Kada sam zbirku kritika i ogleda filmova o ratu (”ratnih filmova”) nazvao ”Kalibar 35”, imao sam na umu i ovakvu vrstu ljudi. Dimenzija filmske trake je 35 mm, mada su na ratištima najviše korišćene poznate šesnaestice, trake od 16 mm. I film može da ubije, odnosno da prizove na rat i tragedije. Da li je to Leni radila namerno ili je samo pratila svoj talenat, uživajući u značaju i moći?
Rođena je 22. avgusta 1902. godine kao Helena Berta Amalija Rifenštal (Helene Berta Amalie Riefenstahl – Leni Riefenstahl). Umrla je u 102. godini (osmog septembra 2003) kada je generacija koja su se rodila po prestanku Drugog sv. rata imala već 58 godina. Nadživela je većinu prijatelja i neprijatelja, a i jedinih i drugih je imala mnogo. Bila je poznata kao glumca i igračica, ali pre svega kao filmski reditelj i fotograf.
Lepa, atraktivna, bila je veoma popularna, ali i nedorečena u mogućnostima kinematografije XX veka. Kontroverzna ili ne, nema sumnje da se njen uspon vezuje za period nacional-socijalizma u Nemačkoj (od 1943. godine Veliki treći rajh – Großdeutsches Reich), kada je stekla reputaciju propagandiste režima. Ona za tu kvalifikaciju nije osećala nikakvu moralnu odgovornost ni posle 1945. godine.
Leni i Hitler
Činjenice svedoče o njenoj opčinjenosti Hitlerom i njegovom uticaju na njenu karijeru. Krajem februara 1932. godine slušala ga u berlinskom Dvorcu sporta. Čitajući njene memoare može se zaključiti da je bila toliko impresionirana, da joj se činilo da se površina Zemlje na njene oči menja. U maju iste godine pisala je Hitleru moleći ga za prijem. Krajem maja oni su se i sreli u Horumzilu kod Vilhemlshafena (Wilhelmshaven, grad u Donjoj Saksoniji na obali Severnog mora).
Šetajući plažom, oni su smesta počeli da razrađuju planove o snimanju filmova, produkciji, propagandi, itd. Posle toga nju je avionom prevezao Ernst Udet (posle Crvenog barona najveći as Nemačke) na Grenland. Tamo je Arnold Fank snimao film ”SOS-ledeni breg!”. U septembru 1932. godine vraća se u Nemačku u kojoj je Vajmarska republika (Weimarer Republik, Deutsche Republik) poslednja brana parlamentarne demoratije, bila na ivici propasti.
Leni nije gubila vreme; povezala se Hitlerom pričajući mu o svojim utiscima sa snimanja. Tom prilikom upoznala se s Gebelsom i Geringom. Sve češće je viđana na zvaničnim prijema, organizovanim od strane NSDAP. Probijala se sve brže ka svojim ciljevima. Posle rata ona je te susrete okarakterisala kao slučajne. Kada su nacisti osvojili vlast 30. januara 1933. godine ona je bila u Davosu (Švajcarska) na skijanju sa svojim novim ljubavnikom.
Počinju dani slave
Filmovi o kongresima NSDAP bili su presudni. Kada se upoznala s Gebelsom, on joj je predložio da snimi film o Petom kongresu NSAP u Nirnbergu, ali i o Hitleru. Susrevši se krajem maja 1933. godine s Hitlerom i Gebelsom na jednom pikniku, ostavila je na Gebelsa dubok utisak. Bez obzira na to što je najviše sarađivala s Geringom, tvrdila je posle rata da je između njih postojala duboka uzajamna antipatija. Radila je brzo i vešto, pa je premijera filma ”Pobeda vere” održana već prvog decembra 1933. godine.
Sticaj okolnosti je da se pre toga dogodila Noć dugih noževa (Nacht der langen Messer), kada se Hitler obračunao sa svojim najbližim saradnikom i najvećim rivalom Remom, pa film nije videlo mnogo publike. U njemu se pored Hitlera pojavljivao i njegov, tada već pokojni, najbliži saradnik i saborac. Usledila je opet narudžbina od Hitlera; još jedan film o kongresu NSDAP,kongresu jedinstva i moći. Ona je tada osnovala kompaniju Reichsparteitagfilm GmbH (bukvalno – Imperatorski partijski kongres). I taj film je finansirala stranka.
Vreme sjaja
Došlo je njeno vreme. Vešto tumačeći želje i sujetu najvišeg vrha, dobijala je sve što je želela. Imala je 170 pomoćnika, 35 kamermana i 30 kamera. S raznih pozicija snimljeno je stotine sati materijala, od čega značajan broj iz dirižabla, što je tada bila novost u dokumentarističkoj produkciji. Sineasti znaju da film zaista nastaje u montaži, tom najdragocenijem procesu, pa je ona potrajala sedam meseci. Premijera ”Trijumfa volje” održana je 28. marta 1935. godine u najprestižnijem bioskopu UFA – Palas am Zoo (Ufa-Palast am Zoo), u zapadnom delu centralnog Berlina.
