Napad Sjedinjenih Država i Izraela na Iran pokrenuo je lanac događaja koji je Bliski istok uveo u najopasniju fazu u poslednjim decenijama. Smrt ajatolaha Alija Hamneija, talasi dronova i raketnih udara, pretnje odmazdom i sve češći govori o ratu velikih razmera stvorili su atmosferu u kojoj je teško razdvojiti brzu demonstraciju sile od početka dugotrajnog geopolitičkog potresa.
U pokušaju da razjasnimo pravac u kom se situacija kreće, donosimo analizu koja otkriva složenu pozadinu odluka, interese regionalnih i globalnih sila, ali i potencijalne posledice koje sežu daleko izvan Irana.
Napad koji je usledio neposredno pre treće runde pregovora u Ženevi mnoge je naveo na pitanje da li je reč o improvizaciji ili o planu koji je dugo pripreman. Verovatno da su oba elementa prisutna. Sam tajming sugeriše da je odluka o napadu doneta i pre poslednjih pregovora, te da su oni poslužili kao paravan za pripreme. Istovremeno, predsednik Donald Tramp poznat je po nepredvidivosti i odbacivanju ustaljenih diplomatskih obrazaca, pa iz tog ugla napad nije bio iznenađenje.
Da li situacija vodi ka ratu punih razmera? Rizik je velik. Smatramo da je sukob već prerastao u vazdušni i pomorski rat punog obima. Ipak, teško je poverovati da će Sjedinjene Države pokrenuti kopnenu invaziju na Iran. Mogući su eventualno pokušaji zauzimanja pomorske baze Bandar Abas i pojedinih priobalnih područja, ali dominantan oblik borbi ostaće vazdušni i pomorski udari.
Uloga Izraela u ovom sukobu je ekstremno značajna. Izrael vrlo verovatno učestvuje u približno polovini vazdušnih napada na Iran. Izrael ima snažan interes da oslabi jednog od svojih poslednjih ozbiljnih regionalnih protivnika. U tom kontekstu, Sjedinjene Države vidi kao partnera koji sledi izraelsku strategiju, što nije nužno u dugoročnom interesu Vašingtona. Tramp se time udaljava od sopstvene baze birača, jer je izabran kao predsednik koji je obećavao smanjenje spoljnog mešanja i fokus na unutrašnja pitanja.
Što se tiče reakcije velikih sila, čini se da ni Kina ni Rusija neće direktno intervenisati. Međutim, moguće su isporuke naručenog naoružanja, iako bi sam Iran mogao odložiti prijem novih sistema dok borbe traju, kako bi izbegao njihovo presretanje. Najvažnija podrška će verovatno biti u obaveštajnoj sferi, kroz satelitske snimke i precizne podatke o američkim i izraelskim ciljevima.
Smrt ajatolaha Hamneija otvara pitanje stabilnosti iranskog sistema. Iran je, kao što vidimo, bio pripremljen za scenario gubitka lidera i postoji unapred definisan mehanizam sukcesije. Iskustvo iz Libana, kada je Izrael napao Hezbolah, dodatno je uticalo na pripreme. Hamneijeva smrt, možda čak i namerna, bi definitivno mogla dodatno motivisati režim, jer šiitska tradicija snažno neguje kult mučenika.
Mogućnost narodnog ustanka, za sada, ostaje mala. Mnogi opozicioni lideri su eliminisani početkom godine, a mreže Mosada u Iranu, koje su ranije imale široko uporište, aktivirane su i potom razotkrivene tokom dvanaestodnevnog rata prošle godine. Iako postoji nezadovoljstvo u delu stanovništva, opozicija nema snažno vođstvo ni stabilne komunikacione kanale, a vađenje unuka Pahlavija iz američkog naftalina verovatno pravi kontra efekat. U uslovima spoljne agresije, veći deo stanovništva staje iza režima.
Ako bi, uprkos svemu, režim u narednom periodu bio osakaćen ili srušen, vrlo lako se može dogoditi haos, pa i moguć građanski rat. Najrealističnija alternativa ne bi bila zapadna demokratija, već sekularni vojni režim.
Tel Aviv bi svakako želeo proizraelski režim u Iranu, ali je to scenario na veoma dugačkom štapu. Realnija opcija iz izraelske perspektive bio bi podeljeni Iran zahvaćen unutrašnjim sukobima. Međutim, taj plan može biti osujećen ako režim opstane ili ako Turska značajno ojača svoj uticaj.
Turska, trenutno, neće direktno intervenisati. Međutim, ako bi Iran oslabio ili kolabirao, Ankara bi mogla snažno reagovati kako bi zaštitila interese turkijskih naroda u Iranu, koji čine između 30 i 50 procenata stanovništva. Podsećamo da u Iranu živi dva do tri puta više Azera nego u samom Azerbejdžanu, te da bi ideja o „Velikom Azerbejdžanu“ sa 30 do 40 miliona stanovnika mogla dobiti dodatni zamah.
