Kako su čuvali Hitlera: prstenovi obezbeđenja i jedinice SS oko vođe Trećeg rajha

Kaplar koji je unazadio Nemačku i značajan deo Evrope  imao je razloga da se dobro čuva jer je nakupio neprijatelja dovoljno za nekoliko ljudskih života. Na njega je izvršeno nekoliko atentata i nijedan nije uspeo. Ono što nije uspelo drugima, uspelo je njemu samom – ubio se. O demistifikaciji tog fatalističkog čina već smo pisali. Rasvetlimo, ukratko, kako su ga čuvali dok je odlučivao o sudbini miliona ljudi? 

Grupa za pratnju, njegovo neposredno obezbeđenje (telohranitelji, bodyguard, garde du corps), sastojala se od osam pratilaca. Formirana je najpre kao esesovsko prateće odeljenje vođe (SS-Begleitkommando des Führers) 1932. godine na inicijativu Hajnriha Himlera (Heinrich Luitpold Himmler). Ovu grupu ljudi ne treba mešati s raznim elitnim jedinicama Vermahta istog imena koje su formirane sredinom tridesetih godina da bi, promenivši nekoliko naziva, postale jedinstvena formacija. Ova kojom se bavimo konačno je ponela naziv Firerova prateća jedinica (Führerbegleitkommando – FBK).

Zvaničan datum osnivanja je 19. II 1932. godine. Hitlera su aktivno štitili od trenutka njegovog ulaska u politiku, još dvadesetih godina. Nije ni čudo jer su ulice, trgovi, pivnice. hale i sva druga javna mesta Nemačke bila poprišta aktivnih, žestokih i krvavih sukoba komunističkih aktivista i nacista koji su se probijali kroz zamršenu nemačku političku scenu – ali na svoj način.

Tako je 1923. godine formirana grupa koja ga je pratila tokom njegovih aktivnosti u Minhenu. Treba imati na umu da je Hitler bio paranoičan, pa je obezbeđenje imalo složen zadatak da ga zaštiti. Posao im je bio sve složeniji jer su se suočili i s novom činjenocom: tokom rata pojavili su se visoki nemački oficiri koji su bili spremni na samoubilačke atentate! Tako je krug obezbeđenja primaknut do maksimalne blizine – i samog rukovanja sa vođom. 

Godine 1925. grupa dobija naziv Zaštitni odred (Schutzstaffel) ili skraćeno – SS. Po ugledu na njega počele su masovno da se organizuju slične grupe koje su dobile naziv Vojska SS (Waffen SS). One su se pak prelivale u Jurišne odrede (Sturmabteilung), odnosno SA, Smeđe košulje. Prilikom formiranja nove partije na nemačkoj političkoj sceni (NSDAP), te paravojne formacije štitile su najpre Hitlera. Kada su jedince SA ojačale, Hitler se u Noći dugih noževa (Nacht der langen Messer) brzo s njima obračunao, marginalizujući ih potpuno u odnosu na SS. Nepogrešivo je znao da proceni odakle mu preti opasnost, bar kad je unutrašnja politika bila u pitanju. 

Da bi osvojio Nemačku Hitler je prvo morao da pobedi frakcije u svojoj partiji. Partijski izbori u NSDAP organizovani su 1932. godine. Radi zaštite vođe u vreme predizborne kampanje Himler je počeo tražiti kandidate za lično obezbeđenje. Nađeno je 12 ljudi iz odreda SS koji su predstavljeni Hitleru. On je potom lično izabrao njih osam. Od tada svuda i na svakom mestu oni su bili i ostali, s mnimalnim promenama, najuži prsten telesne, fizičke zaštite.

Iduće godine Hitler je postao rajhskancelar pa je brojnost i vrsta zadataka obezbeđenja povećana, no ova osmorica su ostala uz njega. U vezi s narastajućom potrebom za obezbeđenjem najviših ljudi države, njihovih rezidencija, štabova i drugih objekata osnovne su unikatne jedinice: Imperatorska služba bezbednosti  (Reichssicherheitsdienst – RSD, kao specijalna jedinica SS) i Prva tenkovska zastavna divizija SS Adolf Hitler (1. SS-Panzer-Division Leibstandarte SS Adolf Hitler). 

Pored neposrednog telesnog obezbeđenja bilo je još nekoliko grupa koje su raspoređivane nepredvidivim redosledom. To su bili profesionalni inspektori, policajci, a među njima je bilo i pravih batinaša iz redova smeđih košulja. Ni to nije sve. Zaštita vođe, posredna i neposredna, bila je zadatak više različitih organizacija. To što je sam sebi oduzeo život svedoči o tome da su oni koji su se brinuli o njegovoj bezbednosti dobro obavili svoj posao. Po koju cenu, to je posebno pitanje. Navedimo te organizacije, kako bismo stekli bolju sliku o masovnosti i temeljnosti njegove zaštite: 

● Sturmabteilun. Jurišni odredi formirani 1920. godine.

