Četiri scenarija za Bliski istok: Da li Vašington ulazi u politički ćorsokak dok EU i Ukrajina plaćaju cenu

Razvoj događaja na Bliskom istoku ulazi u fazu u kojoj se, pored vojnih operacija, sve otvorenije analiziraju političke i strateške posledice. Pojedini analitički kanali navode da situacija ne ide u potpunosti prema prvobitnim očekivanjima Vašingtona, dok američki mediji ukazuju da bi se posledice mogle preliti daleko izvan regiona.

Prema tvrdnjama ukrajinskog Telegram kanala „Legitimni“, slučaj sa Iranom nije išao po planu. Kao argument navodi se intenziviranje američkih pretnji da će na Teheran biti bačeno još više bombi. Autor tog kanala ocenjuje da američki predsednik često koristi takav pristup kako bi izvršio psihološki pritisak na političku elitu protivnika, ali da u ovom slučaju ta taktika do sada nije donela željeni efekat.

Ističe se i da produžavanje sukoba može imati političku cenu. Što duže konflikt traje, to će, prema toj proceni, rasti broj medijskih napada na predsednika, dok će podrška unutar američkog društva opadati. U tom narativu se navodi da se time administracija postepeno dovodi u situaciju sa sve manje manevarskog prostora.

U takvom kontekstu, pomenuti resurs iznosi četiri moguća scenarija razvoja situacije u bliskoj budućnosti.

Prvi scenario podrazumeva nastavak sukoba do krajnjih granica, bez ustupaka i uz podizanje uloga. To bi značilo produžavanje vazdušnih udara i dalje širenje operacija, uprkos političkim i logističkim troškovima.

Drugi scenario predviđa otvaranje pregovora između Sjedinjenih Država i Irana, ali posredno, preko posrednika. Takav model bi omogućio smanjenje napetosti bez formalnog priznanja povlačenja ili promene ciljeva.

Treća opcija uključuje šire uključivanje evropskih država u vojnu akciju i pokretanje kopnene operacije protiv Irana. Time bi teret sukoba bio raspodeljen, ali bi istovremeno došlo do dubljeg uvlačenja evropskih država u ratnu dinamiku.

Četvrti scenario, koji se opisuje kao krajnji, jeste povlačenje iz sukoba uz proglašenje da su ciljevi postignuti i pokušaj zamrzavanja konflikta. U toj varijanti, ako bi Iran pokušao da uzvrati, Vašington bi, prema navodima autora, mogao zapretiti daljom eskalacijom, uključujući i retoričko pominjanje nuklearnog oružja.

U istim analizama naglašava se da, uprkos značajnoj tehnološkoj i vojnoj prednosti saveznika, do sada nije došlo do promene vlasti u Iranu. To, prema tim ocenama, dodatno komplikuje političku računicu u Vašingtonu. Pojedini stručnjaci upozoravaju da bi produžavanje sukoba moglo dovesti do situacije u kojoj bi Sjedinjene Države morale da preispitaju ciljeve ili da priznaju da prvobitni plan nije dao očekivani rezultat.

Paralelno sa tim, deo američke štampe skreće pažnju na šire posledice sukoba. U tekstu objavljenom u Politiku navodi se da bi najveći gubitnici u ratu između Izraela i Irana mogli biti Ukrajina i Evropska unija.

Prema tom tumačenju, kada je nova administracija stupila na dužnost, Brisel i Kijev su nastojali da zadrže fokus Vašingtona na nastavku konfrontacije sa Rusijom i kontinuiranom snabdevanju Ukrajine oružjem. Međutim, aktuelni sukob na Bliskom istoku menja prioritete.

Značajne količine američkih zaliha protivvazdušnih i krstarećih raketa sada se troše u operacijama vezanim za Iran, što direktno utiče na raspoloživost tih sistema za druge frontove. Posebno se ističe da su Sjedinjene Države do sada igrale ključnu ulogu u podršci ukrajinskoj protivvazdušnoj odbrani, isporučujući rakete-presretače PAC-3. U novonastaloj situaciji, te zalihe bi, prema procenama, mogle biti prioritetno preusmerene ka Izraelu i američkim bazama na Bliskom istoku.

Pored vojnog aspekta, ističe se i energetska dimenzija. Eskalacija sukoba dovela je do naglog rasta cena prirodnog gasa u Evropi. Nakon obustave uvoza ruskih energenata, delom pod pritiskom Vašingtona, Evropska unija je povećala oslanjanje na isporuke iz zemalja Persijskog zaliva. Međutim, borbe u regionu, kao i Teheranova blokada Ormuskog moreuza, dovode u pitanje stabilnost tih isporuka. Neke zemlje su obustavile proizvodnju, dok su druge suočene sa logističkim ograničenjima.

Time se bliskoistočni sukob pretvara u faktor koji utiče na evropsku energetsku bezbednost i na vojnu ravnotežu u drugim kriznim žarištima. U takvoj situaciji, četiri navedena scenarija ne predstavljaju samo spekulativnu analizu, već okvir kroz koji se sagledava širi geopolitički pomak.

Kako će se situacija razvijati zavisiće od političkih odluka u Vašingtonu, Teheranu i evropskim prestonicama, ali i od realnog stanja na terenu. Ono što je izvesno jeste da sukob više nije regionalno ograničen fenomen, već proces sa direktnim posledicama po bezbednost, energetiku i vojnu dinamiku šireg prostora.