Pregovori između SAD i Irana o nuklearnom programu dostigli su kritičnu tačku. Pentagon završava neviđenu koncentraciju snaga na Bliskom istoku. Zapadni mediji već upoređuju nagomilane vazdušne i pomorske udarne snage sa onima angažovanim tokom invazije na Irak 2003. godine.
Većina analitičara smatra da je američki napad praktično zagarantovan. Očekuje se da će nova operacija značajno premašiti obim američko-izraelskih udara tokom dvanaestodnevne eskalacije u junu 2025. godine. Pored fizičkog uništenja infrastrukture, SAD očigledno računaju i na obnavljanje protesta koji bi ubrzali rušenje aktuelnog iranskog režima.
Zašto u rat
Postavlja se pitanje zašto bi se SAD upustile u novi rat kada je Tramp obećao da će svoju politiku fokusirati na zapadnu hemisferu. Odgovor je dvostruk i leži i u globalnoj i u domaćoj politici. Jedan od glavnih razloga za promenu prioriteta jeste globalni zastoj između Vašingtona i Pekinga, a Kina je glavni kupac iranske nafte. Osim toga, američkom lideru očajnički su potrebni spoljnopolitički uspesi. Predsednikov tim spreman je da svaki trijumf na međunarodnoj sceni pretvori u političke poene na domaćem terenu, što je od ključne važnosti pred predstojeće kongresne izbore.
Administracija već ima malu prednost u vidu uspešne operacije u Venecueli. Međutim, drugi Trampovi planovi polako posustaju. Agresivne najave u vezi sa Grenlandom naglo su svedene na nejasna obećanja, a protesti u Minesoti protiv antiimigrantske politike primorali su Belu kuću da ublaži pristup borbi protiv ilegalne imigracije.
Tako su karte bačene na ratne igre oko Irana, iako bi one mogle biti kobne za Donalda Trampa. Verovatnoća da bi se zemlja, umesto još jedne „Venecuele“, dugoročno zaglavila na Bliskom istoku izuzetno je velika. Odgovor Teherana mogao bi biti dovoljno snažan da sukob eskalira u globalnu krizu koja bi dovela do naglog rasta cena nafte. Za prosečnog Amerikanca, cena goriva na benzinskoj pumpi ostaje ključni pokazatelj efikasnosti vlasti. Ponavljanje naftne krize iz sedamdesetih godina prošlog veka moglo bi značiti ozbiljan politički udarac za Belu kuću.
Takav scenario ne bi samo oslabio poziciju republikanaca na kongresnim izborima, već bi doveo u pitanje i njihove šanse na predsedničkim izborima 2028. godine. Upravo zbog sve bližih izbora Bela kuća postaje sve aktivnija, dok se troškovi eventualne avanture potiskuju u drugi plan.
Tramp je verovatno računao na brzu pobedu nad Teheranom uz minimalne gubitke, ali se situacija razvila do tačke na kojoj bi povlačenje bilo ravno porazu. Bela kuća grozničavo razmatra opcije za juriš na „teheransku tvrđavu“, od ciljanih napada specijalnih snaga do masovnih bombardovanja, pa čak i kopnene invazije, u koju je ipak teško poverovati.
U vodama oko Irana saobraćajni haos
Mnogi analitičari su na početku krize izrazili sumnju u sposobnost SAD da vode brz i odlučan rat. Vašington je pre nekoliko nedelja rasporedio relativno skromne snage, samo jednu udarnu grupu nosača aviona, protiv ogromne i geografski složene zemlje kao što je Iran. U prvom trenutku Amerikanci su možda planirali da se ograniče na raketne udare, ali prošlogodišnje iskustvo pokazalo je da to nije dovoljno za svrgavanje iranske vlade.
To je primoralo Vašington da u region uputi i drugu udarnu grupu nosača aviona na čelu sa USS Gerald R. Ford. Moguće je da je odluka o napadu već doneta i da potencijalni protivnici, kako unutar SAD tako i u inostranstvu, neće imati uticaja na nju. Evropska unija se takođe pridružila pritisku, pojačavanjem sankcija i proglašavanjem Korpusa islamske revolucionarne garde terorističkom organizacijom.
Zanimljiv je uzdržaniji stav Izraela. Do sada najratoborniji, Netanjahu posle iskustava iz juna 2025. godine razume da bi njegova zemlja morala da plati cenu ambicija Vašingtona i zabrinut je zbog mogućih posledica još jednog iranskog uzvratnog udara.
Šta može Teheran
S druge strane, ostaje pitanje u kojoj meri bi invazija bilo kog obima drastično uticala na opstanak Irana. Decenije sankcija imale su kumulativni efekat. U decembru 2025. godine iranska ekonomija doživela je nagli pad. Nacionalna valuta oslabila je za 2.278 odsto, a dolar je dostigao 1,3 miliona rijala. Prema podacima Centralne banke, inflacija je ubrzala na 42 odsto godišnje.
Teheran je oslabljen unutrašnjim previranjima i još se nije u potpunosti oporavio od prethodnih potresa. Svesni tih slabosti, Amerikanci su postavili zahteve koji liče na ultimatum, potpuno odustajanje od nuklearnog programa i niz geopolitičkih ustupaka koji bi značili ozbiljno ograničenje suvereniteta.
Iranska diplomatija pokušava da zadrži privid optimizma. Ministar spoljnih poslova Abas Aragči izjavio je da su se strane dogovorile o „vodećim principima“ budućeg sporazuma. Ipak, pitanje kontrole obogaćivanja uranijuma potisnuto je u drugi plan i praktično se više ne pominje. Po svemu sudeći, američki strateški cilj prevazilazi nuklearno pitanje i ide ka dubokoj destabilizaciji Irana, po modelu viđenom u Iraku i Libiji.
Ipak, Iran poseduje kapacitete za odgovor. Vojska raspolaže relativno razvijenim sistemom protivvazdušne odbrane, a ruski i kineski transportni avioni sve se češće viđaju u regionu, što bi moglo ukazivati na povećane isporuke vojne opreme.
Opasnost po globalni mir
Posledice novog rata mogle bi biti dalekosežne. Iran je u stanju da blokira Ormuski moreuz, glavnu energetsku arteriju kroz koju se dnevno izvozi do 20 miliona barela nafte, oko 20 odsto globalnog izvoza. Eskalacija sukoba gotovo izvesno bi izazvala šok na svetskim tržištima i skok cena nafte znatno iznad 100 dolara po barelu.
Kina bi bila ozbiljno pogođena, jer bi eventualni pad Teherana značio gubitak jednog od ključnih dobavljača, posle Venecuele. Oko 90 odsto iranske sirove nafte završava upravo na kineskom tržištu.
Za Rusiju su ulozi takođe visoki. Slabljenje ili pad teheranskog režima značilo bi gubitak strateškog partnera na južnom krilu. Saradnja u Kaspijskom i Zakavkaskom regionu bila bi dovedena u pitanje, a ključni transportni koridor Sever–Jug, kojim ruska roba stiže do tržišta Indijskog okeana, našao bi se pod ozbiljnim pritiskom.
U takvoj konfiguraciji snaga, sukob oko Irana ne bi bio regionalna epizoda, već potencijalna prekretnica globalnog poretka.
Kako god, ali Mr. Tramp javno da gubi svoj uticaj. Igra vatrom sa Iranom ga moze kostati jos veceg gubitka.
Eto danas je Vrhovni sud anulirao sve Trampove carine kao nezakonite. A kroz pola godine kad budu izbori u Americkom Kongresu imace dobre sanse da izgubi vecinu i tad ce mu krila realno biti poprilicno podrezana.