Kod Sovjeta (Rusa), prilog bis jeveoma omiljen. Često se pojavljuje u oznakama duboke modernizacije nekog sredstva, najčešće letelica. To se, nažalost, dešavalo i ljudima. Maršali, generali, političari, javne ličnosti, završavali su život pred streljačkim strojem. Sahranjivani su bez ikakvih oznaka ili ceremonija, da bi posle rehabilitacije doživeli da budu sahranjeni na bis. Ima i onih koji su i po tri – četiri puta sahranjivani, zavisilo je od okolnosti i želja porodice.
Sa Staljinom je bio drugačiji slučaj. I on je bio dvaput sahranjen, ali druga sahrana nije bila rezultat rehabilitacije, već obratno: procenjeno je da nezasluženo leži u Lenjinovom mauzoleju. Ni to nije prvi slučaj pada s visine, ali to je posebna priča. Ova, pomalo crnohumorna geneza, oslikava pravo stanje birokratizovanog partokratskog društva Sovjetskog Saveza, pa i licemerja, zadržavajući odlike dobro režirane predstave.
Hajzajin je preminuo od posledica moždanog udara petog marta 1953. godine. Sahrana se dogodila četiri dana kasnije, devetog marta. Samo dan posle njegove smrti, šestog marta, njegovo telo bilo je izloženo u Domu sindikata (nedašnje zdanje Blagorodne skupšine), u najstrožem centru Moskve. Sve je rađeno brzo, vešto i bez mogućnosti greške. Ekipe su već bile uigrane posle niza taura (pogrebnih ceremonija), prvomajskih, novembarskih i ostalih parada. Dom je poznat po svojoj čuvenoj sali kolonada, sa 28 korintskih stubova. Ona je mogla da primi više od 1200 ljudi.
Staljina su obukli u njegovu omiljenu uniformu, stavili epolete generalisimusa i generalske rombove sa zlatnim dugmadima, a na teškoj, atlas svili ispred njega našlo se ordenje. Sve je bilo primereno situaciji, pa su i oko kristalnih lustera obavijene crne trake; scenografija su bili grbovi sovjetskih republika, a s razglasa se čula prigodna muzika Čajkovskog, Betovena i Mocarta. Pored odra prolazile su kolone ljudi, a u glavnoj počasnoj straži stajali su Maljenkov, Berija, Molotov, Vorošilov, Hruščov, Bulganjin, Kagačnovič i Mikojan; velika osmorka – bez Žukova, Rokosovskog i drugih maršala pobede.
Bio je to složen zadatak za sve strukture. Posao organizacije je uvek isti – da bude neprimetna, bez obzira da li je reč o paradi ili pogrebnim protokolima, da sve teče kako je predvišeno – a to nije lako izvesti. Na ulicama su bili uključeni reflektori koji su se nalazili na kamionima osvetljavajući pravac kolonama koje su se slivale ka Domu. Ministarstva su imala pune ruke posla jer nije bilo reči samo o logistici, sanitarnim brigama, prehrani, obezbeđenju, već i o brojnim delegacijama iz inostranstva.
Sve to je trebalo dočekati, smestiti, obezbediti, propratiti, rasporediti shodno protokolu i – ne napraviti nijedan propust. Tri dana i tri noći trajao je mimohod. Onda je u ponoć osmog na deveti mart i s njim završeno. Dom sindikata je zatvoren i u dva sata noću počelo je iznošenje brdā venaca. Mnogi koji nisu uspeli da uđu čekali su zoru tu, na trgu. Rešeno je da se samo sto venaca (državnih i partijskih, domaćih i stranih) iznese i do jutra postavi sa obe strane mauzoleja Lenjina. Da podsetimo – istog dana umro je čuveni kompozitor Sergej Prokofjev, pa je njegov skromni ispraćaj ostao u kolateralnoj senci glavnog.
Svanuo je i taj dan
Ne sumnjamo da je mnogima tog dana zaista svanulo, posebno logorašima po brojnim gulazima. Varlam Šalamov zapisao je u svojim ”Pričama sa Kolime” kako su komandiri logorašima naredili da skinu kape s glava u trenutku kada je saopštena vest o smrti vođe. Oni su kape skinuli s glava i pri tom bacili uvis jer im ”niko nije rekao” kako da ih skinu, pa su na taj način proslavili njegovu smrt.
Devetog marta počele su završne pogrebne ceremonije. Događaji su se neumitno slivali kao niz levak:
● 07.00 Formiran je bezbednosni lanac – kordon na pravcu kretanja kolone i prsten oko Crvenog trga.
● 08.00 Završeno je postrojavanje trupa (sa 4.400 vojnika i starešina), orkestara na pravcu kretanja (oko 600 metara), i počasne pratnje koja je kretala od samog Doma sindikata.
● 09.00 Postrojeno je 12.000 radnika na Crvenom trgu. Na mauzoleju su se već nalazila montirana prezimena Lenjina i Staljina, urađena u kamenu. Od sale kolonada, pored zgrade vlade, Istorijskog muzeja i kremaljskih zidova napravljen je špalir venaca od svežeg cveća. Radio-Moskva je prenosila sahranu, a Jurij Levitan, isti onaj koji je proglasio početak rata, svojim dubokim, karakterističnim glasom davao je opšti ton ceremoniji.
● 10.00 Pratnja je počela da se postrojava pored Doma sindikata.
● 10.15 Pomenuti članovi glavne počasne straže na rukama su izneli sanduk. Njima su u tome pomagali oficiri iz Uprave zaštite jer je sarkofag bio izuzetno težak, sa duplim dnom za led. Tada je stvorena i kovanica”nosači kovčega”, koja je oslikavala nemilosrdnu borbu za naslednika i vlast.
