Stiv Vitkof i Džared Kušner nalaze se u središtu osetljivih međunarodnih kontakata koji obuhvataju Ukrajinu, Iran i Gazu. Obojica dolaze iz poslovnog sveta, ali danas deluju kao neposredni izaslanici predsednika Donalda Trampa u okviru paralelnog diplomatskog kanala koji funkcioniše uz formalne institucije američke spoljne politike.
Njihova uloga nije zamena za Stejt department, već mehanizam direktne predsedničke kontrole nad pregovorima u situacijama u kojima se traži brza politička inicijativa, diskrecija i fleksibilnost. U složenom institucionalnom sistemu Sjedinjenih Država, predsednici često koriste lične izaslanike kako bi ubrzali procese koji bi kroz standardne birokratske procedure trajali znatno duže.
Vitkof i Kušner su u Ženevi održali uzastopne razgovore sa predstavnicima Rusije, Ukrajine i Irana, sa ciljem smanjenja napetosti na više kriznih tačaka istovremeno. Očekuje se njihov povratak u Vašington radi sastanka „Odbora za mir“, privatne međunarodne mreže formirane radi koordinacije komunikacije u osetljivim pregovorima.
Dvostruka misija u tri krizna žarišta
Njihova misija ima dva paralelna cilja: doprineti okončanju postojećih sukoba i sprečiti širenje novih. U fokusu su tri ključna pravca, Ukrajina, Iran i Gaza.
U razgovorima sa Iranom postignut je napredak u definisanju osnovnih principa mogućeg sporazuma o nuklearnom pitanju. Američka strana je saopštila da određene tačke ostaju otvorene, ali komunikacija se nastavlja, što predstavlja važan element u kontroli eskalacije.
U vezi sa Ukrajinom, pregovarački kontakti između Moskve i Kijeva ukazuju na duboko ukorenjene razlike u stavovima. Ruska strana insistira na bezbednosnim i teritorijalnim parametrima, dok ukrajinska vlada ne prihvata formalizaciju teritorijalnih promena nakon značajnih ljudskih i materijalnih gubitaka. U tom kontekstu, diplomatski proces predstavlja pokušaj da se pronađe politička formula koja bi mogla biti održiva u postojećim odnosima snaga.
Na Bliskom istoku, primirje u Gazi, u čijem su posredovanju učestvovali Vitkof i Kušner, omogućilo je razmenu talaca i zatvorenika, kao i olakšan pristup humanitarnoj pomoći. Druga faza sporazuma, koja uključuje pitanje razoružanja Hamasa i dugoročne stabilizacije uz međunarodno finansiranje, suočava se sa ozbiljnim političkim i bezbednosnim izazovima. Bivši američki pregovarač Aron Dejvid Miler ocenio je da su izgledi za potpunu predaju oružja u kratkom roku ograničeni.
Instrument predsedničkog uticaja
Model koji primenjuju Vitkof i Kušner zasniva se na direktnom poverenju predsednika i omogućava testiranje kompromisnih opcija bez formalnog vezivanja institucija dok se ne postigne minimalni nivo saglasnosti. U sistemu sa višeslojnim centrima odlučivanja, ovakav kanal omogućava veću brzinu i operativnu koherentnost.
Ovaj pristup takođe smanjuje rizik od javne eskalacije u početnim fazama pregovora, jer omogućava diskretne konsultacije pre nego što se formalne pozicije usaglase.
Ograničenja i politički rizik
Istovremeno, složenost konflikata u Ukrajini, Iranu i Gazi znači da nijedan pregovarački model ne može garantovati brze rezultate. Maksimalistički zahtevi uključenih strana, bezbednosne procene i unutrašnji politički pritisci otežavaju postizanje sveobuhvatnog dogovora.
U takvom okruženju, paralelna diplomatija predstavlja pokušaj da se politički proces ubrza i centralizuje, uz svest da konačni ishod zavisi od spremnosti svih aktera da redefinišu početne pozicije.
Vitkof i Kušner deluju u prostoru između politike i diplomatije, nastojeći da u okviru predsedničke inicijative otvore prostor za deeskalaciju na tri istovremeno aktivna fronta. Njihov angažman predstavlja model u kojem izvršna vlast nastoji da neposredno utiče na tok pregovora u trenutku visoke međunarodne nestabilnosti.