● Stosstrupp – Hitler (SSH). Štostrup, udarna Hitlerova grupa, retko spominjana; prapočetak Hitlerovih službi obezbeđenja. Formirana je 1923. godine i u njoj su se nalazili Rudolf  Hes, Julijus Šrek (kasnije lični šofer) i Emil Moris koji je zatvoren s Hitlerom posle neuspelog Pivskog puča. S njima su bili Ulrih Graf i Bruno Geše koji su poginuli u uličnim borbama. 

● Schutzstaffel (zaštitni odred – SS)

● Sicherheitsdienst (Služba bezbednosti – SD)

● Geheime Staatspolizei (tajna državna policija – Gestapo)

● Ordnungpolizei (redovna policija – Orpo), uniformisana policija Nemačke. 

● Kriminalpolizei (kriminalistička policija – Kripo). Policija u civilu.

● Sicherheitspolizei (Bezbednosna policija SiPo). Osnovana je 1936. godine objedinjujući poslove Gestapo i KriPo. Septembra 1939. godine ušla je u centralni bezbednosni aparat, Glavnu službu bezbednosti (Reichssicherheitshauptamt – RSHA).

● Führerbegleitbrigade – batalion (prateći firerov bataljon – FBB). To je vojna formacija koja je osnovana pred rat. Njen zadatak bio je da štiti Hitlerove glavne štabove i da prati Hitlera prilikom obilaska ratišta. Odgovarala je za njegovu logistiku. Ovom brigadom u rangu bataljona komandovao je najpre Romel. Kasnije je komandu preuzeo Oto Ernst Remer koji je sa znatno proširenom jedinicom odigrao ključnu ulogu u gašenju vojnog puča 20. VII 1944. godine.

Kako je to izgledalo u praksi?

Nadzor je bio neprekidan. Već 1939. godine službe su bile veoma uhodane, nije bilo preklapanja nadležnosti i zaštita Hitlera ušla je u rutinsku fazu. Pre njegovog kretanja proveravana je trasa puta, kako glavna, tako i rezervne. Lokalne službe Gestapo bile su dužne da obave zaštitne mere pre njegovog dolaska (uvid u stanje na terenu, privođenje bezbednosno interesantnih lica, itd). Ako je poteba nalagala pozivani su i pripadnici OrPo. Esesovci i pripadnici KriPo u civilu bi se izmešali s narodom. 

Kolonu automobila prevodio je automobil istog modela kao Hitlerov, krećući se 50 metara ispred glavne grupe. Hitler je obično bio u otvorenom vozilu, stojeći ili sedeći kraj vozača. Podsetimo da je u vozilu bila specijalna platforma na kojoj bi on po potrebi stajao jer je u normalnom položaju bio nezapažen u odnosu na impresivnu limuzinu. Iza njega su se celom širinom puta, levo i desno, kretala dva vozila. Potom su nailazila vozila s visokim zvaničnicima, gostima, pomoćna i sanitetska vozila, itd. Sve zgrade, rezidencije, izletišta, kancelarije, štićene su u nekoliko prstenova, o čemu smo pisali baveći se Hitlerovim ratnim štabovima.

Ova praksa nije bila plod paranoje. Hitler je odlično znao šta znači ujedinjen protivnik. Zato su njegovi planeri bezbednosti morali vrlo lucidno da raspoređuju čija je i kakva nadležnost, te da je u nenajavljenim perodima menjaju. Nijedna jedinica nije se zadržavala na istom zadatku toliko dugo da bi se mogla  bezbedno povezati s drugom jedinicom i pripremiti zaveru. Ko bi se posle tri ili četiri meseca vratio u krug obezbeđenja vođe, teško da bi prepoznao većinu pripadnika, a svakako ne odmah i njihova zaduženja. 

Prvobitni sastav, onaj koji je Hitler probrao bio je: Kurt Gildiš (Kurt Gildisch, 1904-1954), Franc Šedle (Franz Schädle, 1906-1945), Bruno Geše (Bruno Gesche, 1905-1980), Erih Kempka (Erich Kempka, 1910-1975), Adolf Dir (Adolf Dirr, 1907-1998), Vili Herceberger (Willy Herzberger 1895-?), Bodo Gelcenlojhter (Bodo Gelzenleuchter, 1905-1943)  i August Kerber (August Körber 1905-?). Komandant ove jedinice, praktično od prvog dana do 1945. godine bio je Johan Ratenhuber (Johann Rattenhuber, 30. IV 1897 – 30. VI 1957). Poslednji komandant grupe bio je njen veteran Franc Šedle koji je u bunkeru podelio Hitlerovu sudbinu. 

Hitlerovo telesno obezbeđenje postojalo je do dana njegovog samoubistva. Preživeli članovi bili su isleđivani radi sticanja što potpunije slike o istorijatu nacističkog uspona. Bili su svedoci u različitim procesima, a oni koji su dočekali slobodu stigli su da pišu memoare, daju intervjue, itd. Svakako su imali šta da kažu.