● 10.23 Sanduk je postavljen na artiljerijski lafet koji je dekorisan crnim trakama i kolona je krenula ka Mauzoleju. Sve vreme pratila ju je melodija posmrtnog marša Frederika Šopena iz sonate br. 2 (Sonate, en si bémol mineur, pour piano). Maršali i generali su na svilenim jastučićima nosili nagrade, a za lafetom se kretala rodbina, najviše rukovodstvo, šefovi delegacija, dok je pored njega išla počasna oficirska pratnja.
● 10.45 To rastojanje pređe se uobičajeno za pet do sedam minuta, ali povorka je ovom prilikom išla polako. Kada su stigli, skinuli su sanduk s lafeta i postavili ga na crveni postament pred mauzolejom. Završni čin je počeo u trenutku kada su se delegacije poređale na tribini mauzoleja. Predsednik komisije za organizaciju, Hruščov, započeo je ceremoniju dajući reč predsedniku Saveta ministara i sekretaru CK KPSS Maljenkovu. Sledeći govornik bio je Berija, a posle njega Molotov.
● 11.54 Hruščov je objavio da je pogrebna ceremonija završena. Osmorica nosača kovčega uz asistenciju snažnih oficira podigli su sanduk i polako ga uneli u mauzolej.
● 12.00 Posle šest minuta, nad Kremljom su odjeknuli plotuni, a sat na Spaskoj (južnoj) kuli počeo je da otkucava poznate zvuke, zaštitni zvuk Radio Moskve. Posle završetka posmrtnog marša sa mnogih moskovskih fabrika počele su da zavijaju sirene. Zvuci su nepogrešivo, u sekundu smenjivali i nastavljali. Zvuk sirena je potrajao pet minuta, koliko je bilo i minuta ćutanja prisutnih u Moskvi, ali i širom Sovjetskog Saveza.
● 12.10 Pored mauzoleja promarširale su probrane trupe, a nebom su proletele eskadrile aviona.
Staljin nije otišao sam
Najteže je zaustaviti masu, pogotovo ako ona krene nepredvidivo, često i protiv svoje volje. Izraz stampedo (panično bežanje), koji nam dolazi s prerija Divljeg zapada, potpuno verno opisuje tu situaciju. Mnogi su želeli da budu što bliže, a neko je možda hteo da se izmakne i ode. Ljudske potrebe i reakcije mogu biti nepredvidive. Bilo je i onih koji nisu izdržali već su gubili svest.
Kako god, jedna iskra, u inače napregnutim danima kada se pazilo na svaku reč, mimiku, pokret, mogla je biti presudna. I bila je. U reonu poznatog Trga cevi upravo to se dogodilo. Došlo je do ”davke”, odnosno sloma organizovane mase. Taj trg (Трубная площадь) udaljen je oko tri kilometra od Crvenog trga. U vreme početka ceremonije narod se tiskao da vidi povorku, da bude što bliže. Posle stampeda ostalo je oko sto mrtvih i dvesta povređenih. Iduće noći po celoj Moskvi prikupljeno je još 127 tela. Preko trista mrtvih kao žrtve pompezne sahrane. Nije poznato da li je i zbog njih proglašen dan žalosti.
Preparirani boljševici
Balsamovano Staljinovo telo bilo je izloženo u mauzoleju Lenjina koji se od 1953. do 1961. godine zvao Mauzolej Lenjina i Staljina. Punjeni boljševici ležali su jedan do drugog nešto više od osam godina. Posebnom odlukom vlade i CK KPSS od šestog marta odmah je razmatrana izgradnja Panteona (Пантео́н в Москве) u koji bi bila prebačena tela Lenjina i Staljina kao i drugih visokih rukovodilaca sahranjenih pored zida Kremlja. Od te ideje pravovremeno se odustalo zbog cene, očigledne megalomanije koju čak ni Sovjeti nisu mogli da podnesu, ali i svesne opstrukcije Hruščova. On je imao svoje planove kako da ”opere” biografiju najvećeg među staljinistima.
Sahrana na bis
Staljinu nije bilo suđeno da ostane u mauzoleju. Na XXII kongresu KPSS održanom 30. X 1961. godine doživeo je sudbinu mnogih pre njega: optužen je za nepoštovanje lenjinske zakleteve, zloupotrebu vlasti, masovne represije i drugih nedela zbog čega ne zaslužuje da ostane u mauzoleju. Stvari su se odigrale munjevitom brzinom, što svedoči o tome da je sve bilo prethodno dogovoreno i precizirano. Pri tom su dojučerašnji zakleti staljinisti ”zaboravili” šta su radili i govorili dok je on bio živ. Namontrirane su neverovatne brojke. Podsetimo se – mit o milionima Staljinovih žrtava (koje inače niko ne spori jer ih je bilo, ali u daleko manjoj meri) smišljen je upravo pod mentorstvom Hruščova.
Njemu je to i te kako išlo na ruku. Drugog dana kongresa predlog je formalno izneo prvi sekretar oblasnog komiteta Lenjingrada Ivan V. Spiridonov koji je tražio da se telo izmesti. Njegov nastup bio je vrh licemerstva, obrazložen u neverovatnom stilu. Dotični je izjavio kako je sanjao Lenjina koji mu je rekao da ne želi da leži kraj Staljina! Ovo nije vic iz teatra apsurda; tako je stvarno bilo. Usledili su burni aplauzi, predlog je usvojen jednoglasno, ali u dalje zaoštravanje nije se išlo. Rešeno je da se sahrani u podnožju Kremlja, nedaleko od mauzolej
