Divizion 250. raketne brigada protivvazdušne odbrane Vojske Srbije nedavno je rasporedio sisteme srednjeg dometa HQ-22 (FK-3).
Raspoređivanje kineskih sistema protivvazdušne odbrane HQ-22 u Srbiji nije samo tehničko unapređenje Oružanih snaga. Reč je o duboko političkom, geostrateškom i istorijski opterećenom izboru, koji redefiniše mesto Beograda u evropskom i balkanskom bezbednosnom sistemu.
U trenutku kada se Evropa intenzivno naoružava, NATO redefiniše svoje istočno krilo, a Kina ubrzano širi svoj uticaj na globalnoj vojnoj mapi, Srbija trasira put koji se ne poklapa u potpunosti ni sa jednim postojećim blokom.
250. raketna brigada PVO je HQ-22 rasporedila u okviru intenzivne operativne obuke, sa posebnim akcentom na suprotstavljanje napadima bespilotnih letelica i precizno navođene municije. Ovo nije teorijska vežba, već priprema za realno savremeno borbeno okruženje u kojem su dronovi i lebdeća municija suštinski promenili prirodu ratovanja.
Od ostataka Hladnog rata do moderne PVO
Od prve isporuke HQ-22 u aprilu 2022. godine, ovaj sistem je postao jezgro srpske protivvazdušne odbrane. Zamenio je sisteme iz doba Vijetnamskog rata koji su, iako istorijski pouzdani, postali tehnološki i operativno zastareli.
Uvođenje HQ-22 omogućilo je Srbiji da delimično nadoknadi starenje lovačke avijacije, zasnovane na platformama iz osamdesetih godina prošlog veka, pre svega MiG-29. Nabavka HQ-22 ima i istorijski značaj, jer je Srbija postala prva evropska država koja je uvela kineski sistem protivvazdušne odbrane srednjeg ili dugog dometa.
Ova činjenica odražava specifičan položaj Srbije, zemlje koja se formalno vodi kao strateški partner NATO-a, a istovremeno zadržava odbrambenu strukturu nasleđenu iz sovjetskog perioda i vodi višeslojnu spoljnu politiku.
„Prekretnica“ za Vojsku Srbije
Dana 2. januara 2025. godine zvanično je saopšteno da su sistemi HQ-22 dostigli punu operativnu sposobnost u sastavu Vojske Srbije. Visoki vojni zvaničnici tada su govorili o „revoluciji“ u sposobnostima protivvazdušne odbrane.
Ministarstvo odbrane je naglasilo da je integracijom sistema FK-3, izvozne oznake HQ-22, značajno unapređen nadzor i zaštita vazdušnog prostora Srbije. Komandant jedinice, Stefan Manić, opisao je sistem kao „prekretnicu“, ukazujući na njegove napredne sposobnosti protiv elektronskog ometanja, otpornost na antiradarske rakete i sofisticirane sisteme za upravljanje vatrom.
U savremenim sukobima, gde elektronsko ratovanje predstavlja ključni element borbene dominacije, ove sposobnosti nisu luksuz, već pitanje opstanka.
Zašto ne S-400, politički pritisak Zapada
Pre kineskog izbora, Srbija je smatrana jednim od glavnih potencijalnih kupaca ruskih sistema S-300 ili S-400. Krajem 2010-ih godina Beograd je, prema dostupnim informacijama, ozbiljno razmatrao nabavku puka S-400 kroz dugoročni kreditni aranžman sa Rusijom.
Predsednik Aleksandar Vučić je 2019. godine javno govorio o toj mogućnosti tokom vežbi „Slovenski štit“, nakon što je ruska jedinica S-400 privremeno raspoređena u Srbiji. Međutim, tamo gde je ekonomska prepreka mogla biti prevaziđena, intervenisao je geopolitički faktor.
