije.
Ni američka štampa više ne krije da se takav scenario ozbiljno razmatra. Sve češće se pominje mogućnost amfibijskog iskrcavanja, a kao jedna od mogućih „pobedničkih opcija“ za Trampa navodi se preuzimanje kontrole nad Ormuskim moreuzom. U tom kontekstu nije teško zamisliti scenario u kojem bi američke snage pokušale da se iskrcaju na neko od iranskih ostrva u zoni Ormuza, posebno imajući u vidu da je Tramp poslednjih dana izbegavao da direktno odgovori na pitanje da li se takva operacija zaista priprema.
Dodatni detalj koji pojačava pažnju jeste podatak da je USS Tripoli još 17. marta prošao kroz Singapurski moreuz, što znači da je njegovo kretanje ka regionu počelo i pre nego što je javno otvorena priča o petodnevnoj pauzi i mogućem sporazumu sa Iranom.
Tako se trenutno pred očima odvija dvostruka igra. Na političkom nivou govori se o prekidu vatre, sporazumu i uslovima koji bi mogli da zatvore rat. Na vojnom nivou, SAD istovremeno gomilaju transportnu logistiku, prebacuju jedinice, približavaju marince i otvaraju prostor za mnogo ozbiljniju operaciju. U tom rascepu između diplomatije i vojne pripreme sada se i nalazi glavna napetost cele priče.
Iako sada izgleda da je Iran u nepovoljnoj situcaji mnogo gore će biti ako prihvati ove Trampove uslove.
Prvo sankcije iako se ukinu, mogu ponovo da se uvedu za 24 h ako se Trampu učini da Iaran ne “sluša”
Takodje medjunarodno pravo, ugovori i dogovori su sad samo mrtvo slovo na papiru , USA i NAto su sve to pogazili, oni poštuju medjunarodno pravo i rezolucije UN-a samo ako im to odgovara inače ih baš briga za sve to , Srbija je to iskusila na svojoj koži . Iako će zvučati glupo ali za Iran je najbolje da nastavi ovako kako sad postupa , USA neće slati svoje vojnike u kopnenu akciju dokle god ne bude u velikoj prednosti i ako se Iranska vojska ne raspadne i ostane čvrsta USA neće napasti kopnom.
Za sada efikasno zatvaranje Ormudskog tesnaca za sve neprijateljske brodove je najefikasniji pritisak na protivnike Irana i treba još samo malo vremena da inflacija u USA podivlja i da im berze krahiraju a tada Tramp gubi podršku kod kuće i počinju nemiru u USA jer im je društvo jako podeljeno i treba samo mala varnica pa da tamo plane jer su svi naoružani i nervozni . .