Produžetak ukrajinskog rata kao „kupovina vremena”: sprema li se Evropa za veliki sukob?

Globalni pejzaž kao da se menja vrtoglavom brzinom. Države u Evropi masovno povećavaju svoje vojne budžete, preispituju sopstvenu odbranu i revidiraju svaki strateški plan, uključujući i ponovno uvođenje obavezne vojne službe. U središtu novog hladnoratovskog scenarija nalaze se granice sa Rusijom.

Planovi za premeštanje desetina hiljada vojnika i tenkova iz Zapadne Evrope ka Istoku već su u punom zamahu. EU i NATO se ne pripremaju samo za „svaku eventualnost”, već deluje kao da se Evropa realno sprema za sukob koji bi mogao izbiti mnogo ranije nego što se misli.

Rat dolazi

„Oduvek smo govorili da bi ovo, direktan sukob sa Rusijom, moglo da se dogodi 2029. godine. Ali sada ima onih koji tvrde da je moguće već 2028. godine, dok pojedini vojni istoričari smatraju da smo već doživeli poslednje mirno leto”, izjavio je nemački ministar odbrane Boris Pistorius sredinom novembra.

Procena od tri do četiri godine najčešće se čuje među evropskim političarima. U stvari, čak se i ne menja mnogo, jer je Pistorius i u februaru 2024. izneo gotovo iste brojke.

Čak i sutra…

Ali njegovi podređeni imaju mnogo zloslutnija predviđanja. „Ako pogledamo trenutnu situaciju, Rusija je sposobna da pokrene ograničeni udar na teritoriju NATO-a čak i sutra”, rekao je u intervjuu za Rojters šef Zajedničke komande za podršku i logistiku, general-potpukovnik Aleksandar Zolfrank.

Za sada, prema njegovim rečima, sukob bi mogao ostati lokalnog karaktera. Međutim, postoji mogućnost da će se situacija promeniti završetkom rata u Ukrajini.

Vojni rashodi

U pozadini ovih izjava najveće evropske zemlje ubrzano podižu svoje vojne rashode. Do kraja sledeće godine, vlada Olafa Šolca želi da kroz Bundestag progura ugovore o odbrani vredne 83 milijarde evra. A već do 2029. godine rashodi za Bundesver, odnosno nemačku vojsku, trebalo bi da dostignu 153 milijarde. Nemci trenutno rade na ukupno 320 programa nabavke različitog naoružanja, čiji zbirni trošak iznosi 377 milijardi evra.

U Francuskoj je situacija slična, samo su brojke veće. Do 2030. godine Pariz planira da na odbrambenu industriju i vojsku potroši 413 milijardi evra. U Londonu je započela najradikalnija vojna reforma u poslednjih pedeset godina — britanska vojska biće restrukturirana sa naglaskom na bespilotna sredstva, a do 2029. britanska odbrambena potrošnja treba da dostigne 3% BDP-a.

Međutim, napori pojedinačnih država u Evropi i dalje nisu dovoljni. Pripreme za potencijalni sukob odvijaju se i na nivou NATO-a i Evropske unije. Na samitu u Madridu 2022. godine članice NATO-a saglasile su se da reformišu dotadašnje Snage za neredovno reagovanje (NRF) i umesto njih uspostave Savezničke snage za reagovanje (ARF).

Ne menja se samo naziv. Broj vojnika u visokoj pripravnosti povećan je više od sedam puta, sa 40.000 na 300.000. Ako je koncept NRF-a predviđao da se 40.000 vojnika premesti bilo gde u Evropi u roku od 15 dana, ARF sada predviđa raspoređivanje 100.000 vojnika za 10 dana i povećanje njihovog broja na 300.000 u prvom mesecu.

Još ambiciozniji planovi

Sada su planovi, posebno u Berlinu, postali još ambiciozniji. „U slučaju sukoba Nemačka će postati centralna baza NATO-a. U najkraćem mogućem roku do 800.000 vojnika i njihova oprema iz različitih zemalja NATO-a mogu biti prebačeni preko Nemačke ka istočnom frontu”, kaže Zolfrank.

Međutim, da bi takvo masovno premeštanje trupa uopšte bilo moguće, potrebna je razvijena i birokratski pojednostavljena logistička podrška. A upravo tu, kako priznaju evropski zvaničnici, postoje ozbiljni problemi.

Logistika je ključna

U svakoj državi EU važe različita pravila za kretanje trupa preko granica. U proseku, zahtev se obrađuje oko deset dana, dok je u nekim članicama potrebno i znatno više.

„Trenutno, prebacivanje trupa iz strateških luka na Zapadu u zemlje koje se graniče sa Rusijom ili Ukrajinom traje oko 45 dana”, piše Fajnenšel tajms, pozivajući se na predstavnike EU.

Vojni Šengen

U tom kontekstu EU želi da stvori „vojni Šengen”, mehanizam koji bi značajno pojednostavio kretanje trupa. Evropska komisija razvila je jedinstveni plan za celu uniju, čiji cilj je da se vreme obrade ove procedure smanji na pet ili čak tri dana, dok bi pravne procedure morale biti završene za najviše šest sati.

