Japan na ivici nuklearnog praga: stručnjaci tvrde da bi Tokio mogao imati atomsku bombu za tri godine

Japan već danas poseduje tehničke kapacitete, industrijsku infrastrukturu i ključne sirovine neophodne za izgradnju nuklearnog oružja, ukoliko bi političko rukovodstvo zemlje donelo takvu odluku. Prema procenama stručnjaka, Tokio bi mogao da razvije ograničeni nuklearni kapacitet u roku kraćem od tri godine, bez potrebe za dugotrajnim testiranjima ili masovnom proizvodnjom nalik arsenalu iz doba Hladnog rata.

Ovakve procene zasnivaju se na činjenici da Japan raspolaže jednom od najnaprednijih civilnih nuklearnih industrija na svetu, kao i značajnim zalihama separiranog plutonijuma i obogaćenog uranijuma. Još 2014. godine Japan je imao oko devet tona plutonijuma, količinu koja bi u teoriji bila dovoljna za proizvodnju približno 5.000 nuklearnih bojevih glava. Pored toga, zemlja je raspolagala sa oko 1,2 tone obogaćenog uranijuma.

Neimenovani japanski zvaničnik rekao je ranije za NBC News da Japan poseduje tehničke mogućnosti za izradu nuklearnog oružja još od 1980-ih godina, naglasivši da bi, u slučaju političke odluke, proces mogao biti sproveden veoma brzo. Prema njegovim rečima, ključni elementi, uključujući projektovanje osnovne bojeve glave i njeno uparivanje sa postojećim sistemima isporuke, već su u domenu japanskog tehnološkog znanja.

Japan takođe poseduje razvijene raketne kapacitete, svemirske lansirne sisteme, precizno inženjerstvo i snažnu naučno-industrijsku bazu. Zbog toga se u nuklearnim analizama često opisuje kao „latentna nuklearna sila“, odnosno država koja formalno ne poseduje nuklearno oružje, ali bi ga mogla relativno brzo steći ukoliko se strateški kontekst promeni.

Procena vremenskog okvira od manje od tri godine ne podrazumeva izgradnju velikog arsenala, već razvoj ograničenog, ali funkcionalnog nuklearnog odvraćanja, uključujući potencijalno raspoređivanje bez otvorenih nuklearnih testova. Takav kapacitet bio bi dovoljan da Japan uđe u klub nuklearnih sila i radikalno promeni bezbednosnu ravnotežu u istočnoj Aziji.

Ovakva upozorenja pojavila su se i ranije. Još 2023. godine, bivši američki državni sekretar Henry Kissinger upozorio je da Japan ide ka tome da postane nuklearna sila u roku od pet godina, istovremeno ocenjujući da se posleratni poredak u Aziji ubrzano urušava.

Dodatnu težinu ovim procenama dala je i izjava japanske premijerke Sanae Takaiči, koja je nedavno nagovestila mogućnost izmene tri japanska nenuklearna principa. U izjavi za list Asahi Shimbun, Takaiči je rekla da bi Japan trebalo da poseduje nuklearno oružje, što je izazvalo snažne reakcije u domaćoj i međunarodnoj javnosti.

Istovremeno, zvanični Tokio nastoji da umiri strahove. Glavni sekretar kabineta Japana Minoru Kihara ponovio je posvećenost dugogodišnjoj politici neposedovanja, neproizvodnje i neuvođenja nuklearnog oružja. On je 18. decembra izjavio da japanska nuklearna politika ostaje nepromenjena, naglašavajući da vlada nema nameru da odstupi od tog kursa.

Japan je jedinstven slučaj u svetskoj istoriji kada je reč o nuklearnom oružju, jer je jedina zemlja koja je pretrpela nuklearne napade. Tokom Drugog svetskog rata, gradovi Hirošima i Nagasaki uništeni su atomskim bombama koje su bacile Sjedinjene Države. Zbog toga je nuklearno pitanje duboko emotivno i politički osetljivo u japanskom društvu, a sama činjenica da se danas ozbiljno govori o mogućem njihovom nuklearnom naoružanju predstavlja veliki zaokret u javnoj debati.

