Tajni plan protiv Teherana: Tramp se povlači, ali otvara kurdsku kartu – Da li se Iran cepa iznutra?

Američka strategija prema Iranu ulazi u novu, mnogo složeniju fazu. Nakon početne faze intenzivnih udara i očekivanja brzog sloma Teherana, iz Vašingtona stižu signali da bi plan o „blickrigu“ mogao biti zamenjen drugačijom, dugoročnijom taktikom. Umesto direktne kopnene intervencije, razmatra se model unutrašnje destabilizacije, uz oslanjanje na lokalne snage koje bi mogle da iskoriste slabosti režima.

Prema pisanju Volstrit žurnala, američki predsednik Donald Tramp 1. marta razgovarao je sa predstavnicima Kurda, čije su snage koncentrisane duž iransko-iračke granice. Istovremeno, razmatra se saradnja sa drugim lokalnim liderima koji bi mogli da „iskoriste slabost Teherana kako bi postigli svoje ciljeve“. Iako nije doneta konačna odluka o snabdevanju oružjem ili obaveštajnim podacima, administracija ostavlja otvorenu mogućnost da takav korak bude preduzet ukoliko američka vojska ne ostvari svoje ciljeve.

U tom kontekstu, izraelski udari na zapadni Iran tumače se kao potencijalno pripremanje terena za mogući kurdski napad. Grančni prelazi u tom delu zemlje već su meta udara, što dodatno podgreva spekulacije da se razmatra scenario kopnene destabilizacije iznutra.

Kurdska karta kao alternativa invaziji

Pentagon je navodno skeptičan prema ideji kopnene invazije na Iran. Novi dugotrajni rat bez jasnog ishoda, uz rizik gubitaka američkih vojnika, predstavljao bi ozbiljan politički problem za Trampa uoči srednjoročnih izbora za Kongres. Upravo zato se sve više pominje strategija naoružavanja postojećih regionalnih organizacija koje su godinama aktivne na iranskoj teritoriji.

U toj kombinaciji, Kurdi su ključni faktor. Vašington bi, prema nekim procenama, mogao da im obeća podršku u zamenu za aktivnu ulogu u destabilizaciji zapadnog Irana, pa čak i za obećanje sopstvene državnosti. Takav potez bi, međutim, direktno udario u interese Turske, članice NATO-a koja Kurde u Siriji i Iraku vidi kao bezbednosnu pretnju.

#Iran 🇮🇷: Armed militants of the “Kurdistan Freedom Party” (#PAK) formed a new unit against the Iranian Forces in #Kermanshah.

Militants are armed with a DIO G3A3 Battle rifle, common AKM / AKMS pattern assault rifles and a 12-Gauge Shotgun. pic.twitter.com/Pwz2dpD8ZD

— War Noir (@war_noir) January 9, 2026

Pet kurdskih organizacija formira jedinstveni front

U međuvremenu, pet najvećih kurdskih političkih i oružanih organizacija koje deluju u Iranu objavile su formiranje zajedničkog fronta pod nazivom „Političke snage Iranskog Kurdistana“. U koaliciji se nalaze Demokratska partija Iranskog Kurdistana, Kurdistanska stranka slobodnog života, Kurdistanska stranka slobode, Komunistička partija Iranskog Kurdistana i, prema nekim izveštajima, organizacija poznata kao Orlovi slobode Kurdistana.

Prema dostupnim procenama, ove strukture raspolažu sa oko 10.000 boraca. Milicije će, prema najavama, biti objedinjene u takozvanu „Kurdsko nacionalnu armiju“, koja već kontroliše pojedine planinske i pogranične zone zapadnog Irana.

Povećana aktivnost kurdskih grupa primećena je od januara 2026. godine, kada je u Iranu izbio novi talas protesta. Kurdski region Rodželat postao je jedan od centara antivladinih demonstracija. U takvom okruženju, organizacije su intenzivirale koordinaciju, regrutovanje i proširile kontrolu nad udaljenim planinskim oblastima.

Ako bi Vašington pružio čvrste bezbednosne garancije, nije isključeno da bi kurdske snage pokušale da proglase de fakto nezavisnost pojedinih regiona. To bi otvorilo prostor za duboku destabilizaciju Irana i potencijalno scenario građanskog rata.

Turska između javne podrške Iranu i pripreme terena

I dok Ankara javno odbacuje strano mešanje u Iranu, paralelno se priprema za različite scenarije. Prema izveštaju Middle East Eye od 27. januara, turski zvaničnici su na zatvorenoj sednici parlamenta govorili o planovima za uspostavljanje „bezbednosne zone“ na iranskoj strani granice, u slučaju kolapsa vlasti u Teheranu.

Zvanično objašnjenje vezano je za sprečavanje talasa izbeglica. Međutim, pojedini izvori tvrde da su turski predstavnici nagovestili i šire mere, izvan uobičajenih bezbednosnih procedura. Turska granica sa Iranom, duga 560 kilometara, već je dodatno ojačana: izgrađen je betonski zid dužine 380 kilometara, 553 kilometra rovova, postavljeno 203 elektrooptička tornja i 43 nadzorne platforme.

Model podseća na ono što je Ankara ranije primenila u Iraku i Siriji, gde su pod izgovorom bezbednosti formirane zone pod faktičkom kontrolom Turske, usmerene protiv PKK i drugih oružanih struktura.