Rat između Avganistana i Pakistana neće se direktno uvući u iranski sukob, ali bi svakako mogao postati teže rešiv u njegovoj senci. Ne isključujemo mogućnost da Indija iskoristi situaciju i podrži Avganistan, računajući na to da je Pakistan preokupiran krizom na zapadu. Indija bi mogla imati interes u slabljenju Pakistana i potencijalnom preoblikovanju regionalnih granica.
Šta je sledeći potez Donalda Trampa? Američki predsednik ne želi dugotrajnu oluju, ali je gotovo sigurno očekivao brži kolaps Irana. Tramp je potcenio iransku pripremljenost i izdržljivost. Ako Iran uspe da lansira salve sa do 2.000 dronova i raketa dnevno, američke i izraelske zalihe napredne protivvazdušne odbrane mogle bi biti iscrpljene za jednu do dve nedelje, što bi dramatično povećalo rizik od teških gubitaka.
Istovremeno, postoji ozbiljna opasnost od naglog rasta cena nafte. Udvostručenje ili utrostručenje cena energenata moglo bi snažno pogoditi zapadne ekonomije, a posebno američke potrošače, što bi se odrazilo na političke izglede republikanaca na predstojećim kongresnim izborima. Zato smatramo da je najverovatniji scenario pokušaj brzog prekida borbi posle jedne ili dve nedelje, uz proglašenje velike vojne pobede.
Lideri u EU će pružiti podršku SAD, ali će imati ograničene vojne resurse. Rusija bi mogla profitirati od viših cena nafte, dok bi Ukrajina mogla biti među najvećim gubitnicima, jer bi iscrpljivanje američkih zaliha protivvazdušnih sistema značilo manje dostupnog oružja za Kijev i Brisel u narednim godinama.
Kina bi, s jedne strane, trpela zbog rasta cena energenata, ali bi istovremeno mogla iskoristiti oslabljene američke vojne kapacitete. Smatramo da bi takva situacija Pekingu otvorila prozor od nekoliko godina u kojem bi mogao pokušati da Tajvan elegatno reši poput Hongkonga.
U toj složenoj slici, Bliski istok više nije izolovani front. Svaka odluka u Vašingtonu, Teheranu ili Jerusalimu ima odjek u Evropi, Aziji i globalnim tržištima. Pitanje više nije samo da li će rat trajati nedelju ili mesec dana, već kakve će geopolitičke posledice ostaviti za decenije koje dolaze.
Kina je bar pomogla satelitsim snimcima, rusi po obicaju IZDAJICE svoga saveznika…
Haha.
A sto drug Si ne otkaze sastanak sa Trampom ovog meseca u Pekingu?
Kapitalist Tramp mu je oduzeo Venecuelu, a evo sad i Iran masakrira ima Kina da presusi bez jeftine nafte.
Najvaznije je da sorosev tigric od papira tacno zna ko je cime pomogao Irance.
Satelitskim snimcima Kinezi kazes pomogli? Je li otisao na dno nosac aviona? Nije? Sve ostale vojne objekte su Iranci i sami znali bez bilo cijjih snimaka. Mogli su im Kinezi onda i Feta sir poslati kao humanitarnu pomoc.
Ajde mi reci kad su Kinezi ratovali za Ruse? A Rusi su oslobodili severno-istocnu Kinu i Koreju od Japanaca.
Kakve veze ima tvoj komentar sa mojim?
Decko gubis se u botovanju.
Ja napisem da Rusija kao i uvek izda prijatelje a ti spominjes Koreu, Japan, feta sir itd..
Kada procene da su povoljne okolnosti za njih, krenuće i ko zna dokle će stići. Njima treba mnogo resursa i energenata i sigurno će iskoristiti priliku kad je već međunarodno pravo crklo nedavno, posle dugih muka.
Ovo se odnosi na Kinu. I ne zaboravite da su oni spremni na velike žrtve, za razliku od zapadnih zemalja.
Ajte molim vas,
Kina je saveznik jedino Kini. Njena nazovi podrska je samo zbog toga sto nece da izgubi jos jedno trziste jeftinih energenata, prvenstveno nafte. Nedavno je izgubila venecuelansku, a evo sad gubi i iransku naftu.
“It’s not personal, it’s strictly business ” kako to rece kum u “Kum”-u.
Kada njihov neprijatelj pobedi njihovog saveznika onda njihov neprijatelj postavlja na vlast svog čoveka i vremenom njihov saveznik postaje neprijatelj. Jedan po jedan saveznik… da li je Kina toliko glupa da ovo ne shvata ili da misli da može da ratuje protiv celog sveta?
A krajem ovog meseca ce biti zvanicni dugo najavljivani sastanak Trampa i Sija u Kini i naravno Kina ce zbog podrske Iranu otkazati taj sastnak, ma ‘oce li?
Prebrzo je ta Kina prebolela Madura, zasto ne bi i Iran takodje?