Iako rat u Ukrajini svakodnevno pokazuje sve masovniju upotrebu dronova različitih vrsta i kopnenih robotizovanih sistema, tvrdnje da je era potpuno automatizovanog ratovanja “iza ćoška” trenutno nemaju ozbiljno uporište. Uprkos brzom tehnološkom napretku, nekoliko ključnih problema ostaje nerešeno i upravo oni sprečavaju prelazak sa poluautomatskih platformi na potpuno autonomne sisteme koji bi donosili odluke bez učešća čoveka.
Prvi i najosnovniji problem je napajanje. Radni vek svakog drona direktno zavisi od kapaciteta baterija. Bez dugotrajnog, pouzdanog izvora energije, čak i najnaprednija letelica ostaje samo skupa igračka. Ako se želi prelazak na automatizovano ratovanje, dronovi moraju biti u stanju da rade desetine sati bez punjenja ili da poseduju mogućnost samostalnog dopunjavanja energije tokom misije.
Drugi sloj problema tiče se obrade podataka. Platforme koje nose više različitih senzora moraju da objedine sve informacije u jedinstvenu sliku bojnog polja koju veštačka inteligencija može pravilno da protumači. Tek kada sistem razume okruženje u realnom vremenu, može da donosi odluke približne ljudskim. Današnji algoritmi daleko su od toga, posebno u složenim borbenim uslovima gde se podaci menjaju iz sekunde u sekundu.
Treći izazov odnosi se na sposobnost sistema da uči u realnim borbenim uslovima. Roboti moraju da savladaju mnogo više od pukog dostavljanja municije ili izviđanja. Moraju da razumeju posledice sopstvenih grešaka, da se prilagode dinamici bojišta i da razviju neku vrstu instinkta koji vojnici nazivaju “žar bitke”. Bez toga, platforme ostaju ograničene na unapred programirane obrasce.
Međutim, i kada bi sva ta pitanja bila rešena, ostaje najteži deo: objašnjivost odluka veštačke inteligencije. Nijedna vojska na svetu neće prepustiti kontrolu nad vatrom sistemu koji ne može jasno da objasni zašto je izabrao određenu metu ili zašto je doneo određenu taktičku odluku. Ako algoritam ne ume da objasni sopstveno ponašanje, potpuno autonomno upravljanje vatrom nije prihvatljivo ni bezbedno.
Sve to ne znači da savremeni robotski sistemi nemaju ogromnu vrednost. Naprotiv, oni su već sada ključni deo savremenih konflikata, posebno u misijama visokog rizika gde se vojske oslanjaju na jeftine i žrtvljive platforme. Ali ideja o robotima koji samostalno planiraju operacije i izvode jurišne misije još uvek pripada domenu projekcija, a ne realnosti.
Ipak, naučnici i inženjeri širom sveta slažu se u jednom: sve velike vojske pripremaju teren za razvoj univerzalnih robotizovanih jurišnih platformi. Ako ta ambicija u narednim godinama preraste u funkcionalan sistem, moglo bi doći do istorijske promene gde će se ljudsko prisustvo u borbi svesti na apsolutni minimum.