Evropska unija, koristeći ambiciju Srbije za članstvo, i Sjedinjene Države, uz otvorene pretnje ekonomskim sankcijama, efikasno su sprečile zaključenje sporazuma sa Moskvom. Rezultat je bilo kompromisno rešenje. Kineski HQ-22 su procenjeni kao politički manje provokativna opcija, naročito u trenutku kada su odnosi između EU i Rusije pali na najniži nivo u savremenoj istoriji.
Odvraćanje sa jasnom porukom
Prema američkom istraživačkom centru, sistem FK-3 (izvozni HQ-22), postiže maksimalnu brzinu od 6 Maha, iako mu je maksimalni domet nešto kraći u poređenju sa HQ-22. Oba sistema, FK-3 i HQ-22, obično uključuju radarsko vozilo i tri lansirna vozila, pri čemu svako lansirno vozilo može nositi po četiri presretačke rakete.
FK-3 je projektovan da cilja razne vazdušne pretnje, uključujući avione, helikoptere i krstareće rakete, sa dometom od 100 kilometara i maksimalnim visinskim dometom od 27 kilometara. FK-3 je uporediv sa američkim sistemom Patriot i ruskim S-300, iako ima nešto manji domet u odnosu na najnovije verzije S-300. Sistem je sposoban da istovremeno prati i uništava do šest vazdušnih ciljeva koristeći 12 raketa.
Prilikom prve isporuke sistema, predsednik Srbije je govorio o „snažnom odvraćanju“, uz jasnu poruku: „Više sebi nećemo dozvoliti da budemo vreća za udaranje bilo kome.“
Ova izjava nije retoričko preuveličavanje. Ona direktno odražava istorijsku traumu Srbije iz 1999. godine, tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Ta agresija je uključivala upotrebu osiromašenog uranijuma u naseljenim područjima, kao i napade na brojne civilne ciljeve, infrastrukturni i energetski sektor.
Sećanje na te događaje objašnjava zašto protivvazdušna odbrana ostaje apsolutni prioritet, čak i u uslovima ograničenog vojnog budžeta.
Budućnost: Rafal prvi izbor, J-10C rezerva i HQ-9B
Uprkos jačanju kopnene protivvazdušne odbrane, otvorena ostaju pitanja dugoročne budućnosti srpskog ratnog vazduhoplovstva. Nabavka francuskih Rafala trenutno predstavlja zvanični i politički preferirani izbor Beograda, zamišljen kao simbol modernizacije i približavanja zapadnim standardima.
Međutim, u stručnim i vojnim krugovima sve češće se ukazuje na ključni problem: neizvesnost oko pune isporuke kritičnog naoružanja vazduh-vazduh, pre svega raketa Meteor. U scenariju u kojem bi isporuka ovog oružja bila ograničena, uslovljena ili u potpunosti odbijena iz političkih razloga, operativna vrednost Rafala u srpskom kontekstu bila bi umanjena.
U tom slučaju, mogućnost revizije odluke ostaje otvorena. Kineski J-10C se nameće kao realna alternativna opcija, ne samo kao zamena za MiG-29, već i kao platforma prirodno kompatibilna sa postojećom i planiranom kineskom protivvazdušnom infrastrukturom u Srbiji. Njegova integracija bi omogućila čvršću mrežno-centričnu povezanost sa sistemima HQ-22, uz potencijalno povoljnije političke i logističke uslove.
Paralelno sa tim, u strateškim razmatranjima sve češće se pominje i moguća akvizicija kineskog PVO sistema dugog dometa HQ-9B. Uvođenjem ovog sistema Srbija bi prvi put obezbedila sloj PVO sposoban za dejstvo na daljinama većim od 200 kilometara, čime bi bila zaokružena višeslojna protivvazdušna zaštita, od kratkog i srednjeg, do visokog dometa.
U tom okviru, Rafal ostaje prvi izbor dok god su ispunjeni svi operativni i politički uslovi. Međutim, Srbija, poučena iskustvima iz prošlosti, očigledno više ne gradi odbrambenu strategiju na jednoj karti. Revizija odluka i paralelni kanali snabdevanja ostaju sastavni deo pristupa koji se zasniva na odvraćanju, a ne na poverenju u tuđe garancije.