Iranski Kurdi kao geopolitička bomba

Ukoliko bi Iran ušao u fazu raspada ili duboke destabilizacije, zapadni deo zemlje mogao bi postati poligon za nadmetanje regionalnih sila. Kurdi bi gotovo sigurno pružili otpor bilo kakvoj turskoj intervenciji. Sa druge strane, u iranskom Azerbejdžanu većinsko stanovništvo čine Azeri, etnička grupa bliska Turskoj, što otvara dodatne geopolitičke kombinacije.

Postoje procene da bi i Azerbejdžan mogao pokušati da iskoristi eventualni haos kako bi proširio uticaj na zapadne oblasti Irana bogate resursima. U takvom scenariju, Iran bi se suočio ne samo sa unutrašnjim previranjima, već i sa pritiscima spolja.

Sve to sugeriše da povlačenje od direktne kopnene invazije ne znači smanjenje rizika. Naprotiv, prelazak na model indirektnog pritiska kroz regionalne aktere mogao bi otvoriti daleko nepredvidiviju i dugotrajniju fazu sukoba. Umesto brzog vojnog raspleta, Iran bi mogao ući u period fragmentacije, gde bi svaka etnička, politička i regionalna linija postala front.

Šta je Volstrit žurnal zaboravio da napomene?

Ako se u Vašingtonu zaista razmatra podrška kurdskim snagama protiv Teherana, onda se nameće jedno neprijatno pitanje: kakvu težinu ima američko obećanje kada su Kurdi u regionu već više puta ostavljeni bez zaštite?

Najbolji primer je Sirija. Kurdske snage, pre svega SDF i YPG, bile su ključni saveznik SAD u borbi protiv ISIS-a. Godinama su funkcionisale kao produžena ruka američke strategije na severu Sirije. A onda je 2019. godine, posle odluke Bele kuće da povuče trupe sa severa Sirije, Turska pokrenula operaciju protiv kurdskih pozicija. Američke jedinice su se povukle, a Kurdi su ostali sami da pregovaraju sa Damaskom i Moskvom kako bi izbegli potpunu katastrofu.

Taj trenutak je duboko urezao sumnju u pouzdanost američkih garancija. Za Kurde je to bila jedna od najboljih lekcija da se geopolitika velikih sila menja preko noći, a da lokalni saveznici često postaju potrošna roba.

Pre manje do mesec dana, video-snimak kurdskog borca sa linije fronta u Siriji kružio je regionalnim medijima i društvenim mrežama, ostavljajući snažan utisak. U nekoliko rečenica, bez političke retorike i diplomatskih formulacija, on izgovara ono što stotine hiljada Kurda osećaju: da su ostavljeni, iskorišćeni i napušteni u trenutku kada im je zaštita bila najpotrebnija.

Heartbreaking full message from a Kurdish fighter
Minutes before going to the front line:
“I would like to confirm that they have all abandoned us the U.S., France, and Europe. They used us to fight ISIS, and now they are telling us to integrate with Al-Qaeda. Can you mix water… pic.twitter.com/leHmNCQMc4

— Botin Kurdistani (@kurdistannews24) February 9, 2026

Zato današnja priča o mogućoj podršci kurdskim strukturama unutar Irana ima dvostruku dimenziju. S jedne strane, za Vašington je to taktički alat. S druge, za Kurde je to egzistencijalna odluka: da li verovati sili koja ih je već jednom pustila niz vodu kada je procenila da su širi interesi važniji od lokalnog savezništva.

U tom svetlu, eventualni pokušaj destabilizacije Irana kroz kurdski faktor ne zavisi samo od američke volje, već i od kurdske procene rizika. Ako postoji svest da bi podrška mogla nestati čim se politička računica promeni, onda je i spremnost na otvoreni obračun sa Teheranom mnogo manja.

Drugim rečima, pitanje nije samo da li Vašington želi da koristi kurdsku kartu, već i da li je ta karta još uvek pouzdana.

Šta govori istorija: Carstva su dolazila i prolazila, Iran je ostajao

Ipak, u svemu tome često se zaboravlja jedna važna istorijska činjenica. Iran jeste bio osvojen više puta. Persijsko carstvo je palo pod Aleksandrom Makedonskim. Arapske vojske su u sedmom veku srušile Sasanide. Mongoli su u 13. veku razorili gradove i uspostavili sopstvenu vlast. Timur je u 14. veku pregazio zemlju. U 19. veku Rusija je nametnula teritorijalne gubitke.

Međutim, nijedna od tih sila nije trajno izbrisala Iran kao politički i civilizacijski prostor. Dinastije su padale, granice su se menjale, religijski i kulturni okvir se transformisao, ali država u nekom obliku uvek je ponovo nastajala.

Zato je pitanje današnje strategije mnogo složenije od prostog vojnog proračuna. Nije sporno da Iran može biti vojno potisnut ili teritorijalno oslabljen. Pitanje je da li može biti trajno razbijen.

Istorija sugeriše da je to teško postići spolja. Iran je kroz vekove pokazivao sposobnost da apsorbuje poraz, prilagodi se i reorganizuje. To ne znači da je nepobediv, ali znači da svaka sila koja računa na brzi raspad mora biti spremna na dugotrajne posledice.

Ako se Vašington zaista odluči da igra na kartu unutrašnje destabilizacije, ni to neće biti kratka epizoda. To bi mogao biti proces sa nepredvidivim ishodom – ne samo za Teheran, već i za region u celini.

Iran je kroz istoriju osvajen više puta, ali nikada nije nestao. Upravo u toj činjenici leži odgovor na pitanje koliko je realno očekivati da se jedna od najstarijih država sveta raspadne po planu koji dolazi spolja, posebno mladih i drskih sila.