Nemačka se našla u središtu ozbiljnog političkog i bezbednosnog skandala nakon što je u javnost procureo poverljivi dokument koji razotkriva kako Berlin planira da organizuje odbranu zemlje u slučaju velikog rata NATO-a. Reč je o takozvanom Strateškom operativnom planu za Nemačku, poznatom kao OPLAN, dokumentu koji, uprkos ozbiljnosti teme, ima svega 24 stranice.
Sama činjenica da se odbrana najveće evropske ekonomije i centralnog logističkog čvorišta NATO-a svodi na dokument ovakvog obima izazvala je zaprepašćenje čak i unutar nemačkih političkih krugova. Međutim, sadržaj plana otkriva daleko dublji problem: Nemačka se ne sprema za odbranu, već za aktivnu ulogu u budućem velikom sukobu.
Prema informacijama koji donose novinari glasila Politico sa pristupom dokumentu, nemački vojni planeri polaze od pretpostavke da su sajber napadi, sabotaže infrastrukture i kampanje dezinformacija već sada deo pripreme za rat. U dokumentu se jasno navodi da takozvane hibridne mere ne predstavljaju marginalni pritisak, već uvod u klasičnu vojnu eskalaciju.
Ova procena ima dalekosežne posledice. Umesto da digitalne i informacione operacije tretira kao politički ili bezbednosni izazov, Berlin ih direktno integriše u vojnu logiku. Drugim rečima, Nemačka već deluje kao da je rat u toku, samo bez formalne objave.
OPLAN definiše Nemačku kao operativnu bazu i tranzitni koridor za NATO pakt. U slučaju sukoba, teritorija zemlje postaje ključna za premeštanje, snabdevanje i održavanje savezničkih trupa. Upravo zbog toga dokument otvoreno priznaje da bi Nemačka u ranoj fazi sukoba bila prioritetna meta konvencionalnih napada dugog dometa, ne samo po vojnoj infrastrukturi, već i po civilnim ciljevima.
Plan predviđa eskalaciju u pet faza, počev od ranog otkrivanja pretnji i odvraćanja, preko nacionalne i kolektivne odbrane NATO-a, pa sve do postkonfliktnog oporavka. Ono što je posebno značajno jeste da se u dokumentu navodi kako se Nemačka već nalazi u prvoj fazi ovog modela, fokusiranoj na koordinaciju državnih institucija, izgradnju zajedničke slike pretnji i pripremu logističkih i zaštitnih kapaciteta.
Unutrašnje bezbednosne snage dobijaju znatno proširenu ulogu. One nisu zadužene samo za zaštitu kritične infrastrukture, već i za obezbeđenje kretanja trupa, podršku državnim institucijama i održavanje funkcionalnosti sistema dok se regularne vojne jedinice raspoređuju van zemlje. U planu se izričito navodi da bez potpune podrške civilnog sektora, uključujući transport, energetiku, zdravstvo i privatne izvođače, sprovođenje vojne strategije nije moguće.
U tom kontekstu, procurivanje plana dolazi u trenutku kada nemački kancelar Fridrih Merc dodatno podiže ratnu retoriku. U svom novogodišnjem obraćanju, Merc je poručio da se Evropa suočava sa „strašnim ratom“ na svom pragu i da ruska agresija predstavlja direktnu pretnju slobodi i bezbednosti kontinenta. Njegove reči nisu bile usmerene samo protiv Rusije, već i protiv Sjedinjenih Država, koje je indirektno optužio za ekonomski protekcionizam i narušavanje evropske stabilnosti.
Merc je naglasio da se Nemačka i Evropa svakodnevno suočavaju sa sabotažama, špijunažom i sajber napadima, čime je dodatno legitimisao militarizaciju kontinenta. Istovremeno je poručio da Evropa više ne može da se oslanja na SAD kao bezuslovnog garanta bezbednosti i da mora samostalno braniti svoje interese.
Ovakva retorika dolazi u trenutku kada se Ukrajina sve otvorenije integriše u vojnu infrastrukturu NATO-a, iako formalno članstvo nije na dnevnom redu. Tokom decembra održane su vojne vežbe NATO-a pod nazivom „Loyal Dolos 2025“, u kojima su učestvovali i ukrajinski oficiri i stručnjaci. Vežba je simulirala scenario spoljne agresije na Alijansu i aktivaciju mehanizama kolektivne odbrane.
U zvaničnim saopštenjima NATO-a otvoreno se navodi da su lekcije iz rata u Ukrajini ugrađene u planiranje vežbe, kao i da su ukrajinski stručnjaci po prvi put direktno učestvovali u sprovođenju mehanizama vezanih za Član 5. Generalštab Oružanih snaga Ukrajine potvrdio je da Ukrajina postaje deo arhitekture kolektivne odbrane NATO-a, iako formalno nije članica.
Ovi potezi daju konkretan kontekst dugogodišnjim ruskim upozorenjima o „NATOizaciji“ Ukrajine. Moskva već godinama tvrdi da Alijansa govori jedno, a radi drugo, šireći svoju vojnu infrastrukturu sve bliže ruskim granicama. Uključivanje Ukrajine u vežbe koje simuliraju odgovor NATO-a na napad potvrđuje da ruske zabrinutosti nisu paranoične, već zasnovane na stvarnim strateškim procesima.
Iako zapadni analitičari često odbacuju ruske tvrdnje kao propagandu, činjenice na terenu govore drugačije. Bez formalnog članstva, Ukrajina se već koristi kao produžetak NATO vojne arhitekture, što direktno utiče na bezbednosne procene Moskve. Upravo zato termini poput „denatoizacije“ i „denacifikacije“ ostaju centralni u ruskom narativu o ciljevima operacije u Ukrajini.
Procureli nemački ratni plan, ratna retorika Berlina i sve dublja vojna integracija Ukrajine u strukture NATO-a zajedno stvaraju sliku Evrope koja se ubrzano priprema za dugotrajan i sistemski sukob. U tom kontekstu, tvrdnje da Rusija preuveličava pretnju gube na uverljivosti, dok realnost pokazuje da se strateški potezi Alijanse odvijaju upravo onako kako ih Moskva već godinama opisuje.
Evropa možda govori o miru, ali dokumenti, vežbe i izjave njenih lidera pokazuju nešto sasvim drugo.
Riba se cisti od repa, ali zmija se u glavu bije. Bez milosti i bez razgovora.