I oni su deo stroja. Jesu privilegovani time što se nalaze u neposrednoj službi nekog starešine, ali mnogima ove dužnosti više izgledaju kancelarijski nego vojnički. Da li je to baš tako? Vojna lica na ovim zadacima po pravilu su bila (ili jesu) pri štabovima ili ustanovama. I oni jesu mete u ratu. Njihove obaveze nisu se promenile, postoje u još složenijem obliku, ali su preraspodeljene, pa i s drugim nazivima. Jedan od razloga nepreciznog korišćenja i tumačenja naziva jesu i česte promene u našem vojnom rečniku o čemu smo već pisali.
Ađutant
U čemu je razlika između ađutanta i ordonansa? Ađutanti su gornji dom starešina ili vojnih lica koja su dodeljena na ispomoć višim komandantima ili štabovima. Zapadna varijanta južnoslovenskih jezika ima precizniji izraz – pobočnik, dok mi koristimo stranu reč. Zbog nekih zajedničkih obaveza mnogi pojmove ađutant i ordonas poistovećuju. Istina je da imaju opštih zajedničkih obaveza, ali reč je o dve različite dužnosti i, što je najvažnije, različitog ranga. Latinska osnova reči ađutant je adjūtāns, adjūtantis (onaj koji pomaže, čita se kao адјутантис, bez ђ) i ona se sreće gotovo u svim vojskama.
Sticaj okolnosti je takav da je uticaj nemačke vojske bio najveći. U njoj se pojavljuje imenica adjutant, mada Nemci tu dužnost nisu prvi uveli.Englezi ađutanta zovu Aide-de-camp. Iako se ova dužnost pojavljuje krajem XVII veka istoričari su došli do podataka da su i visoki antički oficiri (sintagmarsi, hilijarsi, melarsi) imali uz sebe lica s takvim zadacima. Oni su, pored pomoćnih poslova (vođenje administracije, koordinacija s nižim nivoima) imali i ulogu obezbeđenja. I u Rimu je bilo slično. Uz važne ličnosti nalazili su se contubernalis, mladići iz bogatih porodica koji su se tako uključivali u vojni zanat.
U srednjem veku, pojavom najamničkih armija, ađutanti su postali neophodnost; još uvek imaju prilično široke, ali važne zadatke, posebno pri koordinaciji između štabova. Oni se posle svoje službe na dvorovima vremenom sve više pojavljuju u trupi. Tako u Francuskoj krajem XVI veka postoje zvanja aide major (pomoćnik višega, majora) i aide-de-camp (pomoćnik za bivakovanje). Prvi je bio najstariji kapetan u puku, (bavio se trupnim životom i službom), a drugi je odgovarao za raspored ljudi prilikom bivakovanja u logorima ili kantonmanima. Iz te obaveze izrodiće se zvanje ađutanta kakvo danas poznajemo.
Obojica pomoćnika odgovarala su jednom starešini – mareschal de camp (feldmaršalu). On je bio glavni pomoćnik komandanta za pozadinu, formiranje marševskog i borbenog poretka, regulisanje unutrašnje službe, itd. Posle Revolucije 1790. godine formira se centralno telo adjutants generaux od 17 pukovnika i 13 potpukovnika, ali se već 1797. godine zamenjuje s ađutantima – komandatima (adjutants comandants). Godine 1818. formira se Korpus štabnih ofircira (corpus d’Etat major), pa su klasični ađutanti ostali samo u jedinicama nivoa bataljona do puka.
Nemci i Austrijanci imali su sličan način organizacije rada u štabovima. U Austriji uredbom iz 1729. godine potonji maršal Ludvig Kevenhiler propisuje mesto ađutanta. Svemoćna Marija Terezija, vladarka koja je na područje srednjeg i severnog Balkana donela mnogo novina, uvela je dodatno red i u ovu oblast 1769. godine Pravilom za generale (Generals-Reglement). To pravilo propisuje da svaki general mora imati ađutanta, određujući poslove takozvanih krilnih ađutanata (oni su zaista prenosili naređenja krilnim trupama). Kod komandanata armija ađutanti su bili generali. Jednim propisom iz 1757. godine (L. Daun) ađutanti su u borbi, radi identifikacije, preko desnog ramena morali da nose ešarpu koja je kasnije zamenjena kitnjastim, ali manjim akselbenderima, noseći pri tom i posebne oznake.
Ađutantske dužnosti polako se povlače iz operativne upotrebe pojavom generalštabova koji svojom unutrašnjom organizacijom regulišu sve dotadašnje nadležnosti koje su pripadale ađutantima i prebacuju ih na štabske oficire. Njihovo posredništvo (da nazovemo pravim imenom tu obavezu) usporavalo je ratna dejstva. Posle Drugog sv. rata birokratizacijom oružanih snaga ponovo se stvara prostor (pre svega u britanskoj i američkoj vojsci) za ađutante i oni prerastaju u personalnu struku s širokim ovlašćenjima.
