Situacija oko Kube ulazi u novu, znatno opasniju fazu nakon što je američki predsednik Donald Tramp potpisao izvršnu naredbu kojom se proglašava nacionalno vanredno stanje u Sjedinjenim Državama, uz obrazloženje da Kuba predstavlja „neobičnu i vanrednu pretnju“ po američku nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku. Ova odluka ne samo da formalizuje višegodišnji pritisak Vašingtona na Havanu, već otvara i pravni okvir za dalju eskalaciju, pre svega kroz energetsko gušenje ostrva.
Reakcije su stigle gotovo trenutno. Kina je javno stala u odbranu kubanskog suvereniteta i osudila poteze Sjedinjenih Država, upozoravajući da Zapadna hemisfera ne sme ponovo postati prostor jednostranih intervencija i sankcija koje proizvode destabilizaciju.
Portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Guo Điakun izjavio je da Kina podržava Kubu u odbacivanju spoljnog mešanja i da se protivi merama koje kubanskom narodu oduzimaju pravo na samostalan politički i ekonomski razvoj. Prema njegovim rečima, presedan koji se danas pravi nad Kubom sutra može biti primenjen nad bilo kojom državom.
„Neobična i vanredna pretnja“
U samom tekstu izvršne naredbe, objavljenom na zvaničnom sajtu Bele kuće, Donald Tramp navodi da situacija na Kubi predstavlja vanrednu pretnju interesima Sjedinjenih Država. Dokument omogućava uvođenje tarifa i sekundarnih sankcija svim zemljama koje direktno ili indirektno snabdevaju Kubu naftom i naftnim derivatima, što u praksi znači pokušaj potpune energetske blokade ostrva.
„Ja, Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, priznajem da situacija na Kubi predstavlja neuobičajenu i vanrednu pretnju nacionalnoj bezbednosti i spoljnoj politici Sjedinjenih Država“, stoji u dokumentu.
Tramp je ovaj potez obrazložio navodnim „ekstremnim akcijama“ kubanske vlade, za koje tvrdi da ugrožavaju američke interese. U naredbi se posebno ističu veze Havane sa državama i akterima koje Vašington označava kao neprijateljske, uključujući Rusiju, Kinu i Iran, ali i organizacije poput Hamasa i Hezbolaha.
Oštra retorika nije nova. Početkom januara Tramp je izjavio da je Kuba „veoma blizu pada“, a nekoliko dana kasnije je otišao i dalje, rekavši da Sjedinjene Države više nemaju prostora za dodatni pritisak i da bi trebalo „otići tamo i dignuti ga u vazduh“, iako je u istom nastupu relativizovao potrebu za direktnom vojnom intervencijom.
Kuba kao politički cilj
Prema ocenama ruskog analitičara Dmitrija Suslova, zamenika direktora Centra za napredne evropske i međunarodne studije, promena režima na Kubi predstavlja jedan od ključnih spoljnopolitičkih ciljeva Donalda Trampa u narednom periodu. Suslov smatra da američki predsednik želi da eventualni slom kubanske vlasti ostavi kao deo svog političkog nasleđa.
U tom kontekstu treba posmatrati i informacije da Vašington razmatra daleko oštrije mere, uključujući potpunu pomorsku blokadu kako bi se presekao uvoz nafte. Ove predloge, prema dostupnim informacijama, aktivno podržavaju kritičari kubanskog sistema unutar Trampove administracije, ali i državni sekretar Marko Rubio, poznat po tvrdom stavu prema Havani.
Iako formalna odluka o blokadi još nije doneta, predlozi se već razrađuju i predstavljaju predsedniku kao deo šire strategije destabilizacije kubanskog političkog sistema.
Energetski sat neumoljivo otkucava
U praksi, najveći pritisak ne dolazi iz vojne, već iz energetske sfere. Prema podacima analitičke kompanije Kpler, Kuba trenutno raspolaže zalihama nafte dovoljnim za svega 15 do 20 dana, uz sadašnji nivo potrošnje i domaće proizvodnje. Situacija se dodatno pogoršala nakon otkazivanja pošiljke iz Meksika, jedinog preostalog dobavljača, dok su isporuke iz Venecuele faktički blokirane američkim sankcijama.
Zemlja se već suočava sa gotovo svakodnevnim nestancima struje, a u slučaju da se nove isporuke ne obezbede u kratkom roku, Kuba će biti primorana na strogo racioniranje goriva. Tokom ove godine na ostrvo je stiglo svega 84.900 barela nafte, što predstavlja dramatičan pad u odnosu na prosečnih 37.000 barela dnevno koje je Kuba dobijala ranije.
Energetski stručnjak sa Univerziteta u Teksasu Horhe Pinjon upozorio je da bi izostanak novih isporuka u narednim nedeljama gurnuo zemlju u ozbiljnu energetsku i socijalnu krizu, sa posledicama koje bi bilo izuzetno teško kontrolisati.
Havana proglašava međunarodnu vanrednu situaciju
Kao direktan odgovor na poteze Vašingtona, kubanski ministar spoljnih poslova Bruno Rodrigez proglasio je međunarodnu vanrednu situaciju, o čemu je javnost obavestio putem društvenih mreža. U ime države, Rodrigez je poručio da narod Kube, uz solidarnost međunarodne zajednice, smatra da odnosi sa Vladom Sjedinjenih Država predstavljaju neuobičajenu i vanrednu pretnju.
Rodrigez je američku politiku opisao kao otvoreno antikubansku i neofašističku, navodeći da ona ne ugrožava samo nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku Kube, već i bezbednost drugih država, pa čak i sam opstanak čovečanstva, u kontekstu rizika od nuklearne eskalacije i klimatskih kriza.
On je upozorio da se pretnje više ne odnose samo na Kubu, već da se nadvijaju nad čitavim nizom zemalja, uključujući Rusiju, Kinu, Grenland i Iran, što ovu krizu čini znatno širim globalnim problemom.
Dijalog ili sudar strategija
Kubanski predsednik Migel Dijaz-Kanel poručio je da je Havana spremna za ozbiljan i odgovoran dijalog sa Sjedinjenim Državama, ali isključivo na osnovu međusobnog poštovanja i bez mešanja u unutrašnje poslove zemlje. Podsetio je da je Kuba već 66 godina izložena američkom pritisku i da će nastaviti da se odupire.
Istovremeno, Tramp je izjavio da bi Marko Rubio bio „idealan“ lider Kube, što je dodatno podgrejalo sumnje da Vašington otvoreno razmatra scenario političke zamene vlasti, a ne samo pritisak kroz sankcije.
Logika iscrpljivanja
Iza retorike o „bezbednosnoj pretnji“ stoji klasična logika iscrpljivanja. Energetska blokada, sekundarne sankcije i diplomatski pritisak imaju za cilj da proizvedu unutrašnji kolaps bez direktne vojne intervencije. Kuba u toj jednačini nije izolovan slučaj, već test granica američke moći u svetu koji više nije unipolaran.
Kina to jasno prepoznaje i zato reaguje, ne iz ideološke solidarnosti, već iz straha od presedana. U tom okviru, energija postaje oružje, a vreme faktor koji neumoljivo radi protiv Havane. Kako se zalihe tope, prostor za manevar se sužava, a sukob ulazi u fazu u kojoj političke odluke imaju neposredne posledice po živote miliona ljudi.