Njena karijera bila je ispunjena samo uspesima. Nacisti su joj progledali kroz prste kada je posvetila pažnju pobedama Džesija Ovensa; njih Hitler nije mogao javno da podnese pa je napuštao ceremonije dodela medalja. U filmu ”Trka” (Race), snimljenom 2016. godine, nju je izvanredno odigrala holandska glumica Karis van Hauten (Carice Anouk van Houten). Povodom njenog objektivnog prikaza Olimpijade, a posebno pobeda američkih takmičara, kolege iz Metro Goldvin Majera pozvale su je u goste. U Njujorku se, međutim, već znalo za progone Jevreja, pa njena poseta nije prošla onako kako je zamišljeno.
Životne epizode su se ređale baš kao na filmskoj traci. Bila je i na prvoj borbenoj liniji u Poljskoj, igrala je u filmovima, pojavljivala se na raznim mestima, ali uvek nekako uz sam nemački vrh. Hitlera je poslednji put videla 30. marta 194. godine u Berghofu. Reklo bi se da je baš umela da uhvati sreću za gušu. Ta priča završena je u aprilu 1945. godine kada su je zarobili američki vojnici.
Proces denacifikacije prošla je triput; zadržavana je, isleđivana i puštana i od strane Francuza, pa i Nemaca. Tek prilikom trećeg procesa, proglašena je za saradnika nacista. Francuzi su joj oduzeli vilu. Početkom leta 1947. godine razvela se od muža, a posle nervnog sloma završila je i u psihijatrijskoj klinici u Frajburgu. Pad s tih visina bio je prilično bolan.
Kako je prolazilo vreme i procesi integracija po svetu uzeli maha, tako je i njena uloga u narastanju i propagiranju nacizma polako odlazila u drugi plan. Godine 1993. u dokumentarnom filmu ”Moć slika” ona je britanskom reditelju Reju Mileru dala veliki intervju. Dve godine kasnije na Međunarodnom festivalu dokumentarnih filmova u Lajpcigu organizovana je retrospektiva njenih filmova; trećeg decembra 1998. u muzeju filma u Potsdamu otvorena je izložba u njenu čast. U februaru 1998. godine ( u svojoj 96. godini) ona je i dalje bila aktivna. S navedenim rediteljem snimala je dokumentarni film ”Leni Rifenštal – mašta o Africi” koji je premijerno prikazan 2003. godine. Mesec dana kasnije, marta 2000. u povratku za Kartum preživela je, s ozbiljnim povredama, avionsku nesreću.
Predsednik MOK Huan Antonio Samaran joj je 2001. godine u Lozani uručio zlatnu medalju Međunarodnog olimpijskog komiteta koja joj je dodeljena još 1948. godine, ali sve do tada nije bila u prilici da je primi. Leni se našla čak i u Sank Peterburgu 2001. godine kada su je organizatori festivala ”Poruka čoveku” pozvali kao gosta. Zbog snažnih protesta, a i zbog straha od provokacija lokalnih fašista (!) film ”Trijumf volje” prikazan je iza zatvorenih vrata, dok su projekciju filma ”Olimpija” otkazali. Stoti rođendan proslavila je 22. avgusta 2002. godine u hotelu Kraljica Elizabet u Feldafingu (Feldafing u Bavarskoj). Osmog septembra 2003. godine, dve nedelje posle 101. rođendana preminula je u 22.50 u svojoj vili na Gotenštrase 13 u mestu Peking (Pöcking ) na Štarnberskom jezeru, ispod Alpa u Bavarskoj.
Šta je ostalo iza Leni Rifenštal?
Za vreme u kome je vladala tzv. mokra tehnologija (razvijanje i hemijska obrada filmske trake), kada su mogućnosti kamere bile analogne, a pozicije kamermana malobrojne (da ne spominjemo rekvizitu, kostime, scenografiju, itd), ona je imala sedam režija; igrala je u deset filmova, produkovala 16 projekata, pri čemu je još 16 ostalo nerealizovano. O njoj je snimljeno pet filmova. Može joj se svašta pripisati, samo ne to da je bila lenja ili da nije poznavala svoj zanat. Njena arhiva sastoji se od 700 muzealsko-arhivskih kutija.
Predala ih je svom životnom saputniku, kamermanu Horstu Ketneru. On je ostavštinu čuvao u njihovoj vili, a posle 2026. godine kada je umro, o tome je nastavila da se bavi nekadašnja sekretarica i poslednja naslednica Leni Rifenštal, Gizela Jan. Ona je 2018. godine predala sve materijale Fondu pruskog kulturnog nasleđa (Stiftung Preußischer Kulturbesitz ) u berlinskoj četvrti Tirgarten. Ako se za nekog sa sigurnošću može tvrditi da je iskoristio sve karte koje su mu podeljene, to je bila ona. Uradila je sve ono zašta se rodila. Od toga zaista više ne može.
Hvala