Sredinom pedesetih godina, uredbom iz 1954. godine njihovo mesto i zvanje u oružanim snagama SAD dodatno se precizira; ađutantska služba dobija naziv Adjutant – General’s Bransh. Njen posao koordinira pomoćnik načelnika štaba za personalne poslove (G1), a u štabovima pukova i bataljona to je posao pomoćnika načelnika štaba (S-1). Britanski i američki generali imaju lične ađutante, u činovima od poručnika do pukovnika. U Sovjetskom Savezu ađutanti su postojali od divizijskog nivoa pa naviše, ali nisu obavljali strogo propisane zadatke, već su radili ono što im komandant odredi.
Srpska i jugoslovenska vojska takođe su imale ađutante. Vojska Kraljevine Jugoslavije u potpunosti je preuzela način organizacije i delovanja od vojske Kraljevine Srbije. Prvi put oni se pojavljuju u srpskoj vojsci 1836. godine pri komandama oblasti. Već 1839. godine ađutante raspoređuju i u Glavni štab garnizonske vojske. Njihov posao širi se onako kako su se širile i oružane snage, pa su i načelnici štabova brigada počevši od 1874. godine imali jednog ađutanta. Od 1883. godine u opštem odeljenju Minstarstva vojske, po uzoru na strane uticaje, formirano je i posebno ađutantsko odeljenje.
Kralj i članovi dinastije imali su svoje ađutante. Oni se i u Crnoj Gori uvode u svim brigadama, ali tek 1908. godine. Prvi ađutant našeg prvog kralja, Milana Obrenovića, bio je general Franja A. Zah. O ađutantima vladara Kraljevine Srbije podrobno je pisao pukovnik dr Slobodan Đukić, docent Vojne akademije u Beogradu, pa preporučujemo onima koji žele da saznaju više o tom delu naše istorije, da konsultuju njegovo delo. Među ađutantima bilo je i mnogo slavnih imena naše istorije, ili u činu generala, ili budućih generala. Očigledno je ovaj status otvarao vrata za značajna napredovanja.
Posle Drugog sv. rata ađutanti su postojali izvesno vreme, do 1949. godine, u sastavu pukova i divizija, obavljajući administrativno-personalne poslove. Trupu je trebalo postaviti na noge po novim zahtevima i uzorima jer je prošlo vreme gerilsko-partizanskog ratovanja. U JNA njihove poslove preuzele su više komande (divizija, vojnih oblasti) i time su se bavili šefovi kabineta komandanta. Vrhovni komandant Tito imao je ađutante. Oni su jednim delom obaveza bili počasni ađutanti, kao lični pratioci (protokolarni).
Neki od njih bili su i titularno komandanti Gardijske brigade. U Vojsci Srbije ađutant predsednika Republike Srbije jeste oficir koji obavlja ceremonijalne i lične vojne dužnosti za šefa države. On blisko sarađuje s neposrednim obezbeđenjem, službom protokola i kabinetom predsednika. Bira se iz redova visokih oficira Garde, a može biti i sam komandant Garde. On prati predednika na vojnim ceremonijama, sastncima i putovanjima koordinirajući vojni protokol.
Ordonans
Oni su takođe prateće (pomoćno) starešinsko osoblje pri višim komandama i štabovima, ali nižeg ranga od ađutanata. Kao i mnoštvo drugih izraza i ova imenica ima koren u novolatinskom (ordo – red, nalog, zapovest). U vojni rečnik ušla je zahvaljujući Napoleonu pa se javlja u raznim oblicima. Francuzi takva lica zovu ordonance, Englezi orderly, a Nemci i Rusi slično – ordonnanz, odnosno ординарец. To mogu biti oficiri, podoficiri, ali čak i iskusni vojnici od poverenja.
Ipak, ovu dužnost najpre vezujemo za oficire, pa oni shodno tome imaju i svoje nazive: fr. officer d’ ordonance, engl.orderly officer, nem. ordonanzofficier. Rusi ih zovu sasvim precizno офицер для поручении (oficir za poruke). Koji je njihov zadatak? Oni prenose važna naređenja nižim jedinicama, ali obavljaju i štabske poslove, slično sekretaru građanskih funkcionera.
Kako se ova dužnost razvijala vremenom? Napoleon je 1813. godine imao poseban odsek (kabinet) oficira za specijalne izviđačke zadatke i inspekcije. To su bila dva kapetana i jedan pukovnik, ljudi od najvišeg poverenja. Pošto se ova služba pokazala korisnom, ordonanse su počeli da imenuju i komandanti ranga divizije ili brigade. Obično bi to bio jedan oficir, a u zavisnosti od složenosti zadatka i dva, u činu kapetana ili poručnika.
