Vazduhoplovni rat unutar EU: Kako industrijski ego ruši evropski lovac šeste generacije

Evropska odbrana ne puca pod spoljnim pritiskom. Puca iznutra. Program FCAS, Budući borbeni vazdušni sistem, zamišljen kao evropski odgovor na američku i kinesku dominaciju u oblasti borbene avijacije, danas izgleda kao politički i industrijski minsko polje. Projekat vredan oko 100 milijardi evra, koji je trebalo da simbolizuje stratešku autonomiju kontinenta, pretvara se u otvoreni sukob Pariza i Berlina, sa realnom mogućnošću potpunog raspada.

U centru krize nalazi se Dassault Aviation. To nije obična kompanija. To je stub francuske vojne suverenosti. Od Marsela Bloka, koji je odbio saradnju sa nacističkom Nemačkom i završio u koncentracionom logoru, do razvoja Rafala, Dassault je gradio reputaciju kroz potpunu kontrolu nad sopstvenim projektima. U francuskoj strateškoj kulturi, kontrola nad lovcem znači kontrolu nad nacionalnom bezbednošću.

Zato današnji direktor Erik Trapje odbija da ključne tehnologije i projektne podatke deli sa nemačkim partnerom Airbusom. Sporno pitanje nije samo finansijska podela, već suština – ko kontroliše dizajn, softver, izvornе kodove i intelektualnu svojinu budućeg aviona šeste generacije. Francuska pozicija je jasna: bez pune kontrole nema projekta.

Berlin, međutim, ne prihvata ulogu finansijera bez pristupa tehnologiji. Airbus, pod političkim pritiskom Nemačke, zahteva ravnopravan status i punu transparentnost. Nemačka industrija smatra da je neprihvatljivo ulagati milijarde u program nad kojim nema suštinsku kontrolu.

Sukob ima istorijski obrazac. Osamdesetih godina Francuska je napustila zajednički evropski projekat koji je kasnije doveo do Eurofightera jer nije htela kompromis oko sopstvenih zahteva. Rezultat je bio Rafal, potpuno nacionalni program. Danas se istorija ponavlja. Dassault ponovo bira nezavisnost ispred kompromisa.

Emanuel Makron se nalazi u paradoksalnoj situaciji. Na međunarodnoj sceni nastupa kao promoter evropske strateške autonomije i prodavac Rafala državama poput Indije, Katara, Grčke i Srbije. Kod kuće, međutim, suočava se sa kompanijom koja ima sopstveni centar moći. Porodica Dassault kontroliše većinski deo akcija, poseduje list Figaro i ima dubok politički uticaj. U Parizu se cinično govori da predsednici dolaze i odlaze, dok Dassault ostaje.

Tehničke razlike dodatno produbljuju krizu. Francuska želi avion sposoban za operacije sa nosača aviona, jer Pariz zadržava ambiciju globalne projekcije sile. Nemačka, bez nosača aviona, traži teški presretač optimizovan za kontinentalnu odbranu. Dve doktrine, dve filozofije, jedan projekat. Ulje i voda.

Nemačka frustracija više nije skrivena. Sindikat IG Metall i vazduhoplovno udruženje BDLI javno su zatražili prekid trenutne strukture FCAS-a. U listu Handelsblatt, Mari Kristin fon Han i Jirgen Kerner predložili su da Nemačka pokrene sopstveni nacionalni program i tek potom pozove partnere pod nemačkim uslovima. To je suštinski ultimatum i udar na samu ideju ravnopravne saradnje.

Ovaj nemački pristup, nazvan strategija dva aviona, podrazumeva fragmentaciju resursa u trenutku kada nijedna evropska ekonomija ne može sama da finansira razvoj platforme šeste generacije do 2060. godine. Ali Berlin očigledno procenjuje da je delimična kontrola gora od potpunog razdvajanja.

Ni rivalski program GCAP, koji okuplja Ujedinjeno Kraljevstvo, Italiju i Japan, nije imun na iste bolesti. Italijanski ministar odbrane Gvido Kroseto javno je kritikovao britansko odbijanje da podeli ključne tehničke podatke, nazvavši takvu praksu ludilom u eri integrisanog ratovanja i digitalne dominacije. Italija je izdvojila 18,6 milijardi evra da ostane u programu, ali investicija ne garantuje pristup tehnologiji ako partneri čuvaju izvornu arhitekturu sistema kao nacionalnu tajnu.

Strukturni problem je očigledan. Nemačka nema pun kapacitet za razvoj visokoperformansnih vojnih motora i oslanja se na partnere. Francuska ima kompletniji industrijski lanac zahvaljujući iskustvu sa Rafalom, ali nema budžetski kapacitet da sama finansira pun razvoj aviona šeste generacije u narednim decenijama. Nijedna strana ne može sama, ali nijedna ne želi da popusti.

U pozadini svega stoji realnost tržišta. Ako FCAS propadne, evropske vazduhoplovne snage neće čekati. Okrenuće se gotovim rešenjima. Američki F-35 već je ušao u brojne evropske flote. U takvom scenariju, ideja evropske strateške autonomije ostaje prazna parola.

Evropa se tako suočava sa paradoksom. Dok političari govore o zajedničkoj bezbednosti i nezavisnosti, industrijske barijere, nacionalni ponos i borba za intelektualnu kontrolu potkopavaju samu osnovu saradnje. Ako Pariz i Berlin ne pronađu održiv kompromis, FCAS će postati još jedan dokaz da Evropa može da formuliše ambiciju, ali ne i da je sprovede.

Vazduhoplovni rat možda još nije počeo u operativnom smislu, ali u evropskim industrijskim centrima već traje. Ishod tog rata odlučiće da li će kontinent imati sopstveni avion šeste generacije ili će ostati trajni kupac tuđe tehnologije.