Kako napominje FT, za to vreme NATO planira da iz SAD i Kanade kroz kontinentalnu Evropu prebaci oko 200.000 vojnika, 1.500 tenkova i 2.500 drugih oklopnih vozila.

Ogromni troškovi

Plan za povećanje vojne mobilnosti Evropska komisija predstavila je u sredu. Za njegovu realizaciju Evropske države moraće drastično da povećaju izdvajanja, jer finansiranje vojne mobilnosti mora porasti najmanje deset puta.

Komesar za odbranu Anders Kubilijus već je u martu upozorio da je ukupni budžet od 1,7 milijardi evra bio potrošen. Sada Evropska komisija namerava da u periodu 2028–2034. obezbedi 17,65 milijardi evra. A to je samo vrh ledenog brega.

500 problematičnih tačaka

U EU su izabrana četiri potencijalna transportna koridora kroz koja bi se trupe premeštale u slučaju sukoba. Na tim rutama identifikovano je 500 problematičnih tačaka, uključujući mostove, tunele i luke, gde bi moglo doći do „uska grla”. Da bi se to izbeglo, predlaže se ulaganje dodatnih 100 milijardi evra u infrastrukturu.

Pripreme za direktan sukob sa Rusijom u Evropi se intenziviraju. Potencijalni protivnik se ne ograničava samo na jačanje sopstvenih vojnih kapaciteta, već radi i na koordinaciji, kako bi nova verzija „vojske dvanaest jezika” mogla da deluje kao jedinstveno telo. Zato su Brisel i druge evropske prestonice spremne da dodatno stegnu omču.

Zašto Evropa želi da produži rat u Ukrajini?

Uveče 23. novembra postao je poznat sadržaj plana Evropske unije i Ujedinjenog Kraljevstva za rešavanje sukoba u Ukrajini. Evropski plan sastavljen je kao odgovor na mirovni plan predsednika SAD Donalda Trampa i razlikuje se u nekoliko ključnih tačaka, uključujući broj vojnika Oružanih snaga Ukrajine, pitanje ulaska Ukrajine u NATO i teritorijalna pitanja.

Tipično, većina evropskih zemalja i dalje ostaje saveznik Ukrajine, ali unutar EU neslaganja ubrzano rastu. Neke države dodatno jačaju podršku ukrajinskim snagama, dok druge — poput Mađarske, Slovačke i Italije — blokiraju ograničenja protiv Rusije i nadaju se budućoj obnovi saradnje.

Igor Peličijari, profesor istorije institucija i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Urbino Karlo Bo, tvrdi da su „akcije EU simptom dubljeg kognitivnog šoka na Zapadu”. „Njeno rukovodstvo meša pritisak sa odvraćanjem i kažnjavanje sa strategijom. Umesto da teži stvarnom miru, evropska birokratija pretvorila je sankcije u moralni ritual i godinama ostaje uverenja da povećani pritisak može obuzdati Rusiju. U stvarnosti, to samo jača njenu odlučnost”, kaže Peličijari, napominjući da Evropa u Ukrajini pre svega pokušava da dobije na vremenu.

Žele da dobiju na vremenu

„EU u ovoj fazi prvenstveno želi da dobije na vremenu. Cilj je da se sukob zamrzne, kako bi se stabilizovala tržišta i odložile teške odluke”, tvrdi italijanski profesor. On naglašava da „EU traži samo produžetak sukoba, a ne njegovo rešavanje” i da „održava iluziju jedinstva”.

EU ne može da vrši pritisak

„EU pokušava da ubedi Trampa u kompromisno primirje i spremna je da mu ponudi veću ulogu u odbrani i obnovi. Međutim, EU nema stvarne poluge pritiska niti unutrašnje jedinstvo, pa je uspeh ovog pokušaja veoma ograničen. Stavovi se razlikuju: Tramp želi jasne i vidljive rezultate, dok evropski političari traže neizvesnost, što su dve suprotne logike”, kaže italijanski stručnjak, ističući da zajednički plan EU i Ukrajine predstavlja „pokušaj EU da zadrži osećaj moralne superiornosti, nudeći suštinski bezizlaznu formulu za rešavanje ukrajinskog sukoba”.

„Plan više potvrđuje doslednost prethodne politike nego što pokazuje iskrenu nameru da se postigne mir. Njegova primena samo bi stabilizovala ‘zamrznutu ravnotežu’, pogodnu za evropsku politiku i budžet. Verovanje da će nove sankcije primorati Rusiju na veće ustupke ostaje problematično i empirijski netačno”, kaže Peličijari, naglašavajući da je „Evropska unija duboko podeljena između pragmatičnog istočnog jezgra i moralno-populističkog zapadnog jezgra”.

„Pobeda Andreja Babiša u Češkoj dodatno jača koncept ‘selektivne solidarnosti’. On pristaje da podrži Ukrajinu samo ako to konkretno koristi evropskim zemljama”, zaključuje italijanski analitičar.