Tada su se već u vojnim školama oficiri obučavali za štabske poslove, pa su takve starešine uz svoj čin dobijale i zvanje etat-major. S tim zvanjem oni su izvršavali zadatke od velikog značaja i tajnosti pripremajući naređenja, uređujući korespodenciju ili radeći na elaboratima operacija. Konačno, zvanje ordonans-oficira počelo je da se i u drugim armijama pojavljuje u XIX veku praktično preslikavajući francuski model. Prusi, kasnije Nemci i Austrougari takve oficire dodeljivali su generalima samo u slučaju rata.
U vojsci Kraljevine Srbije postojali su takođe ordonansi. Stvaranjem vojske Kraljevine Jugoslavije status ordonansa regulisan je Uredbom o formaciji vojske u mirno doba iz 1935. godine. Oni su bili dodeljivani komandama divizija i višim štabovima.Vojna enciklopedija u drugom izdanju navodi da takvo zvanje u JNA ne postoji, ali su postojali zadaci koje treba povremeno na taj način obaviti.
Posilni, kurir…
U JNA se ponekad neoprezno koristio izraz posilni (zbog čega je moglo da se dobije i dva dana zatvora). Izraz je arhaičan i preuzet je iz prvih godina stvaranja srpske države i njenih oružanih snaga. On se neformalno zadržao i u vojsci Kraljevine Srbije. Ali, ta obaveza nema dodirnih tačaka s ordonansima! Naziv se rasprostranio povratkom naših pitomaca koji su se školovali u Ruskoj imperiji. Tamo je izraz посильный označavao osobu koja nešto radi pod prinudom; ovaj naziv odomaćio se i za vojnika koji je praktično bio sluga dodeljenom oficiru, brinući se čak i o njegovim kućnim potrebama. Mnogi posilni su ostajali posle odsluženja vojnog roka na kućnoj službi kod dotičnog starešine. Kod nas e neformalno takav vojnik zvao kurir. On nije bio prenosilac poruka i naredbi kako bi se prvo pomislilo.Njega su imale već starešine ranga komandira voda.
Teorijski, on se brinuo o službenim prostorijama starešine i njegovoj opremi. Praktično – kurir (posilni) najviše se bavio ličnim stvarima starešine, čistio mu čizme, pospremao kancelariju, kuvao kafu ili najavljivao posetu. Pri tom je odlazio i na zanimanje, pa se može reći da, osim lične privilegije, kurir službenu privilegiju nije imao, već je služio vojni rok kao i svi drugi.
Vojnici su se veoma retko javljali za te poslove, pa ih je starešina određivao po svojoj proceni. Njih, kako vidimo, ne treba mešati s bataljonskom i višom administracijom gde su se nalazile starešine koje su se bavile personalnim i pozadinskim poslovima pa se za njih može reći da su preuzeli ulogu ordonansa (to su najčešće bili podoficiri). U štabovima bataljona, pukova i dalje, nalazila su se lica koja su pod raznim nazivima (pomoćnik za pozadinu, personalna pitanja, itd) obavljala razne dužnosti administrativnog tipa. U izuzetnim slučajevima mogli su kao kuriri da nose važnu poštu.
Kad smo se već spomenuli kurire, odnosno posilne (praktično sluge), da pogledamo kako je to izgledalo u drugim armijama. Kod Rusa je brzo izbačen izraz посильный i uveden je naziv Денщи́к. Bez obzira na to što je reč podrazumevala da je reč o dnevnim obavezama, takav vojnik je bio sve vreme na raspolaganju starešini. U pola dana, u pola noći. U Crvenoj armiji oni su ukinuti kao relikt prošlog, ali su ostale obaveze. Lica koja su se bavila opsluživanjem visokog starešine dobila su naziv ординарец (kao ranije ordonansi) iliвестовой. To su bili oni koji su s komandantom najviše provodili vremena – vozači, a moglo je biti i drugih zaduženja.
U Francuskoj se takav vojnik brinuo o konju i čizmama starešine i drugih zaduženja nije imao. I to je ukinuto, ali tek posle Drugog sv. rata. U Indiji su vojnici – sluge odlaskom Britanaca umesto engleskog orderly (redar) dobili domaće ime – sahayak. Sve drugo je ostalo isto. U Italiji je status attendente ukinut tek 1971. godine. U Pakistanu domaću ispomoć oficirima do danas nazivaju po engleskoj tradiciji batman. Žene su nazivane batwomen. U svim armijama posao pratioca (kurira, pomoćnika, nazovite to nekim od brojnih imena) posmatran je na različite načine. Od osećaja kazne, pa i poniženja, do privilegije. Biti uz komandant značilo je izvesne povlastice, bolju hranu, smeštaj, a u nekim armijama po završetku vojnog roka moglo se stići i do čina kaplara ili narednika.
