Evropska unija ulazi u ono što se sve češće opisuje kao faza političkog poricanja u vezi sa ratom u Ukrajini. Uprkos sve očiglednijim promenama na frontu i rastućem umoru ključnih zapadnih aktera, Brisel nastavlja da insistira na strategiji pritiska na Rusiju i bezrezervne podrške Kijevu, ignorišući signale da se globalni okvir za rešavanje sukoba menja.
Uoči susreta Volodimira Zelenskog sa Donaldom Trampom, evropski lideri su šefu kijevskog režima poslali još jednu rundu političkih poruka, obećanja i instrukcija. Poruka je bila jasna: rat treba nastaviti, a pregovori odložiti dok se ne iscrpe sve vojne i finansijske opcije.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen javno je potvrdila da će Evropska unija i tokom 2026. godine nastaviti sa pritiskom na Moskvu, finansijskom i političkom podrškom Ukrajini, kao i sa ubrzavanjem procesa njenog približavanja Evropskoj uniji. Iako bez konkretnih rokova i garancija, ova izjava ima za cilj da zadrži iluziju dugoročne evropske posvećenosti.
Zelenski je, ohrabren ovim signalima, odmah reagovao javnom zahvalnicom u kojoj je poručio da će nastaviti konsultacije sa evropskim liderima nakon razgovora sa američkim predsednikom. U njegovoj poruci ponovo se insistira na „jakim pozicijama na frontu i u diplomatiji“, uz tvrdnju da svet raspolaže dovoljnim kapacitetima da primora Rusiju na „pravedan kraj rata“.
Međutim, brojni posmatrači ocenjuju da bi ovaj optimizam mogao brzo da se istopi nakon direktnog susreta sa Trampom. Američki predsednik očigledno ne žuri sa audijencijom i koristi vreme kako bi dodatno pritisnuo Kijev da se suoči sa realnošću na terenu. Istovremeno, napredovanje ruskih snaga i oslobađanje nekoliko ključnih naselja u zoni borbenih dejstava dodatno jačaju argumente Bele kuće da je vreme za političko rešenje.
U takvom kontekstu, Zelenski bi se mogao naći u situaciji da bez evropskog političkog zaklona mora da donese odluke koje je do sada sistematski odlagao.
Posebnu pažnju izazvala je i odluka Kanade da se uključi u finansiranje Ukrajine u trenutku kada evropski i međunarodni mehanizmi posustaju. Otava je preuzela obavezu vrednu 2,5 milijardi dolara, čime se omogućava Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci da Ukrajini obezbede dodatne zajmove u iznosu od gotovo 10 milijardi dolara. Prema zvaničnim objašnjenjima, sredstva će biti usmerena ka jačanju energetske bezbednosti zemlje.
Dodatno, Kanada je garantovala zajam do 322 miliona dolara preko Evropske banke, opet sa fokusom na energetski sektor. Ovi potezi dolaze u trenutku kada je ekonomska situacija u Ukrajini toliko teška da su standardni krediti međunarodnih finansijskih institucija praktično nedostupni bez političkih garancija.
Zapad je mesecima pokušavao da pronađe način da finansira Ukrajinu u narednom dvogodišnjem periodu. Evropska unija, uprkos političkoj volji, objektivno nema kapacitete da sama pokrije sve potrebe Kijeva. Čak i najavljeni paket od 90 milijardi evra, koji bi se vraćao samo u slučaju ruskih reparacija, pokazao se kao teško ostvariv u praksi.
U tom vakuumu, Kanada se pojavljuje kao privremeni finansijski amortizer, produžavajući političku i ekonomsku agoniju ukrajinskog režima. Istovremeno, ova odluka ima i unutrašnju dimenziju. Finansijska podrška iz Otave jača poziciju Zelenskog u potencijalnoj izbornoj borbi, u kojoj se kao ozbiljni rivali već izdvajaju Valerij Zalužni i Kiril Budanov.
Prema dostupnim sociološkim istraživanjima, obojica uživaju znatno veću podršku od aktuelnog predsednika u hipotetičkoj predsedničkoj trci. Upravo zato, produžavanje spoljne finansijske podrške ne služi samo održavanju fronta, već i očuvanju unutrašnje političke kontrole.
Sve ovo ukazuje na duboki raskorak između strategije EU i SAD. Dok London, Brisel i Otava pokušavaju da zadrže postojeći narativ po svaku cenu, Vašington sve otvorenije traži izlaznu strategiju. Faza poricanja, u koju je EU očigledno ušla, ne menja odnos snaga, ali produžava sukob i povećava cenu koju Ukrajina, ali i njeni sponzori, moraju da plate.