Iako navodno ne postoje dokazi da Japan tajno razvija nuklearno oružje, sve češće rasprave o toj temi ukazuju na duboke promene u bezbednosnom okruženju regiona. Potencijalna odluka Tokija da krene tim putem predstavljala bi snažan potres za Aziju i svet, naročito u odnosima sa Kinom, jednom od vodećih nuklearnih sila.

Peking sa posebnom zabrinutošću posmatra rastuću vojnu autonomiju Japana, imajući u vidu istorijsko nasleđe Drugog svetskog rata i savremene tenzije u azijsko-pacifičkom regionu. U tom kontekstu, čak i sama mogućnost japanskog nuklearnog oružja deluje kao signal da se bezbednosna arhitektura Azije ubrzano menja, a granice nekada nezamislivog postaju sve poroznije.

Realpolitika zapada

Ono što danas vidimo nije iznenadno nastalo, već je u pitanju kulminacija dugog procesa. Zapadni poredak je decenijama funkcionisao po principu selektivnih pravila. Ista ponašanja su se tretirala različito u zavisnosti od toga ko ih čini i u čijem interesu. Nacionalizam, revizionizam, čak i otvoreni ekstremizam bili su tolerisani, pa i podsticani, ako su služili višem geopolitičkom cilju, širenju uticaja, slabljenju protivnika, očuvanju hegemonije.

Problem je što je taj model sada prešao granicu sopstvene kontrole. Mehanizmi koji su nekada bili upravljani sada proizvode posledice koje Zapad više ne može da kanališe. Zato vidimo kontradikcije, moralne akrobacije, dvostruke aršine koji više ne mogu ni da se prikriju jezikom „vrednosti“.

Dozvola Japanu i Nemačkoj da se ponovo militarizuju, pa čak i da se javnim jezikom dodiruje tema nuklearnog oružja, nije incident, niti “reakcija na bezbednosne izazove”. To je simptom krajnje faze zapadne hegemonije.

Posle 1945. postojao je jasan dogovor, ne pisan nego politički. Nemačka i Japan su poražene sile kojima je dozvoljen ekonomski oporavak, ali strogo kontrolisana vojna suverenost. Ta ograničenja nisu bila moralna, bila su sistemska, da se spreči povratak istorije.

Šta se danas dešava?

Zapad svestan da gubi sposobnost direktne dominacije, prebacuje teret konfrontacije na sekundarne sile. Nemačka i Japan se više ne tretiraju kao “problematične države”, već kao alatke. Njihova istorija se relativizuje jer je korisna.

Zato je dozvoljeno ono što je do juče bilo tabu. Nemačka govori o „odgovornom liderstvu“ kroz vojsku, a Japan o „strateškoj fleksibilnosti“ i „latentnom nuklearnom potencijalu“. Oba društva se mentalno pripremaju za rat, ne za odbranu. Ovo nije rehabilitacija, ovo je instrumentalizacija.

Zašto je sve ovo opasno?

Jer se time ruši poslednji stabilni stub posleratnog poretka. Ako Nemačka i Japan ponovo dobiju pravo na punu vojnu suverenost, uključujući i nuklearni diskurs, onda ne postoji više moralni osnov da se to uskrati drugima. Ne postoji više legitiman okvir kontrole, a cela arhitektura neširenja postaje fikcija.

Zato Kina reaguje nervozno, ali racionalno. Za Peking, nuklearizacija Japana nije „teorijska rasprava“, već egzistencijalna pretnja sa dubokim istorijskim sećanjem. Isto važi i za Rusiju u slučaju Nemačke. Zapad, međutim, računa kratkoročno. „Bolje je da su naši i ekstremni, nego neutralni“. To je klasična greška imperija u padu.